БЕЉАНИЦА - ОДМАХ ИСПОД ОБЛАКА (Dasukidis - Nikolic)

У рејону "Чукару пеки", жила пуна злата

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Газимо по драгом камењу

• Радан планина: Наставља се потрага за бакром и златом
• Злато испод Црног врха

АМЕРИЧКА рударска корпорација "Фрипорт Мекморан", у кооперацији са канадском компанијом "Ресервоар минералс", у околини Бора, у рејону "Чукару пеки", пронашла је нова лежишта бакра и злата, која су, до сада, најбогатија овим металима - сазнају "Новости". Према информацијама нашег листа, ове компаније су откриле слој руде од 186 метара у коме је садржај бакра 8,02 одсто и злата од 4,44 грама по тони. У другом слоју, "дебљине" 131 метар, откривен је ресурс од 10,03 одсто црвеног и 5,45 грама по тони племенитог метала.

- Радују нас ови резултати - каже Сајмон Инграм, председник канадске компаније. - На терену је, тренутно, шест бушећих гарнитура, тако да се истраживања настављају.

Подсетимо, Американци и Канађани су шокирали светску јавност када су у "Чукару пеки", на дубини од 558. до 559. метра од површине земље "напипали" ресурс од невероватних 25,7 одсто бакра и 50,3 грама по тони злата, што је најбогатија бушотина икада пронађена на планети!

Тада је, на дубини од 179 метара, пронађен слој од 84 метра у коме је садржај бакра 10,75 одсто и злата од 10,86 грама по тони! Још је фантастичнији резултат друге бушотине где је у слоју руде, дебљине 46 метара, пронађен депозит од невероватних 15,85 процената бакра и чак 16,77 грама по тони злата! Примера ради, у рудницима из састава РТБ Бор тренутно се експлоатише руда са највише - 0,4 одсто црвеног метала!

"Фрипорт" и "РЕВ" су, до сада, "уоквирили" ресурсе од 65 милиона тона руде са средњим садржајем бакра од 2,6 одсто и злата од 1,5 грама по тони, из које је могуће добити 1,7 милиона тона бакра и 98 тона злата. За протеклих 110 година рударења у Бору добијено је пет милиона тона бакра и близу 160 тона злата.

ПРОИЗВОДЊА

По ранијим најавама челних људи из "Фрипорта", инвестиција отварања рудника бакра и злата у околини Бора креће се у распону од неколико стотина милиона до невероватних пет милијарди долара! Међутим, потребно је урадити још доста геолошких истраживања да би се донела одлука о реализацији једног таквог пројекта. Према томе, чак и да данас почну с припремама за отварање новог рудокопа, почетак пуне експлоатације могао би се, у најбољем случају, очекивати тек за неколико година.

Потврђено: Борска жила пуна злата | Економија | Novosti.rs

ПОДЗЕМНЕ градове у стене Горњачке клисуре почео је да укопава Трећи рајх, а подухват је наставио Јосип Броз Тито!

Пут кроз клисуру у други недовршени подземни град

СРОДНЕ ВЕСТИ

• Пекинг: Украдени предмети из Забрањеног града

ПОДЗЕМНЕ градове у стене Горњачке клисуре почео је да укопава Трећи рајх, а подухват је наставио Јосип Броз Тито! Казују овако предања становништва на планинској граници Хомоља и долине Млаве. Многи верују и да је радове на огромним подземним војним објектима на путу између Петровца на Млави и Жагубице почео још краљ Александар, баш у време када је тајно градио сличан комплекс у Малом Зворнику. Радови су, верује се, престали после атентата у Марсељу. 

Локалне легенде засад су једине доступне информације у мрежи дугих ходника и огромних просторија укопаних у стене и обложених армираним бетоном. Ни најугледнији војни историчари не знају за подземне базе у Горњачкој клисури којом између стрмих литица вијуга уски пут између плодног Браничева и Борског басена богатог рудом и шумама. Овим кањоном водио је и традиционални пут инвазија из Подунавља ка Моравској долини и обрнуто, о чему сведоче рушевине старих утврђења по хридима клисуре.

