(...)
На столу леже један од бројева модних часописа за мушкарце и Кантов спис "О лепом и узвишеном".
* *
Понекад мисли, ретке, драгоцене, промичу кроз нашу свест као сенке облака преко ливада у пролеће, не остављајући трагове за собом. Прелете, и нема их више. Сам Бог зна да ли ће се икада више вратити, као ласте, у нашу свест и прелетети ниско над сокаком...
..........
28. XI 73. Предвече. - Треба да идемо у биоскоп - мој млађи брат и ја ("Венац пупољака") Читам празничне новине, које објављују књижевне прилоге тзв. афирмисаних песника , - глупости. Смеће. Бацам ове новине, кажем А. да их погледа, чита. Пуштам Бетовенову Месечеву сонату, и настављам да читам "О лепом и узвишеном".
Онда одлажем и Кантов спис на страну и слушам само тонове сонате, гледајући како пада право зимско вече, а таксији јуре непрестано, чини се, у бескрај.
Пожелим да савлађујем своје страсти, помоћу савршених начела и дисциплине. Али ме одбија то - мучење, наказност мучења сопственог тела.
........
Колико их је срећних у овом часу? Поноћ је, гледам кроз прозор, и видим развејану светлост, и помислим да исто толико има срећних људи на свету, али су ми они у овом часу далеко, као Антарктик!
. . . .
Је ли дух јачи од тела?
Да, понекад - да. Али има и таквих тренутака ( и све их је више у последње времер) кад дух клечи на коленима пред тајнама тела...
Између плавих пупољака и препознавања, пробудила се музика и чини се као да је измишљена. А у ствари је чудна, тајанствена, чудесна, неизрецива. Величанствена!
___________________
= извор: из необјављених бележница (1973)
