Сазвежђе З.

Атлантида , Бело, Црно, Црвено , Млади Сузовци , Интервју , Велика Заветина , Одавде , Мајдан Бодлер , Донације , Родно место , Група ЗАВЕТИНЕ , Ab ovo , Фонд за издавање књига и часописа , Симболи и сигнали , Огласи З , Београдски меридијан , Библиотека ЗАВЕТНИК , Мирослав Лукић , Хомољски мотиви , Задужбина ЗАВЕТИНА , Царски рез , Круна , Едиција ЗАВЕТИНЕ , Копча , Музеј немогућег ратара , Чување успомене на Михаила Петровића , Алтернатива , Ђавоља капија , Чудесни подрум вина врх Нерезина , Сазвежђе З (нулти степен) , Ћутање , Несебичан музеј , Литија , Домаће сукно европски штоф , Зелена магаза , КРУГОВИ , Превредновање , Дрво живота , Без премца , Четврта Србија , Алинеја , Прозори , Фонд ППЗ , Нова станица у пустињи , Зона преливања , Алинеја , Срж , Бездана уметност , Место Прелаза , Хоризонт , Едиција ЗАВЕТИНЕ , ГАВРАН (Архив у оснивању...) , Мала Заветина , Тзв. KУЛТУРНИ ДОДАТАК , Облуци;троуглови.Лепенски вир , Мала Заветина , Белатукадруз , Едиција БРАНИЧЕВО , Писмо из карантина , МЛАДОСТ БЕЗ СТАРОСТИ.... , Знак препознавања , PRO ET KONTRA , АКАДЕМИЈА АЛХЕМИЈЕ , РЕНЕСАНСА , Потемкинова села , Сазвежђе З , Магазин Сазвежђа З , Каталог осујећеног песника , Себични музеј , НЕОЛИТ , ЈЕДИНСТВЕНО САЗВЕЖЂЕ , Виртуелни МУЗЕЈ ЗАВЕТИНА , Канал ЗАВЕТИНЕ , Архив.БЕЛАТУКАДРУЗ , Алманах СУЗ , Буквар Лепенског Вира , Библиотека ЗАВЕТИНЕ (1) , Библиотека ЗАВЕТИНЕ (2) , Библиотека АБВГ... , Edition SECTIO CAESAREA. Едиција ЦАРСКИ РЕЗ , ЗАВЕТИНЕ Ново сазвежђе , ИЗ ЗАОСТАВШТИНЕ , КОГИТО КЛУБ , Оркестар СУЗ , Посебна породична заветина , ТАЛОГ. Алманах за живу традицију, књижевност, превредновање и алхемију , СКРИВАЊЕ БОСИОКА , Мадоне Одјека , ОДАНДЕ ДОВДЕ , Контакти , Северци , Мансарда

понедељак, 25. јун 2018.

Agarta - Narod u Unutrašnjosti Zemlje

четвртак, 21. јун 2018.

Tри сачуване ствари: 1973.

Како се то некад радило, не у Одеси, већ у Београду? Не у доба Остапа Бендера, већ у оно време кад су часописи добијали редовне дотације, исплаћивали хонораре, какве такве, и вероватно живели свој живот ни дирајући у Једину Партију, ЈНА, Друга Тита...НОБ,  и тако даље...
(...)
телеграм Милосава Славка Пешића, који сам сачувао на крају подебље свеске из 1973. Нешто сам био послао Редакцији, али... телеграм доста тога каже






























..
Писмо Одбијеница београдског књижевног часописа ДЕЛО, потписала  секретарица Марица Стевановић (?)

...


Писмо мог ондашњег пријатеља М. Аничића... део. Врло лоша фототипија. Извињавам се. 

.       Писма су сахрањена, у свесци необјављених белешки, бр. 17 /1973...*

______________

     = извор: дат је. Слабо сам процењивао људе у ондашњим редакцијама, књижевним и новинарским. На први поглед, сувише сам им веровао на речима. - Те "одбијенице", које сам заборавио, после 43 године када сам на њих са неверицом набасао, прговориле су на свој начин, својим бирократским језиком, о томе како су редакције тобож биле "отворене"....
   