РЕПОРТЕРИ “Новости” су пратећи траг легенди пронашли и обишли два напуштена подземна објекта. Први је скривен у подножју Јежевице, у близини манастира Горњак, задужбине кнеза Лазара. Мале вратнице подземног града скривене су густим шумским растињем и тешко уочљиве. Иза њих је густа тама коју и дневно светло разбија само у првих неколико метара ходника који нагло скреће до прве од многих раскрсница. Ту је и прва замка, слепи ходник с лучним проширењем, намењен стражи за коју би нежељени посетилац био лака мета. Тек изблиза на бочном зиду испред стражарског места види се улаз у дуги ходник који се после неколико десетина метара ломи под правим углом и шири у невероватно акустичан простор где се сваки шум многоструко појачава и понавља у низу одјека. Сабласни коридор води до контролно-пропусне станице с двоструким вратима, која је могла херметички да изолује дубину објекта. Слично систему на бродовима у контролну комору се улазило кроз једна метална врата, а да би се наставило даље, неко је морао да отвори следећа. Сад тај проблем не постоји јер су сва врата из подземног објекта извађена и однета, иако су била масивна и дубоко узидана. Однете су и цеви система за вентилацију, електричне инсталације и мегафони који су запамтили старији “незвани гости” из оближњих села који су улазили у подземни град, неки из радозналости, неки због легенди о благу нациста, а најпрактичнији - да би гајили шампињоне.

Мост усред дивљине на путу ка подземном

Пропаст нефункционалног друштва....Становништво се смањује, а бизнис радикално успорава...

У Србији људи поседују често вреднију имовину него становници развијених земаља, али имају веће проблеме у текућем финансирању расхода, јер им плате касне, а пензије су мале

Светско богатство данас је претежно сконцентрисано у земљама које немају изразито вредних природних ресурса. Очигледно су им друштвени систем и уређена држава кључна развојна полуга. Економском, војном и политичком снагом оне остатку света намећу поредак који и даље продубљује неједнакости. Тренд продубљивања неједнакости дешава се и унутар националних држава. Оставићемо за другу прилику расправу о неједнакостима и пажњу усмерити на наш случај и очигледни дисбаланс између имовине (стокова) и прихода (дохотка), који та имовина креира.

Ако пажњу усмеримо на појединца, независно од његовог друштвеног статуса (сељак, службеник, официр, радник, предузетник…), можемо констатовати да сваки слој поседује значајну личну имовину (земљу, кућу, стан, викендицу…), често већу од сличних друштвених слојева у развијеним земљама. Истовремено, имамо знатно веће проблеме у текућем финансирању расхода, јер често немамо редовну плату, пензије су мале, изостају приходи од капитала и ренти.

Посматрачима са Запада ова нелогичност је необјашњива. Испада да већина радника пропалих предузећа поседује вредне непокретности, често веће него запослени у просперитетним предузећима и богатим државама. Та, наоко, нелогичност је последица егзотичног привредног система и перманентне реалокације јавне имовине.

Приватна имовина појединих друштвених слојева настала је револуционарним актом, национализацијом, почевши од дедињских вила до сеоских имања. Потом је дошло до масовне изградње друштвених станова, који су практично поклоњени, јер је у јеку хиперинфлације омогућен њихов откуп. Они који нису добили друштвене станове великим делом су корисници бенефицираних кредита, које је инфлација такође обезвредила. Не постоји проблем са отплатом кредита одобрених до 2000.

Држава је креирала новац и кредит, сав дужнички добитак у хиперинфлацији је приватизован, а губитак је социјализован. Тај ендемски поремећај да кредити неће бити адекватно или уопште враћени у великом делу функционише и данас. Због тога је код нас штедња мала, а штедише су губитници. Не уплаћују се адекватни пензиони доприноси и избегавају осигурања, како животних тако и осталих ризика.

Ми смо изградили друштво у коме се презире штедња и емитује кваран новац, јер је током социјализма обрисано више од 20 нула. Стално тражимо акумулацију од других да бисмо је погрешно инвестирали. То се наставља и данас, а држава селективно смањујући пензије шаље поруку да не треба уплаћивати пензије веће од минималних.

Бежећи од лошег новца и у жељи да се приватизује дужнички добитак изградили смо огроман број кућа, станова, локала и хала које немају станара. Становништво се смањује, а бизнис радикално успорава. Створени дисбаланс између токова и стокова се продубљује. Држава ће радикалним опорезивањем имовине додатно урушити вредност некретнина.

