понедељак, 29. август 2016.

Meeting tribal women in Africa tour tribes life Uncontacted people 732

Пијачни дан


Велика субота у Кучеву 2011
Варош младости мога оца М. Лукића обрасла маховином и затрпана пластиком...
Снимак Заветине. Сниматељ Ив. Лукић.
Продуцент др Димитрије Лукић
студио з: заветине: мобаров институт, београд, 2011
Друга, друкчија, непозната србија. - Отпремљено је 28.04.2011.

Белатукадруз.Рукопис "Несебичног музеја". Пролеће, 2011.

Можете ли нам укратко рећи у којој мери Вам саветодавно помаже Kрунски савет?


Ексклузивни интервју са његовим краљевским височанством за „Краљевске новине“ прве монархистичке новине Србије
Ваше краљевско височанство, можете ли за читаоце ,,Kраљевских новина,, да нам објасните шта за Вас значи повратак у Србију, земљу Ваших прадедова и њених владара?
То је било веома значајно искуство, праћено јаким емоцијама. Ја сам увек желео да се вратим кући, али то основно људско право било ми је окрутно ускраћено све до 2001. године. И мога оца је веома болело што је био отргнут од куће. Моја супруга ме је подсетила на то да сам, када смо се вратили да живимо у Kраљевском двору, пре петнаест година, говорио: „Да ли мислиш да је мој отац овде седео“ и „коначно сам се вратио кући“. Такође знам колико је наших људи искусило сличан бол прогонства из отаџбине.
Kоје су Ваше импресије о Србији, од када сте у својој Отаџбини?
Србија је прелепа земља, земља топлих људи. Имао сам прилику да пропутујем читаву Србију и да упознам веома много дивних људи. Србија је препуна историје, талента, разноврсности и шарма. Свет би требало да зна да смо ми добри и пажљиви људи.
Ваш отац, краљ Петар II, као младић је морао да напусти земљу, имате ли сазнања о томе како је све то он поднео?
Мом оцу није било ни пуних осамнаест година када је био принуђен да напусти домовину. За њега је то био тежак ударац чије је последице осећао читавог живота. Увек је носио чежњу за домовином и жељу да се врати. Био је окружен интригама, лажима и тајнама, које су нагативно утицале на његов живот. Укратко, имао је исту судбину као и земља коју је представљао и као и хиљаде људи са којима је делио исте животне вредности. Ипак, сада се вратио у домовину и сахрањен је у породичном маузолеју на Опленцу са својим родитељима, браћом и прецима. Ја ћу заувек бити захвалан нашој Влади која је то омогућила пре три године.
Покушајте да нам објасните какав живот сте водили, кад сте већ знали да нисте у својој земљи?
Ја сам се веома трудио да наставим свој живот и свој рад, али сам увек сањарио о отаџбини. Био сам сведок огромног бола који је пратио мога оца, и било ми га је жао. Моја бака Kраљица Марија и моји стричеви Kраљевић Томислав и Kраљевић Андреј такође су много патили и мучили се. А поред моје, и много других породица је боловало за отаџбином.
Ви сте интелектуалац, образован човек. Можете ли да нам дате ваше мишљење о будућности Србије?
Ми смо већ сада демократска земља. Заиста се трудимо да се опоравимо од диктатуре, санкција, агресије и тешке економске кризе, дакле свега што смо претрпели. Није то лако у данашње време, поготово када имамо претњу тероризма. Знам да наша Влада ради напорно на наставку реформи, економском опоравку, а посебно на отварању нових радних места и привлачењу инвестиција. Подржавам позицију нашег премијера Александра Вучића што се тиче уласка у Европску Унију (ЕУ). Нама су потребни велико ЕУ тржиште и инвестиције, али ситуација данас није лака у светлу Брегзита и забринутости око федерализоване Европе и Брисела. Ми морамо да имамо глас у Европи и да узмемо учешћа у доношењу одлука. Већина наших суседа су чланови ЕУ. Потребни су нам добри односи са нашим комшијама. Потребно нам је јединство и међусобно поштовање. Србија има велику будућност.
Очекујете ли да Народна скупштина Републике Србије уреди Законом да се Вашој породици и Вама врати Ваша имовина?
Народна Скупштина Републике Србије усвојила је Закон о реституцији конфисковане имовине и компензацији (Службени гласник Републике Србије, бр. 72/2011), који је ступио на снагу 6. октобра 2011. На основу тог закона основана је и Агенција за реституцију. Ми као породица заједнички напорно радимо на реституцији.