      Онај колега са којим сам вечерао у ресторану "Загреб".  "Живим одлично. Снашао сам се. Примам стипендију и кредит.. И поред тога још три стипендије. Укупно - 2500 нових динара. Зашто да не искористим, ако могу?" После вечере смо кренули према Теразијама, ја сам журио на један свечани концерт, а он у Студентски Град. Причали смо - о чему смо оно још причали? Кад би се дотакли суштинских проблема друштва, политике, он би само одмахнуо:"Далеко сам ја од тога!" И повлачио се у своју кулу од слоноваче. "Ја за време лета ништа не радим. Само путујем. Прелистам новине. Књиге, ах, ко ће да их чита на плажама Палма де  Мајорке?"

среда, 20. јун 2018.

Dostojevski - Kockar

Obimom malen, ali izuzetan roman Fjodora Mihajloviča Dostojevskog. Roman koji govori o trima temama koje se međusobno prepliću. Govori o temi kockarske strasti, temi Rusa u inostranstvu i temi nekoliko ljubavnih odnosa. Kroz život Alekseja Ivanoviča autor je predočio "pakao kockarnice" koji je opisan sa mnogo žara i strasti. Aleksej se stidi kocke, ali ne može da se oslobodi tog poroka, jer ga je obuzela strast za rizikom, strast za trenutkom da ponovo dobije. Zaboravlja na svakodnevne sitnice koje su ga činile srećnim i na ljubav voljene Poline. Poslije godinu dana Aleksej shvata da je na pogrešnom putu i odlučuje da se bori...

ПОСЛЕ РУЧКА

Снимљено у Мишљеновцу, ових дана. - Б. Веддер















(...)

Враћајући се из студентске мензе, видеo сам (као и  јуче) једног пацова како трчи испред мене, вртећи репићем. Ти пацови излазе из рупа, из прошлости и празних срца и душа, из мрака, и јуре према кантама за смеће, крај којих леже хрпе бачених букета свелих хризантема, и корице хлеба...
    Учинило ми се да је Црни понос (и пркос)  у мени закржљао, као тринаесто, геџаво прасе.
     Много је оваквих геџа. Геџавих.
      ( 17. XI 1973.)

* *

   Бити сам је страшно...*

* * *
    
   БАКРАЧ. Често су ме у дечаштву купали, не у плеханом кориту, већ - по мојој жељи - у великом бакрачу...**

     ______________

           = извор: из необјављених белешки: 1973.
Чуваркућа  


         *  Страшно је јер то значи бити лицем у лице са Богом...

         ** Мајка и баба би загрејале воде у неколико котлића боје одране свињске коже.. Једна од њих би отишла у Велику магазу и донела велики бакрач, којим су зими појили краве. Тај бакрач би унела крај шпорета, у којем је буктала главња. Изручиле би угрејану воду из котлића у вакрач, то је радила баба Љуба. Мајка ме свлачила на кревету, и понела до бакрача. Баба ме полако спуштала у бакрач са претоплом водом. Пре тога су водиле разговор: "Море да не ошуримо дете?" "Топло је, претопло, али он то воли, зар не?" За сваки случај, у топлу воду би доливале мало хладне, и онда мешале воду...Најзад бих седео у бакрачу пуном топле воде, од чега ми се спавало. Сметала ми је светлост лампе, и зато су ме покривале чаршавом преко главе. Осећао сам се као какав ембрио у тим тренуцима. Обузимао ме неки неодољиви велики дремеж, али ме је разуговор мајке и бабе држао будним. "Шта ли је са тим дететом - нешто се ућутао? Погледај да видиш шта се дешава!"  "Ајде, нема више парења! Доста је било. Треба да спаваш..." "Ју, како је црвен, ко шаргарепа!"
         Једном, док сам се парио у великом бакрачу покривен неким вуненим гуњерм, страшно сам се поплашио: учинило мисе да нећу моћи никад више да се ослободим врелине, паре и дима, крикунуо сам: - Бабооо! и заплакао... Питали су ме шта ми је наједанпут и ја нисам умео ништа да им објасним...


уторак, 19. јун 2018.

Прегорео сам, прешао преко најстрашнијега...




















(...)