Пропаст нефункционалног друштва може се видети из историјских примера. Османска империја је имала три фискалне фазе: прва, опорезивање дохотка (десетина, трећина) у периоду ширења царства; друга, опорезивање имовине и грађевина (прозора, оџака…) када је доходак пресушио и ширење стало, да би на крају, у трећој фази, прешла на опорезивање социјалних догађаја (венчања, крштења…) када је систем потпуно исцрпео развојни потенцијал и раст.

Ми смо сада у другој фази и време ја да размислимо да ли знамо да направимо производ звани држава која стимулише раст, а не непрекидну прерасподелу. Без кључних помака у концепцијском смислу, Србија, која бележи одлив људског капитала и новца, показаће сву инвалидност гомилања имовине и непокретности.

Људи су на свим меридијанима слични, али су друштвени системи битно различити. Индивидуални оптимум на кратак рок је можда могућ, али на средњи и дуги рок друштво битно утиче на стабилност својине и уговора. У нестабилним друштвима опсесија брзином стицања богатства неретко се плаћа његовим још бржим губљењем и сталним прерасподелама.

Миодраг Зец, НИН

Ака­дем­ско из­у­ча­ва­ње срп­ског је­зи­ка и књи­жев­но­сти на Мо­сков­ском уни­вер­зи­те­ту по­че­ло је 1835.

Срп­ски се у Ру­си­ји учи од 1835. го­ди­не

Тре­нут­но на Мо­сков­ском уни­вер­зи­те­ту има три­де­се­так сту­де­на­та ко­ји уче срп­ски у окви­ру ра­зних про­гра­ма

Порцелански медаљон из атељеа Тера Данубијус М. Вукановића Мишела

 

Ака­дем­ско из­у­ча­ва­ње срп­ског је­зи­ка и књи­жев­но­сти на Мо­сков­ском уни­вер­зи­те­ту по­че­ло је 1835. уво­ђе­њем на­став­ног пред­ме­та  Исто­ри­ја и књи­жев­ност сло­вен­ских на­реч­ја. У ње­го­вим окви­ри­ма сту­ден­ти су до­би­ја­ли ин­фор­ма­ци­је и о срп­ском је­зи­ку.  Већ је 1837.  на те­му „О на­род­ном пе­сни­штву сло­вен­ских пле­ме­на” Осип Бо­ђан­ски од­бра­нио ма­ги­стар­ски рад, у ко­јем је два­де­сет стра­на по­све­тио срп­ским пе­сма­ма.

Ка­сни­је је као про­фе­сор Мо­сков­ског уни­вер­зи­те­та упо­зна­вао сво­је сту­де­не са срп­ским је­зи­ком и књи­жев­но­шћу, пре све­га на осно­ву Ву­ко­вих збир­ки на­род­них умо­тво­ри­на. 

Сту­ди­је срп­ског је­зи­ка као је­зи­ка стру­ке по­сто­је на фи­ло­ло­шком фа­кул­те­ту Мо­сков­ског уни­вер­зи­те­та од 1943, од осни­ва­ња са­вре­ме­не ка­те­дре за сло­вен­ску фи­ло­ло­ги­ју, у је­ку Дру­гог свет­ског ра­та, ка­да се по­ка­за­ло по­треб­ним ус­по­ста­вља­ти и раз­ви­ја­ти кон­так­те са за­пад­но­сло­вен­ским и ју­жно­сло­вен­ским на­ро­ди­ма. Као пр­вог пре­да­ва­ча та­да срп­ско­хр­ват­ског је­зи­ка на ка­те­дру су при­ми­ли Срп­ки­њу Рад­ми­лу Ива­нов­ну Гри­гор­је­ву (Ђор­ђе­вић), ко­ја је та­мо ра­ди­ла до 1948, ка­да је у то­ку ан­ти­ју­го­сло­вен­ске кам­па­ње би­ла ухап­ше­на и за­тво­ре­на. Ма­да је по­те­кла из по­ро­ди­це бе­о­град­ских ин­те­лек­ту­а­ла­ца, Рад­ми­ла се ни­је раз­у­ме­ла у лин­гви­сти­ку и на­ста­ву је­зи­ка, а осим то­га има­ла је на рас­по­ла­га­њу са­мо три срп­ске књи­ге. Ме­ђу­тим, уса­ди­ла је сво­јим уче­ни­ци­ма љу­бав пре­ма Ср­би­ји и срп­ском на­ро­ду и раз­у­ме­ва­ње срп­ске кул­ту­ре. Ме­ђу ње­ним сту­ден­ти­ма би­ла је Та­тја­на По­по­ва, ка­сни­је аутор успе­лих пре­во­да на ру­ски је­зик „Про­кле­те авли­је”, „Ко­ре­на”, „Ро­ма­на о Лон­до­ну”. Она се ја­ко ле­по се­ћа Рад­ми­ле у сво­јим „Ме­мо­а­ри­ма сту­дент­ки­ње че­тр­де­се­тих го­ди­на”. 