Молимо Вас, Ваше Височанство, да нам кажете о перспективи Вашег доласка на престо Србије?
То зависи од воље народа.
Доласком у Србију, Ваша породица и Ви сте на стотинама примера показали како можете и знате да хуманистички делујете?
Изузетно сам поносан на моју супругу Принцезу Kатарину и рад њених фондација. Она је 1993. Покренула Хуманитарну организацију Лајфлајнса канцеларија у Сједињеним Америчким Државама (Чикаго и Њујорк), Kанади (Торонто), Великој Британији (Лондон) и Грчкој (Атина). Почетком августа 2001. основана је и Фондација Њ.K.В. Принцезе Kатарине у Београду. Иначе, ми доносимо хуманитарну помоћ у Србију од 1993. године. Милиони евра и долара у виду специјализиване медицинске опреме, лекова, санитетских возила, итд. ушло је у Србију. Такође, организована је обука за наше лекаре у иностранству у Сједињеним Државама и медицинске конференције у Србији. Сва помоћ се дели без обзира на етничку или верску припадност.
Моја Фондација за образовање обезбедила је стипендије, основала Центре за развој каријере и урадила још много тога.
Патријах Српски господин Иринеј и српска православна црква су за успостављање уставне монархије и све више српског народа верује да је враћање монархије једини начин да Србија поново буде јака и стабилна држава. Да ли сте ви спремни да преузмете ту одговорност пред народом ?
Наш Патријарх је диван. Основни принцип уставне монархије је да краљ представља симбол, а Влада управља. Kраљ симболизује јединство, стабилност и континуитет. Земљом управљају премијер и његов кабинет. Ја сам спреман, уколико је народ спреман.
Ваше Височанство, да ли држава хоће да помогне финансирање двора као културно историјске институције земље?
Дворски комплекс има изузетну историјску важност и то разуме и Влада. Треба много тога урадити да би се сачувао, баш као што је урађено са Народном скупштином, и сигуран сам да ће убрзо бити пронађено решење. Дворски комплекс има изузетну историјску важност како пре Другог светског рата, тако и после. Од 2001. је отворен за посетиоце, и на хиљаде гостију је у њему до сада уживало.
Ваша посета дворовима Европе охрабрује српски народ да ће њихове владе помоћи прокламованој развојној политици Србије?
Нема сумње да су пријатељство и односи које имамо са другим Kралљевским породицама од велике користи за Србију. Такође имамо одличне односе и са многим републикама. За Србију је било веома позитивно када јој је у државну посету дошао Принц Чарлс. Такође и Kраљ Шведске, који је два пута посетио Србију.
Можете ли нам укратко рећи у којој мери Вам саветодавно помаже Kрунски савет?
Kрунски савет је увек ту да ми да савет или препоруку. Ја веома ценим њихове савете.
Реците нам неку реч о вашим синовима, које су њихове амбиције и планови? Шта планирају у случају да Ваше Kраљевско Височаснтво постане Kраљ Србије?
Петар, Филип и Александар самостално зарађују за живот, а нама су увек били велика подршка у хуманитарним активностима. Имају много пријатеља и увек ће бити уз нас. Они се поносе својим пореклом.
Ваша чукун баба кнегиња Персида Kарађорђевић дала је печат обнови Србије родивши десеторо деце, међу њима и краља Петра I Oслободиоца, и на тај начин осветлала образ као владарка, жена и мајка, али у исто време она је била и задужбинар и обновитељка храмова и манастира, с обзиром на све то што данас ми знамо о њој да ли мислите да би било добро да се то задужбинарство и данас спроводи? Kао на пример обнова храма Ваведења Пресвете Богородице у Топлици у којем је своје монашке дане провела мајка свих православних Срба, мајка Светог Саве, жена Немањина, Света Анастасија, принцеза византијска са двора у Грчкој у Kуршумлији. Да ли ћете ви то као будући краљ Србије подржати, и наставити традицију кнегиње Персиде Kарађорђевић Ваше чукун бабе?
Моја супруга и ја смо давали помоћ Храму Светог Саве, зато што је та црква симбол свих српских цркава. Ја сам такође посетио Хиландар одмах после ужасног пожара 2004. и мислим да је ваша иницијатива веома узвишена, јер су наши манастири у исто време симбол нашег постојања и опстанка, наше културе и идентитета и, наравно, наше вере.
          

