 |
| Снимљено у Звижду јул 2018. |
(....)
30. XI 73. - (Поподне) На Калемегдану је пусто, нигде никог, само борови под снегом и меланхолична песма града пред вече. Кад ветар зањише гране, снег се шумно руши. Идемо брат и ја. Причам му о неком пијанцу који је скочио са калемегданске "Терасе" у кавез с медведима и остао жив - случајно. Пао је на медведа, иначе би се разбио о бетон. Медведи су га напали, раскрвавили, али он се храбро борио столицама које су му одозго из ресторана бацали бројни посматрачи. Да ли то овог дечака занима? Боље би било да ућутим, али имам осећај да је боље да причам.
Мој брат је, пуно од мене, млађи, припадник дуге генерације. Посматрамо с висине Ушће, Дунав и Саву, две лађе, у даљини, које плове једна другој у сусурет по реци којом тече растопљено олово. Небо је у даљини изнад оних лађа мрачно, на западу је магловито, на северу, североистоку и југоистоку небо је стално закрпљено облацима од излизаане црвене свиле.
Враћамо се према граду, испод високог дрвећа са гранама које повремено задрхте и стресају се од мраза и журимо низ Кнез Михаилову према једном од биоскопа. ..
Чини ми се да је све бесмислено, живот, нада у боље дана, маштање о путовању у Истанбул, на Свету Гору, у Москву и село Јасну Пољану. Осећам да нисам добро, да сам нико и ништа, да сам можда последњи међу најгорима, и бољи и гори одоше напред, ја стојим у месту, бележим некакве ситнице, скицирам један роман. Читам поезију Лорда Бајрона и тешим се елегијама Рилековим. Зурим кад се усамим у репродукције слика Белинија, Рафаела, Тицијана, Холбајна и Бројгела, и живим у уверењу да нико више никад неће стварати тако лепу и узвишену музику попут Баха, Бетовена...
Слутим да ће све потонути, као у сну, као древна Атлантида. И само ће облаци бели као одора Господња лепршати на ветру и на пучини без краја...
* *
Докле ће довести ово мисаоно удубљивање и дуготрајно размишљање? До части или до лудила? Осећам горчину у мозгу, у грлу, у очима, као реакцију на све, и на последње доживљаје...
Годинама се већ ништа не мења у мојој соби (читај, у мом кафезу-животу). Разум мој бира себи за предмет све што је блиско финијем осећању и спонтаном доживљавању, ватрени је противник наглости, промена. Кад би се нешто померило, склонило на друго место, па и читава соба добила нови изглед, мој разум би се побунио, разболео, добио грип да би уз болест некако успео да се навикне на нов распоред ствари...
(...) Понекад ми се чини, последњих пет година провео сам у извесном сну очекујући да се пробудим. Какав је то сан, необичан и леп?
Једно пролеће у завичају, лапавица и северни брегови у измаглици у даљини; мој млађи брат и брат од ујака опонашају ловце, док лове ваздушним пушкама сојке и косове по багремарима - да ли је то тај сан? Наравно да не.
То је неки други тренутак, раздобље када је започела моја трагедија, када сам дао душу у најам ђаволу* (култура и комфор)?
Како би било добро не гледати ни иза себе, ни напред, већ само тај снег на гранама борова; и ићи тако непоуздан и благ, даље и дубљи у паперје...**
_____________
 |
| Подвлачење црте? |
* Данас ми се чини, кад мало боље поразмислим, да то није била само моја трагедија, већ и трагедија многих, па и оних за које сам веровао да су ми пријатељи. Озлоглашена реч "пријатељи" - шта значи уистину, и тада 1973, и овог лета 2018. године? Пријатељи су вам у ствари - лажни људи, лажни приатељи, особе са више лица. То су они који су вам пришли из неког себичног интереса, са осмесима недужне деце. Чувајте се таквих. Вас позову и жале вам се на своју болест, депресију; да би само десет минута после тога, назвали неког другог мрзитеља, себи сличног, и пљували у даљ, по вама. Сада брзо препознам такве. Седамдесетих година минулог века, не, не. Живећи човек живи неопрезно и гомила круг тзв. "пријатеља", међу којима има барем неколико за које би ставио руке у ватру (како наш народ каже), и баш такви су - мућци. Много је боље немати уопште пријатеља, него имати неколико лажних. У младости човек кука и сања да побегне из своје усамљености, која је често човекова најбоља одбрана и штит. Живећи човек губи своје старе илузије, али и стиче нове, ослобађа се добрих штитова и постаје истовремено роб најподлијих хуља...
= извор: из необјављених забелешки (1973)
Нема коментара:
Постави коментар