По­сле Рад­ми­ле до­шао је Или­ја Тол­стој, унук пи­сца Ла­ва Тол­сто­ја, ру­ски мор­на­рич­ки офи­цир ко­ји је од 1921. до 1945. жи­вео у еми­гра­ци­ји  у Вр­шцу и Бе­о­гра­ду, а по за­вр­шет­ку Дру­гог свет­ског ра­та вра­тио се у отаџ­би­ну. Он је пре­да­вао срп­ско­хр­ват­ски је­зик до смр­ти, 1970. Ра­де­ћи на фа­кул­те­ту од­бра­нио је кан­ди­дат­ску те­зу из те­о­ри­је на­ста­ве срп­ског је­зи­ка и са­ста­вио по­зна­ти Срп­ско­хр­ват­ско--ру­ски реч­ник, ко­ји до са­да оста­је је­ди­ни те­ме­љит реч­ник ове вр­сте. Др­жао је са­мо је­зич­ка ве­жба­ња, док је пре­да­ва­ња из исто­ри­је срп­ског је­зи­ка др­жао углед­ни сла­ви­ста проф. С. Б. Берн­штајн, а из гра­ма­ти­ке са­вре­ме­ног је­зи­ка Т. По­по­ва.

По­сле Тол­сто­је­ве смр­ти за­ме­нио га је ње­гов уче­ник Вла­ди­мир Гут­ков, вр­сни по­зна­ва­лац срп­ског и хр­ват­ског је­зи­ка и кул­ту­ре, аутор 150 на­уч­них ра­до­ва, из­ме­ђу оста­лог по­зна­те мо­но­гра­фи­је «Срп­ска лек­си­ко­гра­фи­ја 18. ве­ка», не­у­мор­ни рад­ник, ко­ји је  фор­ми­рао ру­ску ср­би­сти­ку и кро­а­ти­сти­ку и ве­ћи­ну струч­ња­ка у овим обла­сти­ма. В. Гут­ков је за­јед­но са Ле­нин­гра­ђа­ни­ма-Пе­тер­бур­шци­ма Пе­тром Дми­три­је­вом и Гер­ма­ном Са­фро­но­вом по мно­го че­му об­ли­ко­вао са­вре­ме­ну ру­ску уни­вер­зи­тет­ску ср­би­сти­ку.

Са­да­шња ге­не­ра­ци­ја про­фе­со­ра срп­ског је­зи­ка и ср­би­сти­ке на МГУ ве­ћи­ном су уче­ни­ци Вл. Гут­ко­ва и Т. По­по­ве: Га­ли­на Тир­то­ва, Све­тла­на Жук и Је­ка­те­ри­на Jа­ку­шки­на, док је про­фе­сор срп­ске књи­жев­но­сти Сер­геј Ме­шчер­ја­ков  за­вр­шио Фи­ло­ло­шки фа­кул­тет у Бе­о­гра­ду. Осим ру­ских про­фе­со­ра срп­ски је­зик на фи­ло­ло­шком фа­кул­те­ту МГУ пре­да­ва­ли су лек­то­ри из Ср­би­је, ме­ђу ко­ји­ма су би­ли ис­так­ну­ти на­уч­ни­ци Пре­драг Пи­пер, Ми­о­драг Си­би­но­вић, Да­рин­ка Гор­тан-Премк и др. Бив­ши сту­ден­ти фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та ко­ји су за­вр­ши­ли срп­ски (срп­ско­хр­ват­ски) је­зик  на МГУ ра­де ка­ко про­фе­со­ри у дру­гим ви­со­ко­школ­ским уста­но­ва­ма (Ру­ски др­жав­ни ху­ма­ни­тар­ни уни­вер­зи­тет, Ди­пло­мат­ска ака­де­ми­ја, Фа­кул­тет ме­ђу­на­род­них од­но­са МГИ­МО), у шко­ли стра­них је­зи­ка ру­ског ми­ни­стар­ства ино­стра­них по­сло­ва, у са­мом ми­ни­стар­ству, као на­уч­ни са­рад­ни­ци у Ин­сти­ту­ту за сла­ви­сти­ку Ру­ске ака­де­ми­је на­у­ка, као пре­во­ди­о­ци, у би­бли­о­те­ка­ма и из­да­вач­ким ку­ћа­ма, у пред­став­ни­штви­ма срп­ских и цр­но­гор­ских фир­ми у Мо­скви, као при­ват­ни про­фе­со­ри срп­ског је­зи­ка. 

