ИМАГИНАРНИ МУЗЕЈИ (прва верзија)

Књижевни архив ЗАВЕТИНА
СЕБИЧНИ МУЗЕЈ

"УЗМИТЕ папирну траку и спојите јој крајеве изврнувши их у облику осмице: добили сте Мебијусову траку, која је за математичаре тврд орах. То више није цилиндар, имамо само спољну и унутрашњу површину које се неприметно стапају. То је сада деформисани цилиндар, уврнути ваљак унутар кога би се моторциклиста у непрестаној кружној јурњави нашао у одређеном тренутку на леђима с точковима мотора у ваздуху!
Стварност треба изобличити, само мало је изврнути да би нам открила нове размере простора и времена.
Мислим да се Грегор Самса нашао пред таквим изазовом у тренутку кад се преобразио у инсекта. Подређен људским законима равнотеже, он једноставно више није могао ни да хода ни да пузи. Да би се изборио са простором у коме иде час горе час доле, у коме се више не зна шта је унутарње а шта спољашње, ништа друго му није преостало него да постане инсект.
Преображај људи и предмета последица је јуриша унутарњих слика. (...) Ешар се не задовољава пресликавањем природе : то свако зна, или скоро свако. За њега је васељена чудо, тајна. 'У тродимензионалном свету, показати истовремено лице и наличје није могућно. ' Полазећи од те замисли, Ешар се упустио у космичку пустоловину потраге за четвртом димензијом. Да би се створио свет тако сличан а тако различит од онога кога ми опажамо, прво га морамо видети другим очима, из друге перспективе. А потом постићи такво савршенство израде, такво мајсторство да нам се предочи "привид простора". У нашем свету површности, Ешар је можда последњи настављач уметничке традиције за коју је "потпуно овладавање занатом" врлина, идеал. (... )
Под руком мајстора и који промишља свет, свако његово остварење покреће механизам мишљења који нас неумитно доводи до суштинских питања: Где је почетак? Где је крај?"Данило Киш је написао овај текст за рубрику Ле мусее егоисте (Себични музеј) која већ годинама постоји у Ноувел Обсерватеуру и где људи од угледа - уз приложену репродукцију - тумаче своју "слабост" према некој слици (или цртежу).

2
(НЕ)СЕБИЧНИ МУЗЕЈ

Данилу Кишу његова деца и настављачи, они прави, толико дугују да дугове неће моћи отплатити ни на оном свету. Пишући (1980) о идиотима и мартирима Киш уочава: "Све до Флобера књижевност је представљала целину (види Балзак), тоталитет света и бића; једну од осовина живота и друштва, у истом значењу као војска, власт, филозофија, држава, породица. Са Флобером отпочиње раздобље "декаденције" које се продужује све до наших дана. Књижевност је изгубила своју превласт, своју равноправност, своју интегралност.
Али је књижевност била приморана да настави живети са тим трагичним сазнањем изгубљеног раја. Одатле тај узалудни покушајда се кроз дело ("Бувар и Пекише", на пример), околишаним путевима, пронађе тај тоталитарни статус, та универзалност која је постала немогућном. Као да Флобер није схватио да је свет разбијен у парампарчад, да се модел, све дотле непокретан и статичан, покренуо, да је време фиксног штафелаја заувек прошло. Он је хтео да по сваку цену реконструише разбијени крчаг : одатле стил, одатле мартирство. То што проза после Балзака није нестала заувек, то треба да захвалимо у првом реду Флоберу.
"Декадентна" књижевност која је рођена с њим, траје, ево, од Флобера преко Xојса , све до данашњих дана. Свесна тога заувек изгубљеног јединства, и помирена с тим. Свесна да је осуђена на фрагментарност, али жељна да , управо кроз ту фрагментарност, да потпуну визију света и човека. Стога се Флобер, у "Искушењу светог Антонија", дао у потрагу, посредством докумената прошлости, за једном могућном фиксном тачком у овом свету непостојаних структура ; и на тај начин постао родоначелником оне књижевне струје коју Фуко назива "фантастиком библиотеке".
Флобер нас је научио , дакле, да је стил ентитет за себе, и тако нас је увео у велику породицу идиота и мартира"( в. у књ. Хомо поетицус, Свјетлост, Сарајево, 1990, стр. 22- 23). Написао је то писац који је певао у пустињи пружајући жилав отпор критичарима задојеним прагматичним духом Скерлића, Светозара Марковића, Херцена, Доброљубова или Иполита Тена; залажући се у послератној српској књижевности за развијање широке лепезе књижевних проседеа у оквирима прозног жанра, и свестран какав је био освајао је право на луксуз широких дијапазона какво је имала Европа. Неписменима нису потребне никакве књиге, па ни књиге натуршчика. Киш је сматрао, исто што и Борхес, да писци који пишу на нашем језику могу да захвате све европске теме, да их захватимо без сујеверја, са дрскошћу која може имати, која већ има срећне последице.Као нико други у нас,Киш је био свестан много чега, па и значења властитог дела: "Своје властито дело, свој властити пораз видим у оним истим оквирима (дакле провинцијским),где је оно расло и где му је судбина доделила да расте, као један мали, сепаратни пораз у низу наших пораза, као сталан и доследан покушај да се из те духовне провинције изиђе, митосом, темом и поступком. Своје властито дело (написано и још ненаписано) видим,дакле,као усамљен пораз, који се да или ће се дати идентификовати као такав, индивидуални стваралачки пораз, а не као пораз једног мита, једне школе, једне естетике или једног погледа на свет"(нав. књига, одговор на једну анкету из 1971, Ми певамо у пустињи, стр. 78 -79).Киш је веровао да би ФОРМА "могла можда да да нов садржај нашој таштини: да изнесе Дело изван домашаја мрака и таштине, да га пребаци преко Лете. Стога бих желео у својим будућим књигама - ако и саму идеју Дела не поједе рђа сазнања таштине - да изразим (...) величину људског пораза, којему писац покушава да супростави свој сопствени мит, своју сопствену Форму, свој сопствени, индивидуални глас, усамљенички, можда без одзива и одјека, али болан и препознатљив" (исто, стр. 79).
Кишове дијагнозе духовне провинције односе се, наравно, и на оно што обични људи подразумевају под речима : престоница, велика културна средишта сконцентрисана у градовима бивше СФРЈ. Кад је тако поразна слика те "духовне провинције", КАКО ЛИ ЈЕ ТЕК У ПРОВИНЦИЈАМА ПРОВИНЦИЈА? У Неготинској елегији првој Адам Пуслојић је крикнуо : "Све имам данас у Крајини. / Недостају јој једино / мој сто и моја столица. И црни / шешир од Богзе утекао, овамо / на главу мога лудила"( стр. 12). Какав је однос провинције, оне најдубље, према уметнику рођеном у њој? Какав би могао бити? Тај однос - узмимо у обзир Кишов, или било који други случај - није онакав какав би требало да буде ни за живота уметника, а ни дуго година после смрти уметника. По природи ствари уметници одлазе из својих малих места, родних места, општинских, среских или окружних, свеједно, и земљаци их се сете ТЕК и АКО њихова дела доживе славу у Европи и свету. Па, понекада, ни тада.На књижевност се гледа као на нешто "декадентно", али то је можда зато што књижевност, после Балзака, како пише Киш, више не представља "целину (..) тоталитет света и бића; једну од осовина живота и друштва, у истом значењу као војска, власт, филозофија, држава, породица". Књижевницима је преостала ФАНТАСТИКА БИБЛИОТЕКЕ, СТИЛ КАО ЕНТИТЕТ ЗА СЕБЕ и велика породица ИДИОТА и МАРТИРА.Кад неки књижевник хоће да изађе из те велике књижевника који су стварали у источној Србији), наишао би на читав низ опипљивих баријера : новчаних, материјалних и других.
Наши књижевници, па чак и они који су објавили и више од двадесетак књига, и прочули се у нашој земљи и у свету, у највећем броју случајева не спадају у богате људе. Не би могли самостално да саграде о свом трошку ни пристојну породичну кућу а некмоли некакав музеј.Неготинска елегија прва Адама Пуслојића, поред осталог, укључује у једно од својих значења и ту једноставну и тужну истину.
(.....)