    Вечерао сам у "Три костура" (популарни назив студентске мензе на Обилићевом Венцу). У једној књижари прелиставо сам омладинске часописе који ми се уопште нису допали; по насловима се видело да су шпекулантски, меркантилни, за једно политичко помирење. Ја сам веровао да омладина никада не треба  да се мири са својим очевима и оцима!
     У аутобусу 16А угледао сам једну непознату љупку девојку са шалом око главе. Стојао сам поред врата, а она јер хтела да сиђе на једној од успутних станица са својом другарицом.Пред сам силазак из аутбуса видео сам њено лице са стране... О како ме је потсетила на Л...*

(...)


Подвучено, фотографија Б. Веддер


  _______________

      *  У ствари, сетио сам се правог растанка са Ларом. Кад сам је пратио на оближњу железничку станицу у Звижду. Било је јутро првих дана бабљег лета, годину сам заборавио. Тако је Лара увила главу белом свиленом марамом. Дошли смо кроз маглу железничком пругом, сачекао сам да купи возну карту за Београд, и одмах кренуо назад низ пругу, испод дрвореда липа. Знао сам да је, највероватније, никад више нећу видети, и напустио сам железничку станицу да нас неко од познаника заједничких, из воза,  не би видели заједно...
     ....  Никад је, после тога, нисам видео. Писала ми је ретко, дуга писма; боље да није.
    На баштенским стазама виноградарски пужеви исписују мрежу сребрнастих хијероглифа и путања; и то искуство, и то јутро, било је налик на неописиво, на сребрне потписе пужева на баштенским стазама, и на магле у даљини преко Пека, и на мирис пружних прагова. Још увек су били дрвени...Узалуд сам покушавао да описујем лепу Лару, да пишем стихове, или нешто друго о њој: такву лепоту није примала ни песма, ни дневник, ни роман... У ствари, шта сам могао у тој немогућој ситуацији: у којој ми је све измакло заувек једног предивног бабљег лета, када сам имао једва двадесет и кусур година...? О чему сам уопште могао да говорим?...

       = извор: из необјављених белешки, 1973.

Ando Ghi Part1

Драган Тодоровић - Вучић ће признати Косово као независну државу




Српски покрет ДВЕРИОбјављено је 26.01.2018.  - Драган Тодоровић, председник Источне алтернативе, говорио је о томе како Србију од 1999. године уништавају на сваком плану - морално, духовно и економски. Истакао је да је очигледно да се приближава дан Д када ће се потписати правно обавезујући споразум између Србије и тзв. државе Косово и да је јасно да се то не може чути у медијима, али да су срећом владике попут Амфилохија изашле са јасним ставом. Покушај вођења унутрашњег дијалога је за Тодоровића „покушај унутрашње преваре, преваре српског народа да се изда КиМ“, а по њему на Косову нема више ниједне српске партије већ „имате само мафију у џиповима без таблица, што су и речи покојног Ивановића“

Srpski glumacki virtuozi - Ugasle su crne oci

Ljuba Tadić o restoranu "Madera"

недеља, 17. јун 2018.

Право пријатељство је стил...

Фотографија Б. Веддер














(...)

   Приметио сам да постоје такви људи који желе пријатељство, и који га тешко стичу, и кад га стекну, нагло постану ћутљиви, чак досадни, наглашавајући често своју оданост. Међутим, пријатељство - право пријатељство је стил, тај стил из дана у дан треба усавршавати новим средствима и понашањем...*

