Претражи овај блог

четвртак, 19. јул 2018.

26. XI 73.














(...)
Преподне и поподне (до четири) провео сам у библиотеци семинара за југословенску књижевност са једном девојком, колегиницом, која је понављала "мука ми је". Покушава да ми објасни зашто јој је мука. Зарумени се као трешња, понавља неке стихове о љубави, час Бране Петровића, час Нерудине о пролећу што може да преобрази трешње, наљути се кад јој кажем да је дебељуца. Читали смо нешто, неке драме и романе српскогх романтизма које су одвратне и правим литерарним мољцима, и то нам је, вероватно, био добар изговор да будемо заједно. Смешили смо се благо једно другом, а она је понављала:"Мука ми је... не, није то меланхолија, меланхолија је нешто горе..."  Напокон је изрекла то што је мучи ...qu'еst ce que je fais faire de ma aie*.

    Први снег трајао је кратко. Гледао сам кроз прозор библиотеке и зачуо шапат:"Први снег и прва љубав!" рекла је колегиница и ућутала. Цитирала је, поново песме Бране Петровића. Песма као орао високо лети са облака на облак, затим пада у облику пахуља на наше главе и образе и топи се у нашој души. Понекад ме обузимала безразложна радост, одлазио са из библиотеке напоље, барем на пола сата. Први снег је запао два прста у траву и на пољанама се бели  као посут, на кришки црног хлеба, шећер. Предвече, Неш ми у студентском ресторану Код три костура рече Слобода је у ризику, у томе да се усудиш! А о женама које волимо: "Њих не можеш имати..."
    У стану ме је сачекала порука од оца:"Дођи после 17 ч. код мене."
     Мада је било касно, пошао сам према баракама у којима је становао мој отац. Ветар је витлао густ снег и бацао га у очи; улице су биле пусте, водњикаве, у вејавици.
    Снег се на асвалту топи, али на травњацима не - подсећа на пуслице.
     Трчим преко травњака, а иза мене остају издужени печати мојих стопала. 
     Претрчавам улицу и ево ме у пустом пешчаном пределу из кога вири црни чичак и крте зарђале стабљичице макова и боце. (То је онај крај Новог Београда, јужно од блока 28, у изградњи, са жутим радничким баракама.)
     Касно је, светла у баракама су погашена, радници су уморни и лежу раније. Идем полако преко пустог пешчаног предела, у капуту од белог уваљаног сукна a la miccado, бео сам као снег, само су ми трепавице и очи црне, и сетне. Снег полако и упорно засипа чичак и све црно.
    Отац је спавао у једној од пространих соба у бараци бр. 3, чим се уђе прва соба с десна, на кревету поред врата. жжжжжто су све радници махом из унутрашњости, из пасивних крајева Југославије, мученици, родитељи будућности.
     Већ сам био решио - ако не гори светло у очевој соби, вратићу се налевокруг. Светло је горело! Покуцао сам тихо и неки непознат глас рече: Уђи!
     Уђем и прво што ми паде у очи то је да отац спава са уморним и забринутим изразом на лицу. Пећ се скоро усијала. Два очева симера су лежали будни, остале три постеље су биле празне. 
    Отац се пробудио и упитао ме: - Па, где си, чекам те цео дан!? Сутра ујутро оним аутобусомн у девет, долазе ти браћа из Хомоља, изађи обавезно пред њих на аутобуску да их дочекаш...
      - - - - - - - - - - - - - - -

     Излазим у ноћ, поново, снег и даље веје. И  док трчим преко завејаног песка према Студентском Граду стиже ме нека неизрецива туга: то, што што живимо у истом граду, отац и ја, раздвојени.,,Све до мрачног степеништа зграде у којој станујем, снег веје, али ме није завејао. Све је на мени бело, фризура, трепавице, кабаница, осим очију...Мраз нисам ни осетио, а он је већ био почео све да леди, страх и наду, у мени, ишчекивања од будућности, барице и асвалт...

     _____________



        *  познајем очај у његовим општим цртама

           = извор из мојих необјављених забележака (1973)
           
   
    

Нема коментара:

Постави коментар