4
Кад већ Пуслојићев Музеј црне Крајине НЕ ПОСТОЈИ, требало би створити један, сличан, у коме би били сједињени сви ти ИМАГИНАРНИ МУЗЕЈИ. Могао би се звати (НЕ)СЕБИЧНИ МУЗЕЈ и могао би бити подигнут на истоку Србије, на простору од Ртња до Стига и од Дунава до Ресаве, у сваком случају надомак географског и митолошког средишта Балкана (Старе Европе). Био би то, заиста, музеј у коме би се "ујединиле" све наше крајине у једну крајину. (Све је то једно, све је исток. /Све је извор, источник, каже Пуслојић.) Био би то, дакле, музеј свекрајине ове земље.
Био би то музеј у чијем би стварању учествовали, на овај или онај начин : сви - најумнији и најсамопрегорнији људи и ствараоци не само овог нараштаја него и следећег.Музеј који, иако би се налазио надомак седишта општина (Кучево, Петровац на Млави, Жагубица, Голубац, Велико Градиште, Пожаревац, или Неготин, или Бољевац...), не би био ствар само тих општина, мада би њима највише користио, јер би временом прерастао у култно место и културно средиште каква су у средњевековној Србији били манастири. Такав музеј би био и ствар ОСНИВАЧА. Музеј који би био на периферији седишта општине, на месту погодном, згодном (где би обавезно морао бити сопот - извор живе воде), НА ПОСЕДУ КОЈИ НЕ БИ МОРАО БИТИ ВЕ]И ОД ДЕСЕТ ХЕКТАРА. (Општине поседују таква земљишта, залединчена, о којима се нико не стара. Најплоднија земља покрај Пека, хумус, прва класа, данас се продаје по 250 динара, а шумска земља, пета или шеста класа, никога и не занима, и може се купити по десетоструко нижој цени по ару од споменуте.) Музеј који би, у свом саставу, садржао БОТАНИЧКИ ПАРК - КАРПАТУМ и ЕТНОПАРК. У Ботаничком парку били би представљени дрвеће, жбуње и лековите траве које расту на ширем подручју Карпата. Етнопарк би чинили:
а. Типична кућа краја у коме је подигнут, у којој би живео Оснивач,са два-три вајата за његове потомке,
б. Бачија,
в. Воденица,
г. Воденица - ваљавица
д. Архив закопаног блага - зграда (НЕ)СЕБИЧНОГ МУЗЕЈА, са великом библиотеком и малом офсет штампаријом, где би се штампало најмање четири броја годишње листа ЗАВЕТИНЕ, листа који би се бавио традиционалном културом у најширем смислу речи, и неколико мањих просторија за госте.
ђ. Мермерни Крст, који би подигао оснивач Заветине,са брестом -записом.
е. Мања капела, посвећена Вазнесењу Господњем и Слави музеја.
ж. Мало гробље, на коме би био сахрањен ОСНИВАЧ, његови наследници и други српски песници који то изричито изразе као своју последњу вољу.
з. Мала летња позорница са амфитеатром под ведрим небом, која би могла да прими најмање хиљаду посетилаца, где би се сваке године, на Спасовдан, одржавала велика смотра народног стваралаштва североисточне Србије, и друге сродне активности, у којима би се прожимале духовност и уметност.
Већ годинама размишљам о месту погодном за подизање (НЕ)СЕБИЧНОГ МУЗЕЈА.
(.....)
Евентуални Оснивач (НЕ)СЕБИЧНОГ МУЗЕЈА мора бити свестан, и свестан је - времена у којем живи и психопатологије свакодневнице.
Наша балканска психопатологија није новог датума, а уколико је специфична опет има и све одлике опште психопатологије других народа и ранијих векова, како овог лета у Врњачкој Бањи, у склопу Духовних летњих вечери, на серији предавања, на којима је учествовало више наших угледних стручњака из разних области,рече Владета Јеротић.Овај аутор је покушао да одговори на питање - где је излаз и из америчко-европске и из наше "психопатологије свакодневнице".
Јеротић с правом тврди да је "просечни грађанин Америке и Европе већ одавно лишен идеја које би га могле покренути на неку племениту акцију, тежи "срећи" у животу, односно одан је "принципу задовољства", избегавајући брижљиво и систематски сваки бол (душевни и физички), свако признање погрешке, одбацујући у целини грех и кајање као "преживеле хришћанске вредности", плашећи се, а онда и негирајући, и саму смрт".А када је реч о просечном грађанину Србије,чиме се он данас најчешће бави? "Највероватније - гледањем телевизијских емисија, читањем штампе и бесконачним, савршено неплодним "политизирањем" о људима на власти и опозицији, о грађанском рату и његовим узроцима и последицама, о интернационалној завери против српског народа, итд.При овим расправама међу Србима, које се некад завршавају и окрвављеним главама, попију се неизбројиве количине сваковрсног алкохола и кафа, попуше се неизбројиве цигарете, које заједно са алкохолом повећавају, бар за неколико степени, ионако усијану "политичку температуру" оваквих разговора, да не говоримо о штетности алкохола, цигарета и свађа на телесни, душевни и духовни живот човека". Западна и наша психопатологија су сличне.Господин Јеротић открива у чему је смисао "привидне противуречности" материјалног просперитета и економског благостања европских држава са њиховом упадљивом кризом културе, духовности: "Ако под цивилизацијом разумемо превасходно техничке напретке, односно практична остварења научних достигнућа, а под културом творевине људског духа реализоване у религији, философији и уметности, онда можемо мирно да кажемо да можда никад у историји човечанства није било већег раскорака између цивилизације и културе него у другој половини 20. века". Сматрајући "технички вирус" цивилизације као изазов првог реда духу човековом, па и Духу Божијем у човеку, Јеротић не види другог начина да на овај изазов ваљано одговоримо, него развијајући природне одбране организма "вољом за животом" или "вољом за смислом",коме (организму) више не помаже никаква природна виталност или дарвинистичка борба за опстанак јачих, већ само онај Дух који је једном и удахнуо човеку у душу и тело управо поменуту вољу за животом и смислом.Без обраћања овом Духу и његовом милостивом снисхођењу у љубави и из љубави, није могуће спасење из "психопатологије свакодневнице" ни једном народу,па,наравно,ни српском".Јеротић зато предлаже народу да ослушне,управо данас, речи светог Максима Исповедника из 7. века,која су изречене за сва времена историје људи и света:"ДА БИ СЕ УЗДИГАО У НЕБО ЧОВЕК ПОСЕДУЈЕ ДВА КРИЛА : МИЛОСТ И СЛОБОДУ.ОБОЖЕЊЕ ЈЕ СУСРЕТ ДВЕ ЉУБАВИ, БОЖАНСКЕ ЉУБАВИ КОЈА СИЛАЗИ И ЉУДСКЕ КОЈА СЕ ПЕЊЕ".
(....) (НЕ)СЕБИЧНИ МУЗЕЈ је, за сада, само сан песника, оснивача.