______________

     * = извор: из необјављених белешки (октобар 1973). - Горњи редови су записани после једне посете оцу. Живели смо у истом граду, Београду, само на различитим адресама, отац у радбичкој бараци грађевинског предузећа "Рад", ја у једном од студентских домова. Виђали смо се повремено ретко. Чинило ми се да је мој отац, ако смем тако да кажем, због нечега био уцвељен. Он је од мене, можда, очекивао много више, у спољном погледу (чак да ћу окончати студије пре рока!), њега уопште није занимао мој унутрашњи живот, или га је занимао утолико  га је нешто непријатно дирало кад у мојим очима распозна страах да нећу савладати баријере и препреке које стоје испред негде. Разговарали смо о мом млађем брату, тј. о могућности да допутује у Београд пред Дан републике, ради куповине гардеробе. Растали смо се брзо, отац је имао на лицу онај болни израз уцвељености, који је у мени стварао неизрециву тугу...
       Вратио сам се у своју празну студентску собу и писао, писао о пријатељству... Данас, када више нема Михаила, још увек има енигма везаних за његов живот у Београд, који је био бекство од завичаја и локалних подрепаша власти. Осећао сам да човек не може имати много пријатеља у животу, а данас - постоје они који се на друштвеним мрежама понашају - фејсбук пријатељи - као да је могуће и нормално имати пет хиљада пријатеља!!!
      Писао сам видим о минулом лету  и јесени - то изостављам због патетичности - о томе како сам непрестано проматрао дрвеће, и лишће, како сам на сунцу осетио да је људска срећа као један прстен од сафира који ћу наћи у некој од шума на Топчидеру деок будем скупљао опало лишће за свој хербаријум; али када бих се уморио од записивања, људска срећа ми се чинила даље него икад пре, недостижна...
     У повртатку од оца, пролазећи крај београдске Железничке станице, видео сам једну студенткињу са моје групе (родом из провинције, вероватно је испраћала мајку на станицу?) , јавио сам јој се дискретно, али она није отпоздравила? У чему је ствар?Зашто се она стиди своје мајке сељанке пред другима?...

субота, 16. јун 2018.

КРАЉЕВСКИ ГУДАЧИ СВЕТОГ ЂОРЂА КОНЦЕРТОМ НА БЕЛОМ ДВОРУ...




КРАЉЕВСКИ ГУДАЧИ СВЕТОГ ЂОРЂА КОНЦЕРТОМ НА БЕЛОМ ДВОРУ ОБЕЛЕЖИЛИ 20 ГОДИНА ПОСТОЈАЊА 

Београд, 16. јун 2018 – Концертом на Белом двору на Дедињу, Краљевски гудачи Светог Ђорђа обележили су 20 година рада у земљи и иностранству под покровитељством Његовог Краљевског Височанства Принца Филипа. Предвођени концертмајсторима Сретеном Крстићем и Иваном Симеуновићем, и уз солисте Богдана Дугалића, Васу Стајчића и Кристину Парезановић, оркестар је присутнима приредио незабораван музички перформанс, а на програму су била дела Баха, Моцарта, Вере Миланковић, Беле Бартока, Душана Радића и Јоване Стефановић.
„Чланови краљевске породице увек су били подршка врсним уметницима и поносан сам што је наш син Филип од почетка покровитељ Краљевским гудачима Светог Ђорђа. Музика оплемењује наше животе, буди чула и даје драж нашој свакодневици. Оркестру желим да траје још дуго и настави да нас подсећа и негује дела која су створили велики композитори како бисмо их пренели и на нове нараштаје“, рекао је Престолонаследник Александар.
Краљевски гудачи Светог Ђорђа је камерни оркестар који броји углавном 11 музичара чији је први концертмајстор Сретен Крстић. Оркестар делује под овим називом од 1998. године када је добио титулу Краљевског дома Карађорђевића као истакнути ансамбл у Србији, а од тада има и свој грб. Највећи број концерата, осим у Србији, оркестар је одржао у Немачкој – више од 50, а затим и у Аустрији, Италији, Норвешкој, Бугарској, Словенији, Мађарској, Македонији, Хрватској, Црној Гори. Оркестар има 23 снимљених компакт дискова у издању концертне агенције НАТАН.
Концертмајстор Сретен Крстић је виолиниста великог знања и уметничког израза који већ 35 година представља Минхенску филхармонију као Први концертмајстор (од три постојећа). Велико искуство у раду са светски познатим диригентима послужило му је да се истакне и као солиста, а затим и да унапреди свој музички израз и таленат у камерној музици. 

          = извор: САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ  
Канцеларија Њ.К.В. Престолонаследника Александра 

петак, 15. јун 2018.

15. X '73.














(...)