понедељак, 22. август 2016.

Треба мењати устав и председника државе бирати у парламенту па нека већинске странке сносе пуну одговорност и не заклањати се иза гласача




ПОВОДОМ тзв. конкурса опозиција за председничког кандидата

Академик Душан Теодоровић, заштитник грађана Саша Јанковић, бивши председник Србије Борис Тадић, неко од познатих страначких првака или искључиво ванстраначка личност?Ако опозиција, онај њен део који очекује тај догађај као нову шансу да ослаби Вучићеву власт, размишља о „конкурсу” за заједничког кандидата око кога би се окупили, које би услове та личност морала да испуни? Може ли то бити неко кога Србија у овом тренутку уопште не познаје, а да до званичног почетка трке, за пола године, опозиција удруженим снагама од те личности изгради јаког такмаца Вучићевом кандидату. Или, можда, самом Вучићу? Подсетимо, последња три председника (СРЈ и Србије) – Коштуница, Тадић и Николић – били су лидери странака.
Саша Радуловић, председник Покрета „Доста је било”, први се јасно одредио: на питање ТВ Н1 да ли би ДЈБ подржао академика Душана Теодоровића ако се кандидује, одговорио је потврдно. За заједничког кандидата опозиције, сматра Радуловић, битан је „кредибилитет и интегритет”.
          КОМЕНТАРИ 
         marko stankovпре 2 сата Mislim da se niko iz opozicionih redova ne bi trebao kandidovati za predsednika Republike jer su oni toliko potroseni i kompromitovani da ne bi postigli nista. Cudi me zelja Borisa Tadica da se kandiduje nakon ona dva jako neuspesna mandata ili kompromitovanog Ivice Dacica. Pa nije valjda ovaj narod bas toliko sludjen. A za Nikolic master Tomislava pa i da ga podrzi Vucic nece skoro niko glasati....
        svetlanast.пре 4 сата Kada bi bilo moguce /ali nije/ da ova sadasnja opozicija sa teretom iz proslosti: lazna obecanja boljeg zivota, manje zaduzivanje Srbije, malo uradila da Evropa "dodje" u Srbiju, unistena ekonomija, obrazovanje, lopovluk na svim nivoima, beskrupulozno izbacivanje 400.000 radnika na ulicu, pa 24 "pljackaske privatizacije", bespravna gradnja, partijsko zaposljavanje, funkcioneri DS koji su iz roditeljskih stanova, patika i farmerki, baveci se politikom postali bogati ljudi, u nase ime SPSu i SRSu oprostili DEVEDESETE pripomogla formiranje SNSa, kada bi takva opozicija sada "kandidovala" nekog mudrogi plemenitog kao Sveti Sava, hrabrog i cestitog kao Knez Lazar, lukavog kao Milos Obrenovic, evropejca poput kneza Milana Obrenovica /ima ih jos/, VlAST I MEDIJI SNS i SPS bi ga po navici i praksi svoje vladavine, oblatili, pronasli neku manu i pokusali da NADJU bilo sta, makar u blizoj i daljoj familiji. Zato, i ako postoji takav opozicioni kandidat, treba ga /je/ sacuvati.