5 МОЈ ПОСЕД.
Крај и Почетак
Овако Анри Мишо, поред осталог, у песми Мој посед описује,пре свега, унутрашњи посед : "Понекад, кад имам времена, осматрам из заседе задржавајући дах: опазим ли да се нешто помаља, ја се сјурим као стрела, бацим се на то место, али се глава - јер то је готово увек нека глава - врати у мочвару.Ја почнем да ријем : блато, сасвим обично блато, или песак, песак ...
Нема чак ни неба.Тако изгледа да одгоре нема ничега, треба ходати погнут, као у ниском тунелу.
Тај посед је мој једини посед.На њему живим од детињства, и могу да кажем како је сиромашан као мало који.
Често сам желео да просечем широке путеве по њему.Начинио бих један велики парк...
Не зато што волим паркове, већ...тако". (В. у књ. МОЈИ ПОСЕДИ, Београд, Нолит, 1976, стр. 69)Постоји, дакле, Мишоово земљиште,у коме постоји он.Али Мишо зна да: "има људи који су власници величанствених поседа, и ја им завидим. Негде опазе нешто што им се допада.Одлично, кажу, то је нешто за мене.Речено - учињено, ствар је већ на њиховом поседу.Како се врши ово преношење? Не знам.Од малих ногу се увежбавају да скупљају и да стичу.Не могу да виде ниједну ствар а да је не преместе код себе.То се одвија несвесно.
Не би се могло рећи како је то похлепа; пре ће бити да је то рефлекс.
Неки од њих немају чак ни појма о томе.Они имају величанствене поседе које одржавају својом интелигенцијом и својим изузетним способностима, и не слуте ништа" (исто, стр. 72).
Мишо је упоран : "Вратимо се земљишту. Говорио сам о очајању. На земљишту се може градити, и ја ћу градити. Сада сам сигуран у то. Спасен сам .Имам уточиште"(исто,стр.73).
Анри Мишо има свој унутрашњи посед, своју опсесију, као што је има и Адам Пуслојић, као што је ИМАМ И ЈА.Величина Мишоовог унутрашњег поседа је, наравно, импозантна. МУЗЕЈ ЦРНЕ КРАЈИНЕ је тек видљиви део Пуслојићевог "поседа". За разлику од оних величанствених поседа о којима говори Мишо, Мишоови и Пуслојићеви "поседи" су непропадљиви.За оне друге се може рећи - чија земља није била,чија неће бити.Чудно је,међутим, што француски песник "завиди" власницима величанствених поседа,што није покушао да стекне свој. Јер то стицање није "похлепа", већ је "рефлекс", како је сам увидео.
(......)
(12. септембар 1994)*