(Поводом посете мом пријатељу Г-у.) - Исувише сам се везао за тога човека који има неколико негативних црта; лицемер је, слагаће из користољубља. Има маску достојанственог уметника, и не би скочио да ме брани од дрзника који би ме напали на улици, него би ме, после, претученог, још убеђивао, како су насилници били у праву и да је било крајње време да ме неко добра излема због мога језика! Заиста, увек је он морао бити у праву, и ја сам му попуштао, на крају крајева, зато што сам ту карактерну црту наследио од мајке. Урођено ми је да се понашам и мислим тако, јер све жустре дискусије не доводе до ничега, осим до јецања и плача оне стране која је дубоко у праву.
    "Атеље" - то што будући уметници зову атеље, то је једна соба у приземљу величине 3х 4 м, чији прозори гледају на столетне храстове у дворишту, чија црнкаста кора свеже сија на сунцу. У формалном смислу, Г. много држи до нашег пријатељства; у суштинском, он ужива да ми се руга, а то је најочитији знак да ме прећутно потцењује...
     Говорили су нешто занимљиво о пријатељсству Неш и Г, настојећи да ми се наругају ( "Ти волиш столетно дрвеће у шуми под утицајем Црњанског. Шуме у тој љубави не учествују. А зар није лепше пријатељство између змије и човека? То је привлачност бића. Ево један обичан пас: неће ти прићи ако осети да си зао. Животиње имају дубљи инстикт за приврженост од човека...")

    Зашто сам одувцек својке другове и пријатеље ценио више од себе, кад знам да нису вреднији од мене? 
    Зашто сам одувек у другарству, пријатељству и љубави био подређен: онај који ћути, који се покорава, који се не супроставља?
    Зашто сам одувек настојао да заборављам увреде, неумесне алузије, и праштао?
    Где је свему томе корен? У детињству?  (....)

    Не верујем у пријатељство између човека и човека, јер не постоји, стварно, већ у пријатељство између човека и змије. Човек се бар чува од змије и мање пати кад га уједе, него кад му зада смртни ударац човек-пријатељ.
    Јер човек није толико глуп да не зна да је кривица његова, у његовој неопрезности...


   _______________

         = извор: из необјављених белешко, 1973.







ДРЕВНИК бр.60. ''ДРЕВНА АСТРОЛОГИЈА'' (7527. цветањ дан двадесет трећи)

четвртак, 14. јун 2018.

U Srbiji smo znali za vanzemaljce — pre NASA

NAJVEĆA TAJNA 2: Što NASA skriva od nas?!!!

Heruvimska pesma

Изгубио сам се; не знам шта да мислим о свету, о себи...














(...)
(Предвече). - Осетио сам се угодно у гомили која је куљала из биоскопа. Плави дим цигарета обавија све људе једним општим омотачем; тако је добро међу људима, али ја ћу увек међу њима бити - странац.

    Тешко ми је; чини ми се да ми лежи на грудима неки хладни камен, али и у дну срца, губим дах, подижем руке и хватам се за ваздух као за белу чипку расцветаних шљивових грана...

* *

    15. XI 73.  Сањао сам Ж., и  неку нашу рођаку која се зове симболично Нада. Пошли смо крај реке у шетњу, испод топола; причали о Рилкеу. После сам упознао Рајнер Марију Рилкеа.  Био је налик на једног сликара вршњака, црномањаст; уверавао сам Рилкеа да већ пет година читам његове стихове, тј. препеве на српскохрватски. Вратили смо се у село, и видео сам како  авион лети јасним небом налик на полуделу птицу, бојао сам се у сну да се не сруши на кућу у којој спава Ж. 

* * *

    Изгубио сам се; не знам шта да мислим о свету, о себи. Стари пријатељи, који с презрењем говоре о женама, не могу без њих; ја, који им пишем хвалоспеве, сам сам. Где је љубав? 
   Не желим да пишем књижевност, да будем књижевник; књижевност и књижевници су одвратни, јер од човека стварају болесника, непоправљивог, непогодног за друштво...
   Кад помислим на своје малобројне садашње пријатеље, схватим колика ме провалија дели од њих. О свима њима знам понешто, што је неприхватљиво. Они су говорљиви, бестидни, причају понешто и из свог интимног живота. Провалија ме од тога дели. ( Изгубио сам све што би ме могло повратити међу људе и ретке пријатеље: толеранцију, површност, ведрину, и у последње време могу мирно да гледам у небо, једину моју љубав, али и од тога ме обузима нешто тешко и болно. Поново преживљавам све оно што је прошло, и неки неописиви бол ме обузима и тера на плач од помисли да је све могло бити другачије....)