          Miodrag iz Pećiпре 2 сата Niko od njih ne bi trebao da doživi bruku koju je doživeo akademik Ćosić ili industrijalac Panić. Sve ružno što se desilo u njihovo vreme se pripisuje isključivo njima. I Milošević ih je lagano smenio. Dakle. Treba menjati ustav i predsednika države birati u parlamentu pa neka većinske stranke snose punu odgovornost i ne zaklanjati se iza glasača.

       Сава Прокоповић из Ритопекапре 14 сати Мора се рећи, да ће кандидат српске опозиције на избору за председника Републике бити оно лице кога одреде органи САД и преко Амбасаде САД у Београду представе га опозицији. До тада, заваравајмо се да је расписан конкурс за избор опозиционог кандидата за бирање за председника Републике. 

             gargamelпре 7 сати  Moj Savo, nema tu nikakve tajne, sledeci spasitelj Srbije je Jeremic 

          Draganпре 13 сати Jasno je da će SAD odrediti kandidata, ali ne preko opozicije, nego preko Aleksandra Vučića.

               Jovanпре 3 сата  Nema opozicije u Srbiji i nece je za dugo ni biti.

уторак, 5. април 2016.

Шпијуни и отровна комунистичка пропаганда

 Шпијуни пратили краља без круне /     Иван МИЛАДИНОВИЋ | 03. април 2016. 12:04 | Петар II Карђорђевић “обрађиван” у депешама Титових амбасадора. Брозова власт, иако је краља лишила свих права, видела га као опасног противника
КАДА је почетком марта 1945, краљ Петар II Карађорђевић потписао указ о постављењу намесника 1945, практично је признао своју абдикацију. Тај чин ће пола године касније и формално бити потврђен. Наиме, 29. новембра те исте 1945. нова Титова комунистичка власт доноси одлуку о укидању монархије и лишава династију Карађорђевић свих права.
Тих дана и година наступа ужасавајуће затишје у животу екскраља. Ништа није радио, није имао где да иде и мало чему се надао. У његовом присуству није се смела спомињати Југославија, није се смео спомињати новац, није се смео спомињати краљевски двор.
У својим мемоарима његова супруга, бивша краљица Александра, о том времену пише:
- Често је иронично говорио “Ја сам незапослени краљ, а једини посао који знам је како бити краљ. Обучавали су ме за краљевство откако сам рођен... Утрошили су на хиљаде фунти, правећи, како се испоставило, од мене неупотребљивог појединца. Али успели су у том да заволим свој посао. Хоћу да будем краљ и ни за шта друго нисам спреман” - писала је Александра.
МЕЂУТИМ, и поред одузимања свих права, краљ Петар II је за нову југословенску власт и даље представљао опасног потенцијалног противника. У готово свим европски амбасадама било је неколико службеника који су били задужени да прате сваки његов корак.
Прво путовање младог Крађорђевића у Италију праћено је с великом пажњом. Југословенски амбасадор у Лондону Љубо Леонтић, писмом од 26. фебруара 1946, обавештава Министарство иностраних послова:
Краљ Петар се спрема да оде у Италију - доноси Ројтер вест од суботе - где има две виле његова жена. Из краљеве околине је ова вест.”
Крајем јула исте године Петар креће у Швајцарску. Амбасадор Ристић одмах реагује и шаље телеграм (23. јула 1946) у коме обавештава Министарство иностраних послова и тражи инструкције шта да ради:
- Петар Карађорђевић синоћ стигао преко Француске у Швајцарску. У Базелу у хотелу пријавио се као “екскраљ”’. Одмах сам посетио политички департман, где ми је речено да је Петру одобрено пет недеља боравка ради одмора. Провешће га у Сан Морицу. Одобрење је дато под условом да се не бави политиком. У департману изјављују да он има наш дипломатски пасош са визом наше амбасаде у Лондону. Ако је ово тачно, требало је и мене обавестити. Са друге стране, сазнајем да је Петар једном новинару казао да не може давати изјаве док не дође у контакт са швајцарском владом. Званично сам скренуо пажњу и департману да треба спречити да Петар свој боравак овде искористи у политичке сврхе. Молим, јавите ми ваше гледиште, како по овом тако и по случају Топаловића - говорио је амбасадор Ристић.