_____
* Објављено први пут у београдском књиж. часопису САВРЕМЕНИК, под насловом “(НЕ)СЕБИЧНИ МУЗЕЈ « . Прештампавано у књигама есеја : Музеј немогућег ратара (прво издање) ; РЕЛИГИЈА ПОЕЗИЈЕ (прво издање). Овде се објављује, из тог дужег есеја, само одломак који се односи на Данила Киша. Под другим насловом. (М. Лукић, крајем августа 2003)

Објашњење / М. Лукић (008)

______

* КОМЕНТАР(И):

Оно чему сам се вратио после много времена: крајем лета 1998. године. - После готово двадесет година, вратио сам се нечему чему је требало да се вратим: белешкама започетим новембра месеца 1979. године. Те белешке заслужују коментар : нерадо га започињем јер он, у суштини, превазилази уобичајени коментар. Многих лица, споменутих у легендама уз фотографије нема, преминули су.
Тако да су сада те легенде и нека врста дословног спомена, споменика.
Елиот у првом од четири квартета вели: Што је могло да буде и што је било / Показује један крај, који је увек присутан. / Кораци одјекују у сећању / Низ ходник који нисмо бирали / Ка вратима које никад не отварасмо / У ружичњак. Моје речи одјекују / Тако, у твојој души. / Али с каквим циљем / Узнемирити прашину у вази са ружиним лишћем / Ја не знам. / Други одјеци / Станују у врту. Хоћемо л’ за њима? / Брзо, рече птица, нађи их, нађи их, / Иза угла. Кроз прву капију, / У наш први свет, хоћемо ли за / Опсеном дрозда? У наш први свет... Александар Лукић (1957), аутор ЕВРОПЕ (Време књиге, Београд, 1995) , отвара своју ванредну књигу парафразом Елиотовог песничког завештања : Време прошло и време будуће / су оба присутна у времену садашњем, / а време садашње окренуто је начелници звезда / што се јавља раније од трећих петлова, претичући, / ум ПРОСВЕТЉАВАЈУЋИ свима који гледају / жељни да угледају сунчеву светлост. // И дијак Јован Малешевац, и раб Божији Јован, / и Т. С. Елиот, и ЧИТАВО ВРЕМЕ
ВЕЧНО ПРИСУТНО, / крик из Берт Нортона, крикови Европе под водом, / крикови из тмине векова и појања, крикови из понора / Балкана, крикови испод јазова, ј а з о в а д у ш е , / не показују ли једно нестајање? // Једно нестајање и једно постајање из нестајања?...
Елиотове речи чини се одјекују у души песника Александра Лукића, који је постао спреман и зрео у једном летњем подневу, спреман и зрео попут облака бременог муњама. Лукић је прошао кроз праву капију, у свој прави свет. Лукића је његова воља поштедела малих победа. Написао је са тридесетак и нешто година такву књигу какву најхваљенији српски песници нису написали пред крај свога живота. Лукић је "Европу" писао у размаку 10. јун 1989. - 27. децембар 1993. године. (...)
Лукићева "Европа" је пошла од метода који је, пре Елиота, и његових књига "Пуста земља" и "Четири квартета", сматран као немогућ, јалов,тврдокоран, непоетски.
Лукић, као и Елиот, сматра да је посао песника да ствара поезију из неистражених залиха непоетског; да је песник обавезан да непоетско претвара у поезију. И Лукић је то чинио, од своје прве књиге, "У вагону Розанова". Лукић није имао "рањив" почетак, као Елиот : зато што је дошао после Елиота, и других обожаваних претходника. Дух песника Лукића био је беспрекорно опремљен за задатак који је постао његова судбина : непрестано стапање диспаратних искустава. И то је нешто толико очигледно од његове прве објављене књиге. Лукића су подржали вршњаци, песници и критичари, не и тзв. срспки елиотовци. Лукић је, попут европских метафизичких песника, поседовао сензибилитет који је био у стању да прогута сваку врсту искуства. У својој песничкој радионици, Лукић је користио разноврсна подручја знања : политику, теологију, металургију, географију, историју, трговину, предање, математику... Лукић је песник изразите и непосредне корелације између апстрактне мисли и конкретних феномена... О "Европи" сам објавио један подужи текст, сачекавши три године, да видим како ће наши вајни критичари оценити књигу. Богдан А. Поповић ју је оценио као најзначајнију књигу поезије објављену на српском језику 1995. године, али то је само пола истине. Та књига је важнија од многих других песничких књига објављених у другој половини ХХ века на српском језику...
Знао сам то, још док је књига била у рукопису... Читао сам је као посебна врста читаоца, "закаснелог писца". Као неко који није наследио традицију, већ ју је, пошто му је била потребна, више од четврт столећа великим трудом стварао...