Тре­нут­но на фа­кул­те­ту има три­де­се­так сту­де­на­та ко­ји уче срп­ски у окви­ру ра­зних про­гра­ма. Сва­ке тре­ће го­ди­не се на срп­ски је­зик упи­су­је про­сеч­но пет сту­де­на­та (у ра­ни­ја вре­ме­на би­ло их је ду­пло ви­ше). Они сту­ди­ра­ју срп­ски као глав­ни је­зик то­ком че­ти­ри го­ди­не, а на кра­ју до­би­ју ди­пло­му про­фе­со­ра срп­ског (или ка­ко још увек пи­шу – срп­ско­хр­ват­ског) је­зи­ка и књи­жев­но­сти. По тра­ди­ци­ји мо­сков­ске ср­би­сти­ке срп­ски је­зик се из­у­ча­ва у по­ре­ђе­њу са хр­ват­ским. Је­зич­ких ве­жба­ња као и по­себ­не гру­пе за хр­ват­ски је­зик као глав­ни на фи­ло­ло­шком фа­кул­те­ту не­ма, али по­сто­ји те­о­риј­ски курс о осо­би­на­ма хр­ват­ског је­зи­ка, док се у окви­ру кур­са је­зич­ке исто­ри­је и ди­ја­лек­то­ло­ги­је из­у­ча­ва цео срп­ско­хр­ват­ски про­стор као це­ли­на, као и у кур­су гра­ма­ти­ке.

Срп­ски је­зик уче и сту­ден­ти дру­гих сла­ви­стич­ких гру­па: као дру­ги сло­вен­ски је­зик то­ком две го­ди­не. Сту­ден­ти ру­ске фи­ло­ло­ги­је веома во­ле да уче срп­ски, јер има­ју на про­гра­му срп­ски као из­бо­рни предмет и уче га то­ком јед­не го­ди­не, али по пра­ви­лу на­ста­вља­ју и да­ље. Ин­те­ре­со­ва­ње пре­ма срп­ском је­зи­ку пот­хра­њу­је се ње­го­вом рет­ко­шћу и за­ни­мљи­во­шћу кул­ту­ре. 

Мо­сков­ску ср­би­сти­ку бри­жљи­во по­др­жа­ва­ју ко­ле­ге из Ин­сти­ту­та за срп­ски је­зик, са ди­рек­то­ром про­фе­со­ром С. Та­на­си­ћем на че­лу, и Алек­сан­дра Вра­неш, де­кан Фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та, као и Ме­ђу­на­род­ни сла­ви­стич­ки цен­тар, ко­ји­ма смо за­хвал­ни на из­у­зет­но до­број са­рад­њи. 

*Про­фе­сор Мо­сков­ског др­жав­ног уни­вер­зи­те­та, шеф Ка­те­дре  за срп­ски је­зик

Др Је­ка­те­ри­на Jа­ку­шки­на

објављено: 02.10.2015 у Политици

Баш је све тако!

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Мирјана Марковић: Зашто бих убила Славка Ћурувију?
• 
  Мира Марковић: У Србији нам је све што имамо, немамо имовину у ЕУ, приче о милијардама које смо изнели су бесмислице!