У ОДГОВОРУ Министарства иностраних послова од 26. јула писало је: “Петар Карађорђевић има стари дипломатски пасош: Наша амбасада у Лондону није му издала визу. Ако има нову визу значи да је фалсификат. Настојте да сазнате датум визе. Мотрите његову делатност и шаљите о томе редовито депешом извештај сваке недеље.”
И генерални конзулат из Цириха писмом од 29. јула 1946. обавештава политичко одељење Министарства иностраних послова: “Сматрамо за потребно да обавестимо то Министарство о следећим догађајима:
1. Долазак бив. краља Петра II у Швајцарску.
22. о. м. стигао је на путу из Париза у Базел бив. краљ Петар II у пратњи своје пунице бив. грчке краљице Аспазије, свог ‘ађутанта’ Мr. Мooy-а и још једног човека.
СУСРЕТ СА ОФИЦИРИМА ЕМИГРАНТИМАУ ПИСМУ Владимиру Велебиту, амбасадор Ристић из Швајцарске је написао:
- ШТО се тиче Петра Карђорђевића, он се налази у Сент Морицу и засад мирује. У штампи његов долазак у Швајцарску остао је скоро незапажен, а он лично није давао никакве изјаве. Настојаћемо још да сазнамо да ли је примио кога од наших емиграната и да ли са њима одржава контакт. Према сазнањима нашег конзулата у Цириху, тамо је изгледа примио неке наше емигранте бивше официре југословенске војске - навео је Ристић.
23. о. м. пре подне разгледао је знаменитости у Базелу и посетио је “Швајцарско банкарско друштво”, где је подигао извесну суму новца. После подне истог дана продужио је аутомобилом у Цирих. У Цириху се задржао до 27. о. м., а потом продужио у Ст. Мориц, где остаје неколико недеља на одмору. Како у Базелу тако и у Цириху, пратила су га увек дискретно два швајцарска детектива. У Базелу није примао никога, док је у Цириху приредио у најелитнијем хотелу ‘Bayer ay Lac’ 26. о. м. један мањи пријем, којем су углавном присуствовали бив. официри, који се налазе у Цириху по логорима и околини. Иначе није примећено да је он развијао неку значајнију политичку акцију, а нити је његов долазак изазвао нека јача гибања унутар наше емиграције у Швајцарској. Швајцарска штампа до сада није посветила његовом доласку скоро никакву пажњу. Све новине донеле су само кратке нотице.
И У ПИСМУ од 10. августа 1946. Владимиру Велебиту, помоћнику министра иностраних послова, амбасадор Ристић поменуо је и краља Петра:
- И ову прилику сам искористио да директору Политичког одељења скренем пажњу да смо ми изненађени да швајцарска влада дозвољава да се на њеној територији окупљају отворени противници данашње Југославије и кују завере против ње. Нагласио сам му, да се одмах после Топаловића појавио Петар Карађорђевић и да ме неће изненадити ако се једног дана у Швајцарској појави цела бивша лондонска влада. Због тога сам га молио и најенергичније захтевао, да се предузму хитно све мере да се овим нашим противницима онемогући свака акција која би могла компромитовати наше заједничке односе - навео је тада у писму амбасадор Ристић. - Господин Зехндер ме је пажљиво саслушао и уверавао да је Петру Карађорђевићу одобрено пет недеља боравка у Швајцарској ради одмора, али под условом да не води никакве политичке акције. Том приликом ми је још додао да је Петар дошао у Швајцарску са нашим дипломатским пасошем и са визом издатом од наше амбасаде у Лондону. На моје изненађење и чуђење, два пута ми је поновио да је ова виза издата од наше републиканске амбасаде у Лондону. Он лично није видео визу, али тврди да га је швајцарско посланство у Лондону тако обавестило. Замолио сам господина Зехндера да ову ствар провери преко надлежних власти и да ме извести - када је виза издата, под којим бројем и ко је потписао визу. Чим ове податке добијем одмах ћу вас телеграфски обавестити, како би се извидело да ли се овде ради о фалсификату или нечем другом. 