АЛБУМ СЛИКА, формирао сам од слика које сам поседовао новембра месеца 1979. године, када сам имао пуних 29 година: тада сам становао у гарсоњери самачког хотела у Дубровачкој улици , у Београду. Радио сам, као библиотекар ( у близини). Легенде уз слике довршио сам 19. новембра 1979. године. Зашто сам то учинио? Знам да сам све то ставио у један велики коверат и затворио га, и одложио на неодређено време, као што сам имао обичај да одлажем и сваку од бележница, када бих је испунио белешкама.
Тај коверат сам отворио крајем лета, као по обичају, трагајући за нечим другим. Слике су сачувале, заувек, нешто што би иначе припало бездану заборава.
Слике једног периода (1899 - 1977). Легенде уз слике се завршавају констатацијом: "То је све", али ја знам да је то само хиљадити део свега. Рецимо - примера ради: Легенда уз фотографију бр. 4. Живота Лукић, младожења ( мој стриц), погинуо је следеће године, на други дан крсног имена Лукића, светог Аранђела. Његов отац, мој деда Станко Лукић допутовао је у околину Краљева (село Цветка) , где су се водиле борбе са Немцима, да види синове - ратнике, мобилисане, без иједног дана обуке - животу и мог оца Михаила.
Донео је два печена прасета, вино, и радосну вест : првог дана наше Славе, родила се Животи ћерка. Отац ми је причао не једном : Део чете је позван на славу на трави. Деда је питао свога старијег сина Животу какво име да дају новорођеном детету. - Ратиборка, рекао је, јер је био рат. Наједанпут су навалили Немци, слава је прекинута.
Командири су повели чету према неком путу усеченом у брег. Деда Станко се повукао према Краљеву. Мој отац Михајло је прелетео преко пута и утрчао у неки виноград. Упао је у неку рупу пуну воде покривену дрвећем. И ту се притајио, цвокоћући од хладноће. Немачки митраљезац на дну тога кобног пута покосио је скоро читаву чету.
Животу Лукића су погодили у кук и он је зајаукао.
Понео га је један момак, политички комесар чете из Мајданпека, кога су после два-три корака устрелили.
Немачки строј је стреловито надирао уз пут.
Мој отац је чуо како његов старији брат запомаже, као и други рањени, које су Немци убијали из близине. Чуо је запомагање: - Немојте, браћо, немојтее! Пуцањ.
То је потрајало неколико минута, док нису залегли искуснији борци и командири, они са Сутјеске: они су зауставили напад.
Наступио је преокрет.
Мој отац се извукао из студене воде и почео да бежи... Када су Немци били потиснути сасвим, почело је скупљање погинулих.
Нашли су покојног стрица устрељеног на неколико места. На челу му је камом била изрезана петокрака! ...
Деда Станко се вратио из Краљева и пренео свог старијег погинулог сина на железничку станицу Краљево, а одатле, теретним вагоном до Пожаревца и Звижда...
О сахрани Животе Лукића, причала ми је његова тетка - баба Милица Савина, учесница обреда. Причала ми је све то, неколико година пред своју смрт, као младићу. Сачувала је изванредно памћење.
Неколико месеци после сахране, удовица Животина је (следећег пролећа) донела колевку са Ратиборком и оставила је крај нашег бунара, а затим се преудала.
Мој отац је у то време још увек ратовао, по Хрватској... Деверуша са слике - Негосава (баба Миличина унука), данас има своје унуке... Итд.
Или: Легенда уз слику 5. "Луне" , очев побратим из младости, има лице анђела. Није мобилисан у војску, јер је рођен 1926. године. Укључен је у сеоску милицију. Хватао је војне бегунце, Влахе и Цигане из Горњег Звижда, и - стрељао их. То сам сазнао много касније, пре него што ће умрети.Неколико година пред смрт је полудео. Није се женио. Помагао је , кад су кошене наше ливаде Преко Пека, или у време вршаја.
Био је човек ониског раста, напуклог гласа, и погледа којег сам се прибојавао, као дете.
Тад нисам знао да је био ревносни ратни џелат.
Сасвим случајно сазнах, крајем основне школе, у мишљеновачкој кафани. Један од Влаха из Нереснице, кога је промашио, када га је једне ноћи повео на стрељање на нересничко гробље, частио га је...
"Луне" је прихватио пиће : - Да, сећам се, сетио сам се...имао си дана!...
Легенде уз слике, после двадесетак година, постале су - могло би тако да се каже - својеврстан рудник чудесан, пре свега драгоцене руде "породичне митологије", али и других обојених руда, вреднијих од бакра, сребра, злата и волфрама...Прва одлука коју сам донео, кад је реч о Белешкама - Легендама, да ништа не бришем, преправљам. Па и оне појединости, које песници о себи обично прећуткују. Нисам био светац. Нисам имао никада разумевања за проповедање невиности, јер је то јавни начин за подстицање против - природе, порока. Никада нисам презирао полни живот, ни каљао га појмом "нечистог" : верујем да нисам починио истински грех према светом духу живота.
