уторак, 10. јул 2018.

Поноћ, пола два...Не могу да заспим


(....)

Поноћ, пола два...Не могу да заспим. Кад саберем све оно што сам данас покушао, учинио, пожелео, прећутао и рекао, испада чудан збир. Говорио сам весело, иронично, као навијен, покушао да убедим себе у потребитост неконвенционалности, повео се за инерцијом баналне свакодневнице...

      Требало је да се окренем налевокруг и да одем и не слушам неумесне опаске на мој рачун равне шегачењу. Као да су све прочитали, - они ништа не читају . Они се ругају Александру Блоку или Јакобзену (писцима, чије белешке и прозе поново читам у последње време). Анђео који се крије у нашој сенци и који нас наводно чува, од нас се удаљио, можда на кратко? Све, све је у вези са нама, и са нашим недостацима. Чак и кад неко нехатом сломи грану неке палме у Алжиру, то осети неко у Сибиру. Да не говорим о томе кад неко негде плаче, због нас плаче, у нас гледа. Везе између далеких звезда, везе између векова, миленијума, везе између планина, мора и океана, извора и ушћа. Још неуочене, ретке и непојамне везе, могу да спасу свет. 
    Питао сам звезде да ми кажу извор јада и оволике жалости једне паћеничке ноћи; оне су ме прво гледале с неразумевањем с висине, али нису одолеле да ми испричају. Све ми испричаше звезде, о везама, несхваљивим и дубоким, тајним и нерасветљеним...


    
    * *
    (Сан). Не могу да се сетим када сам се обрео на обалама једне велике реке, са жељом да се отиснем низводно у неповрат. Сећам се само да сам желео да путујем на неком бурету до циља, али кад сам осетио да је буре нестабилно на води, дигао сам руке и вратио се моторним чамцем узводно. Док сам пловио испод неког великог моста, неко од возара се насмеја и рече  да је оно место на којем ја силазим из чамца у воду пуно змија...
    Не разумем овај сан. Шта значи буре?  Жељу за пијанством?
    Све изгледа апсурдно и неодређено; можда зато јер се након буђења не могу сетити тачно свих детаља сна, или можда што не желим да их се сетим?
    Ако сам желео да се отиснем низ реку у неповрат, на бурету, то је имало неки свој скривени повод и разлог. Ако нисам имао храбрости и вештине да наставим отискивање на бурету низ мирну и широку мутну реку,  и то је имало свој разлог...



   * *
   То није добро, то: поводити се за апостолским моралом једног песника, збуњеног пред светом, који, још једино о водама и плотовима из детињства, уме да муца...
   Демонстрације. Скандирали смо: "Војска је непријатељ слободе!" И - Елас! Елас! Елас! - Никсон је фашиста!... "Јуче Чиле, данас Грчка, сутра...?"
    Затим је поворка демонстраната кренула са београдског Филозофског... (22. XI 73.)
   Амбасаду пред којом смо протествовали чувала је наша полиција. Амбасадор је горе, на другом спрату, седео са својим сарадницима и смејао нам се у брк.  Један од студената рече:"Иди у продавницу и купи јаја и парадајс да их гађамо!" Викали смо: "Живела слобода грчког народа! Американци напоље!" После смо се вратили на Филозофски, неко је покушао да резимира све што се догодило кроз Београд; слаб говорник. Једно0 име се нарочито истицало: "Пап".  "Пап" је умео да заталаса гомилу студената, да је прене и улије јој одушевљење...

  * *
   По ко зна који пут силазим низ Топличин Венац, и по ко зна који пут мислим: добра је патња, самоћа је благо. Не пишем више љубавне одговоре на писма из Фрајбурга...
  Највеће богатство у великим градовима није новац ни пријатељство утицајних људи, већ - стицање искуства, само искуство.
  Шта да чини, ко хоће земаљски анђео да буде? Да никад не говори о својим личним стварима и побудама пред другима, да своје најприсније чува као тајну, дас уме да ћути и да слуша челом без ичега злога...
   
 
   
   
    

Нема коментара:

Постави коментар

ПОТИСНУТА КРТИТИЧКА РЕЧ

- Свако интелектуално друштво у коме нема расправе, разговора међу људима, у коме нема размене мишљења, у коме је мишљење сведено на притисак миша и које вам онда неко сервира преко интернета, нема доброг закључка - рекла је Вида Огњеновић.

Овим је, по њеним речима, жестоко угрожено и јавно мњење, које је разбуцано и корумпирано тиме што је политика узела све у своје руке, почевши од запошљавања до награђивања.

ичко јавно мњење, јер њему није дозвољено да постоји. У ствари је, на известан начин, ућуткано већ неко време. Мислим да је тренутно у највећој кризи наша друштвена свест. Данас можете свакога напасти - и појединца и групу на друштвеним мрежама, које су апсолутно новине без уредника и без икакве контроле, од њега направити најгору и најнеморалнију особу, а да зато никоме не одговарате и да вас нико не узме у заштиту - оценила је Огњеновићева. - Наше друштво је доживело да је интелектуалац исмејан, потиснут, потлачен. Не да више нема главну реч у јавном мњењу и друштвеној свести, нити је више њен креатор, него је нема ни у својој професији. У таквом друштву, и у таквом друштвеном окружењу "Максимум" нема никакве шансе.

= извор "Вечерње новости" >Потиснута критичка реч

Прочитајте још - Вида Огњеновић: Свет ће постати глобални "Мекдоналдс"

- Немамо више крит