• Хаджи Антић:Мира Марковић не жели да говори о Ћурувији
• Мира Марковић ће тужити Србију Суду у Стразбуру!
• "Нјујорк тајмс": Асад и Асма у комшилуку Мире Марковић?

БИЛО је то овако - књига мемоара Мирјане Мире Марковић, у издању Компаније "Новости", од 1. октобра је у продаји широм Србије. Судећи према почетном интересовању, реч је о бестселеру у најави. Јер сви који желе да склопе објективну слику о догађајима у Србији и СФРЈ на основу виђења бивше политичарке, али и њени симпатизери, као да су једва дочекали да се докопају свог примерка на киосцима и књижарама. 

Међу Београђанима, жељних да свежим издањем употпуне виђење српске прошлости, у четвртак је био и Мишо Мракић, некадашњи лични кувар породице Милошевић. Он је на посебан начин доживео "исповест" бивше газдарице.

- Очекујем да када људи прочитају књигу спознају каква је Мира - сигуран је Мракић. 

СЛОБИНА ЖЕЉАСВЕДОЧАНСТВА преломних тренутака док јој је супруг био на власти, када је свргнут и оне из затвора, Мира Марковић је изнела у књизи "Било је то овако" испуњавајући последњу жељу мужа Слободана Милошевића. Ово дело објављено је у два тома од хиљаду страна, а кошта 1.400 динара.

- Она је искрена и часна. Била је добар професор својим студентима и зато су је волели. А опозиција ју је мрзела и спустила на најниже гране.

После 15 година ишчекивања, они који су хтели да чују нову верзију догађаја, који су нам кројили живот, у четвртаксу од раног јутра похрлили да пазаре "неиспричану позадину историје".

Несвакидашње гужве биле су и на продајном месту Компаније "Новости" на Тргу Николе Пашића 7.

- Желим да чујем и другу страну приче - каже средовечни купац који је желео да остане анониман. - Свих ових година слушали смо једну страну, мислим да је крајње време да чујемо и Миру Марковић.

Мишо Мракић

И на киосцима у Пожаревцу, родном граду Мирјане Марковић, продаја књига кренула је добро.

- Интересовање за мемоаре је одлично - рекла нам је Милица Чолић, продавачица у "Мом киоску" на Тргу ослобођења.- Одмах смо продали један комплет, а два су резервисана за продају до краја дана. Судећи према распитивању и интересовању суграђана, махом старије генерације, верујем да ће продаја и наредних дана бити успешна. И у осталим киосцима кажу да је прилично интересовање грађана.

Књига "Било је то овако", првог дана продаје заинтригирала је и Новосађане. Међу првима, на киоску ју је потражио Здравко Лалић, инжењер, који објашњава да га је привукла тиме што разјашњава нека до сада отворена питања.

- Наравно да ћу пожурити да је прочитам - каже Лалић. - Очекујем да у њој нађем одговоре на многа питања из наше новије историје.

И на продајним местима у Нишу, за комплет књига ауторке Мире Марковић, према речима продаваца, интересовање је добро. На већини трафика, које је екипа "Новости" обишла, књиге су продаване већ у раним јутарњим часовима, док су грађани пазарили дневну штампу. 

БОЉЕ РАЗУМЕВАЊЕ ПРОШЛОСТИ

НА смедеревским киосцима у четвртак је владало значајно интересовање за књигу Мире Марковић. Купаца је било, али још више знатижељника који су проверавали да ли су мемоари стигли, колико коштају, хоће ли их бити у продаји и наредних дана.

- Није важно шта мислим о брачном пару Милошевић. Очекујем да је ова књига сведочење о времену у коме смо живели. Можда помогне да га боље разумем. Не знам, видећу када прочитам - рекла нам је Смедеревка која је дошла по нови роман у издању "Новости".

ТРЕБА ЧУТИ СВЕ СТРАНЕ

- СТУДИРАО сам на Факултету политичких наука, волим аутобиографије и желим да чујем шта Мира Марковић има да каже после толико година. Иако нисам симпатизер Слободана Милошевића и његове политике, треба чути све стране, јер не смемо да дозволимо да као друштво постанемо догматични - рекао нам је Немања Шукало (27), политиколог из Београда.