У полету моје воље, постоји језгро промене сваке нужде. Нужност ме може припремити за једну истинску победу. Када је човек спреман и зрео за самог себе и за своју најскровитију вољу, када је као лук који чезне за својом стрелом, и као стрела која чезне за својим циљем, он треба да прихвати Судбину и да одапне лук.
Да ли је био узалуд сав рад античког света и затим православља?Хришћанство је нашло формулу за подизање цене подземних култова свих врста, Озирисов, Мајке, Митрин, и за њихово сабирање - сматра Ниче - у томе је био Павлов геније. "Наука о природи повезана са математиком и механиком била је на најбољем путу - смисао за чињенице, последњи и највреднији од свих смислова, имао је своје школе, своју већ столетно стару традицију! Разуме ли се то ? Све битно било је пронађено да би се могло приступити раду - методи јесу, то треба понављати десетину пута, оно битно , и оно најтеже, и оно што најдуже против себе мора да подноси навике и духовну лењост".
Ниче је пред собом видео МОГУЋНОСТ "једне потпуне натприродне чари и колоритне дражи - чини ми се да она блиста у свим језама једне истанчане лепоте, да је у њој на делу једна божанска, демонска божанска уметност, и да би се узалуд ровило миленијумима за другом таквом могућношћу; видим призор толико богат у смислу и, у исти мах, чудесно парадоксалан да би у њему сва олимписка божанства имала прилику за божански смех..." Је ли то била визија Епохе, која још увек траје у свести - комунизма? Антихриста? Епоха која још увек траје начинила је од многих честитости нитковлук душе. Најстрашнију оптужбу против хришћнаске цркве која може да се подигне, подигао је тужилац који је неславно завршио, Ниче. У тој оптужници су неки песници и писци, и не само они, нашли своја упоришта и аргументе. Законодавац нихилизма, написао је Закон против хришћанства, чији четврти члан гласи :
"Проклето место на којем је хришћанство излегло своја змајска јаја, треба одмах збрисати са лица земље и као срамно место да буде опомена и страх свем потомству. Нека се на њему коте отровне гује". Шести члан гласи : " СВЕТА историја назваће се именом које јој одговара, то јест ПРОКЛЕТОМ ИСТОРИЈОМ ; речи "бог", "спаситељ", "искупитељ", "светац", користиће се да би се осудили, обележили злочинци". Легитимно је да неко покуша и напише историју поезије : поезију историје. Неко кога природа није пренебрегнула, неко кога се она сетила макар у последњем часу и предвидела за њега скроман мираз од часних, примерених, чистих инстиката...
Човек може одступити од Бога, и већ је то учинио, нашао се у природи, Божјој творевини: може ли ту наћи уточиште и спас?
Ниче је трагедију европског атеизма платио својим животом. Ничеов Надчовек није циљ. Надчовек гради своју срећу на несрећи других. ("Надчовек је зидао куле на нереалним темељима спољашње разлике свега. Зато су му се куле сурвале. " Н. Велимировић )Зидари кула новога света, зидаће твоје творевине узимајући у обзир вечну пропорционалност у свету.
И то ће бити нова и истинска историја распетости свега. Европа је покушала да силом наметне неким народима комунизам као облик владавине, и тај покушај је био унапред осуђен на неуспех, јер нема правога комунизма без светости. Без Свечовека.
Тоталитарни режими у Европи и свету у ХХ веку славили су смрт и култ вођа. Успостављени су насиљем (ратом, револуцијом).
Никли су из семена зла над којим је и смрт немоћна. Комунизам има будућности : "најбоља форма комунизма у овоме свету већ је остварена међу светима".
У најбољој форми комунизма, Свечовек је циљ, Онај који "гледа кроз многобројну призму, и не меша брда с долинама".
Свечовек је бољи и од најбољих песника човечанства, јер "штеди језик као струну на харфи. / Велика лепота стиди се сама себе, и тиме повећава себе. / Свечовекова душа тако је лепа, да обара очи пред самим собом.... / Во носи звоно, а луда језик, да се не би изгубили. / Свечовек носи звоно и језик да довиче изгубљене..."Најбољи песници друге половине ХХ века, чак и кад су темељно упознали бес сумње, нису имали дубљу свест о томе да су дужници према живим душама, са којима су живели у свом животу, и од којих су бегали, или су им зачепљивали уста. Свима су се задужили бринући само за себе и своју амбицију; крадући бригу, одређену за друге, за оне који су дошли и који долазе, они су се све више задуживали.
Дуг се мора платити, јер васиона нема архиве за неплаћене дугове. Колико се песника приближило Свечовеку?