__________

      = извор: из необјављених бележница (1973.)

14. XI 73.


(...)
Какво је то осећање: лудило?
Зашто се ужасавам да своје стихове и друге ствари шаљем редакцијама часописа, на књижевне конкурсе?
Јесење вече. Киша. Кроз прозор видим уплакано лице улица, обасјано неонским млазевима светлости, које блистају некако сабласно као лице покојника на самртном одру. У парку на кестеновима виси некакво метално зарђало лишће, које, кад падне на блатњаву стазу, произведе краткотрајни метални шум. Шта производи људски живот кад се гаси? Тугу? Не, нешто много неизрецивије. Увод у то неизрециво и огромно је туга, коју понекад осетимо, да је много тога неповратно прохујало са вихором. Осетимо је читајући светске песнике (Рилкеа и Пастернака), читање је боље од писања, драгоценије, јер је као светлост која сија више тамо где је мрачније...

__________

      = извор: из необјављених бележница, 1973.

среда, 13. јун 2018.

Почетак једног романа

Слике из Звижда, из Колекције Бранке Веддер 














(...)

   Помислио сам да би ова реченица могла бити прави почетак "Судбине раба Мирослава":
    "Љубав је, дакле - то, труљење, та рујна круна успомена, то враћање бесконачном, завичају, политици, бесмислу, понору..."
       
     Да ли је човек био створен бесмртним (како вели један песник пун еротизма, сексуалности)? Не трагамо ли ми под изговором уметности за једином истинском телесном бесмртношћу, сладострашћем?

     Када се у мени први пут појавио осећај за бесконачним, просторима, за далеким крајевима који су у некој необјашњивој вези са нашом душом? У детињству, у дечаштву, у младости, или тек на универзитету, под утицајем  суматраизма?
 
исто

     _________

          = извор: из необјављених бележница 17. - 14. XI 73.

DOCUMENTAR Lăutarii din Clejani - povestea ultimei generații

[dert] Taraf de Haidouks

Danica Krstic - Ja izlezi Gjurgjo-Macedonian song live

SEJDEFU MAJKA BUDJASE - SILVANA ARMENULIC

Sergej Trifunović

Rambo Amadeus za Face: Slikanje sa magarcem 15 eura, slikanje sa mnom 12...

Nase priče Nusret i Vehbija Orovčanin

Agape -Rade Serbedzija(20.11.16)

уторак, 12. јун 2018.

ЛЕТО


(...)

..
Баш се лепо расцветало Мајчино дрво*.
На чесми - чуваркућа. Живнула од пљускова минулих дана.
Друга авлија, обријана, као очево лице...

___________________

      * Тако зовемо то дрво, које је наша рођака Мица "Американка" донела из једног њујоршког предграђа својој Доди, тј. нашој мајци, која га је расадила, однеговала, и које смо обично звали Америчко дрво. Кад оно процвета, значи да је стигло лето, без обзира на званични календар. А кад смо већ код календара, ово лето је поранило скоро месец дана. То се види по томе - да су и трешње и кајсије и рибизле, сазреле коју недељу раније него обично...
     Наслов ових белешки је полутачан, можда би боље било да гласи "Лето на помолу", али цветови Америчког дрвета ме демантују. Обично се лепо расцветају почетком јула и касније...

..



















..
Друга авлија, ако се посматра из другог угла, делује веома обријано, као очева брада; али слика, тј. детаљи на овој фотографији, нешто увеличани (мислим на траву) намећу друкчији, чупав утисак. Необријано лице, чекиње...
..

.. Понекад, фотографија снимљена из посебног угла, прераста у фотомонтажу, која збуњује. Као у овом случају. Друга авлија је минулих дана избријана боље него лице неког старца. Нема више крпеља, ни комараца, ни високе траве  кроз коју миле зелењаци и по нека змија...

...

... Ова тамњаника (лоза, прошле године засађена) напредује сваким даном све више, чак има и гроздића, можда кроз 3-4 недеље стигне и под стреју штале, склони се у хлад? Ову лозу сам ја засадио, направио јој ослонац и пут, од чврстог дрвета, багрема...