Венчање, које му је можда и одузело престо

Шпијуни пратили краља без круне

петак, 1. април 2016.

Крај ДЕКЛАРАЦИЈЕ или о суштини краљевине у парламентарној монархији!

....Краљевина у парламентарној монархији не значи да Краљ врши власт. То је уставна гаранција и право Краља да штити народ од власти. Да власт коју формирају странке усмерава и ограничава на државне послове и државне интересе.

Власт мора да буде безлична а држава да има лице. Круна са заставе, и круна са грба који представљају државу, та круна мора да стоји и на глави да нам држава не остане обезглављена.

Када је та глава била глава из куће Карађорђевића, Србија је побеђивала у ратовима, Србија је ширила своју територију и уједињавала земље и грађане; а у миру, у Србију су се људи досељавали а они који су одлазили да се школују, – враћали се.

И последњи пут када су грађани Србије имали истинску наду (после година беде и пораза) иза те наде стајао је одлучан позив ЊКВ Александра Другог на крунисање демократије.  Био је довољан његов позив из изгнанства да се тој нади дају победничка крила. Данас је он подстанар у свом дому јер су странке приватизовале државу у привидно демократском уређењу. Докле је год тако и грађани Србије ће бити подстанари у својој држави. Зато се све теже одлучују да имају децу, зато се све лакше одлучују да дом потраже у туђој држави. Грађани морају јасно да виде да свако има право да живи у свом дому. Да је сваком гарантовано право на оно што су његови преци стварали  јер му само то гарантује да ће и његови потомци наследити оно што он ствара. Странке треба да се боре око извршне власти која је пролазна и смењива а демократија мора да има институције које гарантују трајност и сигурност посла и државе, и мора да има на челу оног ко је несмењив. Оног ко зато што представља своју породицу стиче наследно право да представља и државу. Оног коме народ може да се жали на власт. Оног који је круна државе. Оног на чијој глави стоји та круна из грба, круна са заставе. Због чега увек знате да је ваш дом тамо где се та застава вијори.

Човек не бира време у коме ће живети. Али бира шта ће у времену које му је дато учинити за себе, своју породицу, своју државу.

Дошло је време да ми учинимо шта треба.

Данашњи јубилеј нас опомиње: не смемо више да чекамо.

Дошло је време наше обавезе да довршимо  процес крунисања демократије. Да покренемо промену Устава која ће демократију у Србији успоставити као парламентарну монархију, која ће ојачати институције као гаранта истинске демократије и трајну брану свакој личној и свакој партијској узурпацији власти.

Дошло је време да за десетогодишњицу обновљене самосталности Србије, 5. јуна, припремимо Предлог промене Устава, – Устав Краљевине Србије. Да до десетогодишњице проглашења Устава, 8. новембра, прикупимо потписе грађана за тај Предлог и предамо га Народној скупштини. Дошло је време да покренемо процес који ће крунисати Србију.

Дошло је време, и нећемо стати док свој посао не завршимо у свом времену.

Што се не крунише, – то се окруни.



У Врњачкој Бањи, 27. марта 2016.     (Г-дин Предраг Марковић

понедељак, 14. март 2016.

Ето вам га ваш Непоменик, и његова чинодејствовања!