Колико су у томе успели хваљени најистакнутији послератни песници? Зар се и један од њих приближио крајњој намени земље и крајње лепоте њене, њене последње тоалете?
Рођена фамилија значајних песника, њихови предак од почетка историје и њихов потомак је Свечовек.
Да би уметник био вредан сећања, треба да постане асексуалан. Треба да иде украј пута, не главним путем, који је утабала навика. Људски срећни и несрећни нису они уметници који су успели и за живота доживели да им објаве изабрана или сабрана дела!
Постоје разне културе, и свака има своју хијерархију.
Међутим, не треба никада заборавити да "култура има своје дивљаке као и примитивност своје. Први су душожеднији а други су крвожеднији. Први убијају душе са истом хладноћом, са којом други убијају тела. / Једини је прогрес у усељавању прогнанога бога. Усељавање Бога у ствари - то је једино достојанство културе..."Рат је у нашој породици, али и у многим другима, у читавом народу, мајка која је породила страхоте, ужасе и грехове.
Рат се зачиње на хоризонту човекових визија о идентичности меса. Идеја туђинства харала је ХХ веком: тим бичем је Луцифер гонио своја безбројна стада! Кад се демократија уведе у царство анимално, свака животиња остаје при своме гласу и апетиту. Хијене су знале боље од човека да је проблем демократије "питање самара": неосамарени, предлажу да се корњаче расамаре, да би могле и оне сироте слободно ходити! Безумље Адамевино одражава се на свој деци њиховој...
Циљ човека је да постане Свечовек : многим уметницима и песницима то није био циљ.Многи су, мислећи да стварају велике ствари, узели учешћа у изградњи Фабрике лутака, и у прављењу прототипа лутака. Што је неко више у хијерархији Фабрике лутака, то је пуњенији од фазана. Све ружне позе показује историја, па и историја поезије. Но права историја поезије се мора завршити не луткама но лепотом! Такозване значајне и велике српске песнике ХХ века треба мерити аршином поезије минулог века, деветанестог, Петра Петровића Његоша и Бодлера. Онај који унапред одбија чак и могућност таквог једног поређења, ако мисли да је песник, нека батали узалудан посао. Међутим, дешава се увек друкчије , пузава подлост претвара се у осветљиву бруталност, бруталну игноранцију. Ако не верујете, погледајте штампу : тамо увек има простора за пуњене лутке . Тамо су они који су ушли кроз слепа, намалана врата, "која стоје ради украса, од правих врата, на која се улази и излази"...
Да би човек разумео историју, не треба да учи само своју историју...
Све се временом мења: "Мирис се прелива у смрад, и смрад у мирис. Нема смрада на земљи, што некада није био мирис женама моћних махараxа, нити има мириса, што није као смрад отуран ногама слушкиња њихових...."
Допуњујући Легенде уз слике, након двадесет година, ја знам да ствари имају срце, и када допуњујем, пазим, као кад вучем ножем. Допуњујем : да бих поделио туђу бол и своју радост, да бих постао пионир нове историје света. Поштујем оловку којом пишем, можда је никла из срца мога прадеде Димитрија или покојног деда Станка; и траву којом газим - можда је никла из косе моје прабабе Грозде. Настанак фотографије и слике одиграва се на светлости. Нешто је изашло на светлост у некој тачци. Али је толико тога остало у тами на том путу према светлости, ако то не додирнем као да сам умро или као да се уопште нисам родио...
Сматрам сваку слику у АЛБУМУ СЛИКА и сваку легенду као један цео, отпочет и завршен живот. Па га зато одживех као целину а не као део. Зато се свака моја накнадна белешка одрања од мене као цео човек, с којим ћу пожелети да се опет састанем као с пријатељем и без стида га покажем васиони...
... Пре него што сам читао Берђајева (објавио сам то у једном од есеја минулих година), захваљујући властитом и специфичном стваралачком развоју, било ми је јасно да ће на путу стваралачке генијалности настати посебно, друго монаштво. Верујем у стваралачку генијалност која се не мири ни са каквим позитивизмом.
Када сам писао своју прву књигу есеја МУЗЕЈ НЕМОГУЋЕГ РАТАРА, ја сам у ствари чезнуо за постојањем манастира - метафорично речено - тог посебног, другог монаштва.
Знао сам, оно што је и Берђајев схватио пре 1914. године да је живот генија - МОНАШКИ ЖИВОТ У СВЕТУ - заснован на стваралачкој врлини генијалности, на врлини одрицања од спокојства приватног породичног живота...
Као што сам знао да судбину треба испунити, упркос томе што је судбина човека и света тегобна, паћеничка, али она није само то, она је и дарована, обдарена судбина. И човек мора да се помири са тиме, песник, стваралац, да у даровитости постоји сопствена жртва, сопствени подвиг...