     Могао сам да будем виноградар, и пчелар, то је боље и перспективније занимање од занимања писца. Живот писца пун је стресова и неизвесности, а ова лоза човека испуњава неким миром који долази од раста и зеленила, и цвркута чешљугара, који одјекује иза штале на некој шљиви, и расипа се као ниска белих бисера...

Pravljenje ROJEVA

FOTOGRAFIJE PROTESTA - OBJAVLJENI - prevrnuti traktori - vadjenje bel...

понедељак, 11. јун 2018.

Моја сећања стоје преда мном као тужилац и одговарају потврдно


(....)
Је ли могуће да се прелети најузбудљивији део живота, као брдо са сагорелом шумом, а не доживи љубав, срећа?*
    Моја сећања стоје преда мном као тужилац и одговарају потврдно.



   __________

         *  Напомена записана око Св. Аранђела 1973. Уз један фрагмент "О ЛАРИ. - Ја знам да је то инфантилно, али понекад ми је такво замишљање доносило утеху. Замишљао сам како си ненајављено допутовала у Србију и изненада упадаш у непуну слушаоницу у којој ја слушам предавања из европског романтизма. У неколико брзих корака прилазиш и савијаш ми своје руке око врата, као што бршљан грли витки јавор испред куће твога поочима тамо у Босиљковцу...."

          = извор: из мојих необјављених бележница. 1973.

"Верујем да би се Руси смрзли од страха..."

      (цитат)
(...)

Овако пише коментатор чланка у "Политици" , Ненад, скривени писац:

Nenadпре 7 сатиPre jedno dve nedelje izadjem na rucak u jedan nas restoran u Cikagu . Kad na parkingu pored stoji nekoliko marinaca kako ih oni zovu . Gledam neka decurlija pa se stih :" pa jel oni sa ovim klincima prete mocnoj Ruskoj vojsci " . Pa onda kasnije dodjem kuci pogledam neke snimke sa vezbi Ruskih sprecijalnih snaga pa vratim film na tu decurliju sa parkinga. Pa hocu da umrem od smeha . Ali ajde pustaju oni reklame na TV-a o marincima pa NAVY i slicno samo in Rambo fali . Oh da zaboravili smo i Tom Kruza . Bas bi me zanimalo kako bi Rusi reagovali da ih kauboji poplase tamo iz granicu sa specijalnim agentom koga glumi Kruz u nemogucim misijama . Verujem da bi se Rusi smrzli od straha . Sve u svemu sto kaze brat Nikolaj da covek umre od smeha . Dobro sad oni ne bulazne o napadu na Rusiju vojskom ali pominju Iran. Iran koji ima oko 40-80 hiljada dobrovoljaca samoubica i jedno barem 10-15 miliona vojnika spremih da brane svoju zemlju. Pa podavili bi tu decurliju za pola sata .
        Уз чланак  ИНТЕРВЈУ: ДР НИКОЛАЈ ПЛОТЊИКОВ ИЗ ИНСТИТУТА ЗА ОРИЈЕНТАЛНЕ СТУДИЈЕ ПРИ РУСКОЈ АКАДЕМИЈИ НАУКА НАТО вежбе изазивају у Русији само подсмех Стадионе у Санкт Петербургу и Калињинграду обезбеђиваће Балтичка флота, ПВО и специјалне јединице и на сваку провокацију уследиће заслужен одговор
Аутор: Миленко Пешићнедеља, 10.06.2018. у 22:00 

недеља, 10. јун 2018.

Изводи из DEFENCE OF POETRY ("Одбрана поезије")

Коњски босиљак


















(...)

У Београду, 12. XI 1973.

Судбина мог првог романа "Судбина раба Мирослава" је извесна*: као пророк узбуркаће публику, југословенску и европску, као законодавац донеће нове погледе: на живот, љубав, смрт, природу, патњу, слободу и историјски детерминизам, уметност, пораз и - преображење....
итд. и томе слично.

Паљење свећа на гробљу у Мишљеновцу...


