 |
Раденка (детаљ, 2019) |
..................
..................
3.август 2020.
Претпрошлог лета - манастир Туман; каприс.
Прошлог лета - манастир Св. Ђорђа (Остаци, са друге стране брда манастир Витовница), каприс, неразумевање, љубомора.
Овог лета, опет нешто искрсло. Назовимо то - поскоронска траума. .. Свеједно.
Подвлачим црту.
Могу да наставим да обилазим Источну Србију о свом трошку и за свој ћар.
И могу да се вратим апостолском и манастирском живовању....
_ _ _ _ _
Толико сам ствари запустио; путујући тамо и овамо, слушајући важно и неважно; и наравно - пре него што уђем у било коју просторију, око главе ми се обавије паучина.
Сад уклањам паучину. И прашину дебелу два прста. И настављам тамо где сам стао после очеве и женине смрти...То јест, после дмрти друге жене.
Ослушкујем чудне звукове ноћу - и у тзв. новој кући, и оној другој старој, где су гомиле успомена несређених и сређених, склоњене на суво, затворене као сардине у уљу, у конзерви.
...
Насукале су се коначно ОВДЕ.
На Архипелаг БЕЛАТУКАДРУЗ.
Намењујем.
Пре четврт века није ми било тако јасно, али данас јесте.
Написао
сам неколико дужних метара штампаних књига, а о појединима није могла
да се пробије у најширу јавност ни белешкица дужа од кљуна једног
чешљугара.
Донео сам одлуку.
Да, написао сам још десетак метара необјављених рукописа о невиђеној
беди купљених душа, књижевности која је пристала да буде слушкиња,
поезији која се срозала на ниво проститутке и рекламе.
Донео сам одлуку да више не објављујем ни завршене ни незавршене рукописе и књиге.
Него да пишем сећајући се вас, умрли моји, јер ја сам запамтио много тога што не би требало да умре заједно са вама.
То би била издаја, на коју писци пристају.
Ја не могу. Нисам то могао од оног тренутка када је париски "Галимар"
одбио да преведе једну од мојих књига, која је некако успела да се
провуче кроз сатанску мрежу Геџиног Агитпропа.
И то је што намењујем Вама, Оче и Мајко, баш на овај светли дан. Ето
мог Неба, на које могу да се вазнесем, и избегнем, и спасем од рђавих
креатура, партијске полиције, и фукаре тзв. (фукарске) Друге Србије...
Нема од данас па до краја века, за мене пречих послова од бављења
СВИМ ОНИМ ШТО СЕ НАСУКАЛО У НАШОЈ СЕОСКОЈ АВЛИЈИ, од винограда до
штале и буњишта, од коса и наковња до свих оних грабуља, мотика и
секира, чија су држаља излизали дланови наших покојних родитеља -
Михаила и Наталије Лукић...
Поглед
из нашег сеоског дворишта, на југозапад, на мрачне облаке кроз које
сунце, последњих дана, тек пред залазак, успева да се пробије на
тренутак
Фотограф лови залазак, а залазак лови своје ловце. (Г-ђе Б.Веддер)
ми ловимо сунце,
а комарци нас.
Ижђикала жита,
и класала,
три-четири недеље
и биће као злато.
И овас је набујао
до чела,
од оволиких пљускова
и водурина.
Зове се беле
процветале
више него ранијих година,
али нема ко да их бере.
Храст лужњак крај Пека
чека нас у сутон
да се упознамо.
То је онај што има лепу
и неправилну крошњу
што уме да се рашири
на пола дворишта
и шири ладовину
осамсто година.
Рађајући жир
који је добар,
и лековит,
као сок од зове.
............
Од дрвета је све почело
од дебла,
од високих стабала
којим је била опчињена
Можда запоседнута?
Припадница неког
тајног култа,
обожавања
Сатане,
Фалуса?
Дрвету се опет вратила
свом,
старом,
трулом?
Тепајући му
- Моје дрво!
Моје дрво!
Као паганка.
Боље и то
него мучење,
пијанство,
дупло дно,
дупли живот,
самоубиство.
Чему је другом и могла да се врати
осим апсурду и веровању у пропаст
свега, и мрачним духовима
у шумама крај толиких језера?
Побегла је од нечег -
од влашких мађија,
од проклетства
(родоскрвнућа),
кревета који шкрипи,
од нечег што је јаче
од свега на свету,
од онога чему се надала,
и вратила
свом старом животу
који неком може
бити налик на
садомазохистички
мрачни театар,
ономе од чега је бежала,
да би се том
после неког времена
вратила као спасу.
Какво православље,
какав протестантизам,
кад се и у оквиру и тих
тзв. вера догађају такве
ствари које су јој
упропастиле живот
на овом свету!
На који је гурнута, а да је нико није
питао хоће ли?
И где је нико није хтео
осим очуха!
Дрво, њено дрво,
видео сам фотографију
тога дрвета,
и схватио метафору.
тог фаталног
њеног дрвета.
Оно што су њој чинили
несрећни
док је била младо дрво
то она сада
чини другима
очекујући
у неком пијанстзву
или трансу
пропаст света.
Све искусити,
све пробати,
напити се до бесвести,
јер док траје
пијанство
заборавља
то од чега читавог живота бежи,
верући се као мечка
уз једно чворновато дрво...
Ту нема помоћи,
те нема спаса,
ту нема,
нити је икада било љубави,
Бога...
Четвртак, 11. 07.2019.
Пљусак који управо пада је лековит.
Умива лице дворишта на којем смо одрастали не размишљајући о смрти, већ о добром семену, сејању, и гајењу - винове лозе, воћака...
И храстова лужњака, који нас надживљују...
Нема коментара:
Постави коментар