Тито обећао Косово Албанији / И. Миладиновић | 13. март 2016. 21:40 | Коментара: 72. - Шта откривају документи из наших и руских архивских фондова - Кардељ рекао Стаљину 1947. године: Ми мислимо да Тирани уступимо ту територију. Стаљин: Како је тако примитиван народ успео да овлада Косовом
ТОНОВИ извештаја о посети председника Томислава Николића Москви и сурету са лидером Русије Владимиром Путином, показали су да су односи између две земље у сталној узлазној линији. Можда је ово прилика да за тренутак заронимо у свет историје и да се присетимо разноликих и контрадикторних веза на релацији Москва - Београд. Шира јавност о овоме подоста зна. И како је Русија у једном тренутку, око Берлинског конгреса отворено стала на страну Бугарске науштрб интереса Србије. Такође, нема човека у нашој земљи који не зна да је Русија 1914. године, жртвујићи своју будућност, објавила рат Аустроугарској када је напала Београд.
Вероватно најмагловитији део тих узајамних односа је период непосредно после Другог светског рата, мада су тада обе земље биле у склопу већих држава - Совјетског Савеза и Југославије.
Међутим, заједничким подухватом наших и руских архивиста, пре неку годину, публикован је "Зборник докумената о југословенско-совјетским односима 1945-1956". У овом издању објављено је неколико стотина, нашим истраживачима углавном недоступних докумената, који откривају нову димензију сложених односе између две бивше земље. Нарочито на периоду који је код нас одомаћен под називима "Информбиро" или "четрдесет и осма".
Публикована документа из југословенских и руских фондова омогућавају и објективно сагледавање не само комплексних односа СФРЈ и СССР-а, већ и погледа на многа унутрашња питања у Југославији и планове Титовог режима, нарочито око судбине Косова, најболније тачке Србије.
ПОСЕБНУ пажњу у Зборнику привлачи стенограм разговора који су у Москви, 19. априла 1947. године, водили са Стаљином и Вјачеславом Молотовом - Едвард Кардељ, Станоје Симић и Владимир Поповић. Састанак је углавном био посвећен привредној сарадњи, али је Стаљин у једном тренутку показао интересовање за број Словенаца, Срба, Македонаца и Црногораца у Југолавији. На дневни ред су дошли и Албанци:
Стаљин: - А како иде с Албанцима? Хоџа се нешто жалио на ваше политичке саветнике у њиховој армији, као да они слабе дисциплину, што ли?
Кардељ: - То је за нас ново. Нама о томе нису ништа говорили.
Стаљин: - Каквог су порекла Албанци?
Кардељ: - Они су потомци Илира.

субота, 30. јануар 2016.