______

    *  НАПОМЕНА написана 45 година после ових редова. -  Од мог првог рукописа споменутог романа, сачуван је само поговор - писан 12. XI 1973. Где главнину чини  ауторски осврт на роман "Судбина раба Мирослава", кога су "појели" "бирократски мишеви" југословенског титоизма, или соц. официјализма, и од кога је остала само једна поема (истоимена поема Судбина раба Мирслава, тј. стихови, песме, главног јунака, којим се тај роман завршавао). Понешто сам испричао и о том сачуваном остатку тога рукописа, не вреди на то губити време. Нисам имао среће са тзв. "великим" београдским издавачима  последњих деценија 20. века. И тачка. Ту се више не може ништа исправити. Ко је успео да исправи Криву Дрину?
    Био сам премлад, преамбициозан, идеалист, наивчина.
    Тај несуђени и необјављени поговор споменутог романа коме су главе дошли наведени бирократски уреднички мишеви, писан је у трећем лицу.  Прве реченице тога поговора су одвећ патетичне. Претенциозне. Наводно, аутор споменутог романа био је чврсто руковођен следећим исказима и путоказима најтананије    стваралачке маште једног енглеског песника, романтичара, који се утопио млад у Италији, 1822. године, и његовом капиталном тексту (наведеном у наслову).

   1. Поезија је запис  најбољих и најсрећнијих тренутака, најсрећнијих и најбољих умова.

   2. Поезија преобраћа све у љупкост (....) Она преображава све оно чега се дотакне, и сваки облик, који се креће у зрачењу њезиног присуства, мења се чудесном сагласношћу у утеловљење духа којим одише; њезина тајна алхемија претвара у питко злато отровне воде које теку из смрти кроз живот; она скида вео обичности са света, и обнажује уснулу лепотицу која је дух поезијиних облика. - Све ствари су онакве како их опажамо, бар у односу према ономе који их опажа...

    3. Најпоузданији гласник, друг и пратилац буђења велике нације која ће извршити благотворну промену у мишљењу илио у институцијама, јесте поезија.

    4. Сва узвишена поезија је бесконачна; она је као први жир, који потенцијално садржи све храстове.

   5. Песма је права слика живота изражена у његовој вечној истини.

    6. Поезија није као умовање, моћ која се напреже према одлуци воље. Човек не може да каже:"Хоћу да пишем песме". То не може да каже ни највећи песник, јер дух кад ствара, личи на угљевље које се гаси а које неки невидљиви утицај, као несталан ветар, распирује до пролазног сјаја;  та моћ се рађа у нама, као боја цвета који бледи и мења се с развојем његовим, и свесни делови наше природе не могу да предскажу ни њен долазак (подвукао аутор) (....)
Позивам највеће песнике садашњег времена да кажу није ли заблуда тврдити да су најлепша места у поезији створена напорним трудом и ревношћу.

       * * *
       Чему сви ти осврти, изводи и накнадна дописивања, накнадна памет?
        Вреди оставити сведочанства...
        Пре неколико дана, у свитање, нашао сам се на нашем имању, после олује и грмљавине које су туда протутњале оставивши много литара воде: трава је била влажна, небо ноћно сиво, са мастиљавим облацима, иза којих се повремено појављивао и опет нестајао Млади месец. Деловао је сабласно и гордо... И пловио је према оближњем гробљу сеоском. Губио се иза мрачних облака.
        Био је неописиво леп, и можда то никад не бих записао, описао, да се нешто није догодило баш тих дана. Једног поподнева сам заспао, и можда спавао не више од сат времена, када ме је пробудила нека анђеоска музика, црквена, тиха, неописива. Та музика ме је носила као таласи језера неко време. Био сам у царству мртвих и враћао се из тог тајанственог света  из кога се изгледа нико више не враћа. Као што је Месен нестајао иза облака пред свитање иза мрачних облака, тако и лепта, и многе друге ствари, најприсније успомене, и најдража бића улазе у неко неповратно страшно царство заувек.
    На рушевинама и на пепелу мојих необјављених рукописа (романа, или збирки песама), ницала су чуда, о којима сам избегавао и да говорим и да пишем, што је било велики грех.
     Произвођачи стихије, као и стихоклепци, треба да заврше у паклу по милости Бога и анђела.
     

Follow by Email