Мирина књига већ бестселер! | Култура | Novosti.rs

SRBIJA HOMOLJE biser netaknute prirode

Vlaška muzika "Dukati & Fanelia " u roken rol fazonu -"Marina Marina"

Бранислава Божиновић: Сродност србског и санскритског језика - Речник ср...

Објављено је 09.06.2012.

Бранислава Божиновић је једна грандиозна и величанствена жена, прави Србски
Посвећеник, која је проучавајући санскритски језик дошла до сазнања, да
је наш србски језик најсроднији санскритском (санскрит или санскрт), а
та сродност се огледа у великом броју речи, како на лексичком, тако и на
граматичком нивоу, што све задире до најранијег Ведског нивоа, на нивоу
РГ-Веда, а то је период од пре 4000 година! Овај невероватно драгоцен и свеобухватан подухват израде и сачињавања тротомног српско-санскритског речника обично годинама раде тимови људи од по 50 до 100 стручњака, али као што рече сама Бранислава, да уради овако нешто сам самцит може само србин, пун ентузијазма и љубави за оно што ради, не штедећи ни себе ни време, па макар његово дело и не угледало светлост дана. Нажалост, код нас постоје тимови људи, на државном нивоу, који годинама константно раде да избришу сваки истинити идентитетни историјски траг о Србима, па и о њиховом језику. На срећу, и
захвалност издавачкој кући "Пешић и синови", иако је умрла 2004.
Бранислава Божиновић је по свом величанственом делу, у срцу србског
народа присутна, бесмртна и вечна! Њено дело биће везивно ткиво садашњим
и будућим истраживачима на путу повратка србског народа самоме себи,
својим правим истинским коренима и идентитету! ЈЕЗИК је КЉУЧ тог пута,
ЈЕЗИК је БИЋЕ народа!

Vlaške žmare

Među učesnicima ovogodišnje kulinarske manifestacije ,,Zlatne ruke“ koje se organizuju u vreme održavanja Homoljskih motiva u Kučevu, bio je i čuveni majstor za vlaške žmare Miladin Sulimanović iz Kladurova, opština Petrovac na Mlavi. Ovaj njegov specijalitet privukao je mnoge posetioce koji nisu mogli da odole a da ga ne probaju. Žmare su vlaški specijalitet koji se sprema kao starinsko jelo na svadbama i krštenjima u selima opštine Petrovac na Mlavi, Žagubice, u Homolju.
– Žmare su malo poznati vlaški specijalitet van opštine Petrovac na Mlavi i za njegovo spremanje potrebno je provesti 16 do 18 sati pored vatre, uz stalno mešanje kukuruznog brašna, ovčijeg mesa i luka. Ovaj specijalet se u našem selu priprema kada su praznici, slave ili zavetine, priča Miladin Sulimanović, majstor za žmare iz Kladurova.
– Početak kuvanja žmara počinje veoma rano pred svadbu ili krstenje, negde posle pola noći jer se to dosta dugo kuva. Nakon 3 – 4 sata kuvanja meso se odvaja od kostiju, usitni ali sve ručno u obliku „niti“ neprekidno. Kuvari koji pomažu moraju smešu mešati u kazanu i ako nema dovoljno loja ili masti koja se povremeno dodaje kao vruća smeša. Na kraju u smesu usitnjenog mesa i praziluka u kazanu dodaje se polako kukuruzno brašno uz stalno mešanje dok smeša i ne postane gusta. Ovaj specijalitet servira se dok je veoma vruć, kaže Miladin koji je osvajao mnogobrojne nagrade na raznim takmičenjima u kuvanju žmara i koji se može videti na vašarima i drugim veseljima u opštini Petrovac na Mlavi i Braničevskog okruga.
Žmare smo probali na Homoljskim motivima, i nadamo se da će mo imati prilike da ih jedemo još neki put. Na oko izgledaju kao smesa boje senfa, gusta, ali i rastegljiva, jedinstvenog ukusa. Miladin nam je, kroz priču, rekao i da mu je veoma žao što je ovo jelo postalo prava retkost u poslednje vreme, iako je sastavni deo tradicije Homoljskog kraja, i priprema se stotinama godina. Njegov cilj bio je da ponovo skrene pažnju na Žmare, kako sutradan ne bi ostale zaboravljene.

     = izvor: Radio Požarevac