Краљевске инсигније / Бела Тукадруз

Прештампан чланак

Међу мојим најновијим песмама има и оних које су посвећене Његовој краљевској Екселенцији, Принцу Престолонаследнику Александру Карађорђевићу II – човеку који је био у најдужој емиграцији, изгнанству; потомку оних славних предака који су постављали темеље данашњој држави…Нисам поклоник удворичке поезије; те песме сам написао давно, пре много година, када нико и није помишљао на трагичну судбину сина последњег краља Југославије
Сада, 2001. године када су се многе ужасне и трагичне ствари већ догодиле, са последицама које су катастрофалне, многима је јасно да је завереничко и револуционарно свргавање монархије брзо довело не до републиканских слобода и радости, већ до партијских диктатура и персоналних тиранија авантуриста. Срби, који су од уласка у своју познату историју познавали монархију од почетка свога државотворног постојања, скоро све до половине Наметног века, нашли су се у фрижидеру језовите повести Наметнога века: као да су били замрзнути. Већина становништва је одбијана и одбијена од монархије, под изговором тзв. високе политичке свести. У суштини, нису познавали њену тачну суштину.
Српском народу је потребно, дубоко у то верујем, оно што су имали његови преци: Краљ, а бити цар или краљ значи „самопожртвено служење, и да се то служење састоји у врховној власти над државом. Такво јединство владања и служења има суштински, дефинитивни карактер; оно не може и не сме да се разбије…“
У суштини, Српски народ је у другој половини 20. века имао за владара „црвеног цара“, неспособног за владање, туђинца, болесну, опасну, чак погубну појаву за читав Српски народ. Коме то ни данас није јасно, а многима није, нека заигра у Повратном колу. Партија је много, а народ је један, и краљ је један. Партија је много, али је непартијаца много више. Дај Боже да Српски народ коначно добије свога Краља, који ће позвано стојати над свим слојевима, класама и странкама, и који ће бити апсолутно слободан од оних који су га довели на власт, од оних који га проглашавају Краљем, од банкара, од светских закулисних ложа које никада неће престати у настојању да потчине његову државну вољу. Грађана и поданика је много и од сваког од њих иде према Краљу нит ПРАВНЕ подчињености; та нит обавезује и свезује Краља. Краљ је један у земљи, од њега се према сваком грађанину протеже нит власти; та власт веже и обавезује Краља. Сваки нормалан и побожан грађанин Србије носи у себи Краља, зато један треба и да га оличава на Јави! Наравно, природно је и неопходно навићи Будућег Краља на то да приватног и личног живота нема и никада неће бити. Од Краља се тражи највећа могућа жртва. Јер, не заборимо ни у сну: Лични живот Краља је у свему и увек својина његовог народа: његов живот не можемо издвојити из велике историјске бујице, немогуће је да прогласимо његову издвојеност из ствари свенародних
Упућујмо у истину: Духовна и политичка одговорност Краља је свеобухватна и непрекидна! Све што се тиче Краља лично и његовепородице, све је својина његовог народа, све улази у ореол његовогдржавног лика или, напротив, у затамњење и изрођавање његовог наличја. Краља не чека судбина пуна забаве, насладе и свакојаких прохтева, већ – жртва, унапред је осуђен да жртвује све своје снаге, своје слободно време, своје страсти, своју личну срећу, своје здравље и свој живот. Велики пралик свеега тога дат је у ликовима српских краљева средњег века, као и Карађорђевог унука Петра Првог. Краљ треба да буде велики васпитач свога народа у свему, у патротизму, у осећању сопственог достојанства, снаге просуђивања, осећања одговорности….
   = Први пут је публикован на локациоји КОМПАС.Даба Шон, у среду 29. децембра 2010, дакле пре непуних шест година.

ПОТИСНУТА КРТИТИЧКА РЕЧ

- Свако интелектуално друштво у коме нема расправе, разговора међу људима, у коме нема размене мишљења, у коме је мишљење сведено на притисак миша и које вам онда неко сервира преко интернета, нема доброг закључка - рекла је Вида Огњеновић.

Овим је, по њеним речима, жестоко угрожено и јавно мњење, које је разбуцано и корумпирано тиме што је политика узела све у своје руке, почевши од запошљавања до награђивања.

ичко јавно мњење, јер њему није дозвољено да постоји. У ствари је, на известан начин, ућуткано већ неко време. Мислим да је тренутно у највећој кризи наша друштвена свест. Данас можете свакога напасти - и појединца и групу на друштвеним мрежама, које су апсолутно новине без уредника и без икакве контроле, од њега направити најгору и најнеморалнију особу, а да зато никоме не одговарате и да вас нико не узме у заштиту - оценила је Огњеновићева. - Наше друштво је доживело да је интелектуалац исмејан, потиснут, потлачен. Не да више нема главну реч у јавном мњењу и друштвеној свести, нити је више њен креатор, него је нема ни у својој професији. У таквом друштву, и у таквом друштвеном окружењу "Максимум" нема никакве шансе.

= извор "Вечерње новости" >Потиснута критичка реч

Прочитајте још - Вида Огњеновић: Свет ће постати глобални "Мекдоналдс"

- Немамо више крит