М. Лукић

Напомена:

Овде прекиддамо објављивање АЛБУМА СЛИКА на неко време.

Пружамо прилику посетиоцима овог блога да пишу своје коментаре.

Дозвољено је 'писање коментара. Уредники моли коментаторе и

посетиоце да се потпишу уз сваки свој коментар.

Албум слика (006)

42. Поглед са брегова на Прибој на Лиму. Панорама Прибоја плива у светлосном уљу. Не види се црвенило јесени по бреговима, ни онај xип на коме смо се довезли. Када сам се издвојио из групе песника и пошао са С. А. према једном обронку, видео сам како се сарајевски песник Бранко Влачић осврће...
Био је то дан првог пољупца у животу гимназијалске С. А... Кад сам се вратио у Београд, писала ми је, али јој никада не одговорих... (Снимак, М. И., 1969.)
43. Пут уз жути Брег. У пролеће, лето и јесен често смо путовали у моје родно место (Мишљеновац, Звижд ), или у Миканов Бадовинац (Мачва). Зато што је ваљда одрастао у равници, на салашу у Брестинама (обала Дрине), Микан је волео да лутамо брдима Звижда. Наша маршута у висину имала је најчешће овај правац : Поток, Зуква, жути Брег, Букове ливаде, Шибови, Чорбанов чаир , Павловац , Циганске пољане, Нерезине, Златни Расуденац, Обренова стражара. (Снимак М. Аничића, 1972)
44. Песник на ветру, на чистини. Пригрнуо сам бели монтгомери мантил; ветар ме је откопчавао; растуривши ми дугу косу. Иза , у измаглици, у даљини, у долини види се бивша шљункара у Сени, Пек и јабланови на обалама, и обрис сивих брегова у предпролећном буђењу. (Снимак М. Аничића, 1972) 45. Уметници на чистом и смарагдном источнику. Ручак изнад испосничке пештере манастира Тумани( испод Црног Врха, у близини Голупца). Под јаворовима. Микан и ја седимо крај кладенца и пијемо воду са кладенца, из кога вода отиче дрвеним коритом издубљеном у стаблу букве. Једна од маршута на север: Мишљеновац, друм према Кучеву, Љешничка река, Црни Врх, Туманска река, манастир Тумани, Голубац - Тврђава (пешке). Повратак аутобусом : Голубац, Зеленичка Греда, Зеленик, Вуковић, Српце, Љешница, Мишљеновац. Видели смо у манастиру старог исповедника ; нисмо знали ко је он (отац Тадеј, један од последњих ученика епископа Николаја Велимировића). Микан је сликао рајску панораму са величанственог Црног врха ; одушевљавао се гласно, као Петрарка, обрисима карпатских планина на североистоку, и после, старим стаблима сасвим умотаним у кудраву и чупаву зелену маховину. Силазили смо са врха према манастиру кроз нетакнуту девичанску природу; зачули смо звук клепетуше и усред букове шуме угледали овна предводника испред стада, и месног пастира налик на оне древне; стадо се зауставило у близини извора. Пастир нам је пришао у тежињавој кошуљи и гаћама, у опанцима од свињске коже, белобрад, усамљен као Бог. Док овце пију из корита, пастир нам без устезања тражи папир, и кад му га пружимо, он вади из јанxика дуван, и савија цигару, затим креше огњилом о кремен. Мирис упаљеног труда што се шири буковом шумом кроз коју пирка топли поветарац има укус печурака, омамљујући.На локвице у зеленој трави испод буковог корита слећу пчеле. На слици се не види јасно шумска стаза и правац из кога су дошли стадо и пастир, али ја се и сад сећам утабане стазе испод букава, којом се распрострла нека чудна, мирна светлост, без извора...
46. Млади уметници усред рушевина средњевековног града Голупца. Крај маршуте водио је до чврстих камених темеља и остатака на којима је машта могла да настави зидање, трајније од фигура које је ветар правио на широкој површини Дунава...
47. Песник, на белом коњу. (Салаш Аничића у Брестинама, атар села Бадовинца на обалама Дрине.) Избелели осушени пањеви, донети са дринских спрудова. Лубенице....( Снимак М. Аничића).
48. Миканова лепа рођака, девица Душа. У дну слике, трепери широка Дрина, и друга бијељинска обала. Врхови топола , као да су од сребра. Сунчали смо се, дуго, а онда покушавали да препливамо Дрину : Микан, његова познаница, Душа и ја. Душа и ја смо одустали и вратили се на топли песак да се сунчамо. Велики спруд титрао је од врелине ; био је пуст; мувице и бубе биле су мртве, или су се склониле негде од жеге. Воњало је на глиб који се распукао од врелине. Девојка би задрхтала у мом загрљају, чудно бледа, лепа као ђаво, осврћући се да види да ли се Микан и његова познаница враћају са оне друге бијељинске обале. А они се нису враћали - сусрели су на оној другој обали своје бијељинске гимназијске пријатеље и тамо остали више од два сата...Био је то фантастичан и прекрасан, неочкиван поклон лета, једног летњег дана. Нешто налик на неизрециву љубав једног поподнева...
49. Повратак до Колебе у Брестинама. Враћали смо се кроз врбаке и непрегледно море бадовиначких кукуруза ; Микан је држао кајасе. Девојке су замишљено ћутале. Белац је каскао покрај ливада и врзина, ја сам се окренуо и заљубљеним погледом обухватио високо дрвеће на обалама Дрине, и небо што пред залазак има боју срца лубенице. Летела су огромна јата врана, а из Микана су навирале његове успомене из детињства... Душа је успут негде сишла, Микан ме упитао тихо : Јесам ли јој заказао састанак за сутра? Не. Вероватно је мислио да сам будала. Ја сам доживео оно што је Иво Андрић описао у епизоди једне своје књиге, које се одрицао. .. Све преко онога што сам доживео било би "без везе"...
50. Чика Ђорђе ( Миканов отац). Седео је под вењаком од ладолежа и винове лозе (Колеба у Брестинама) за столом , држећи у наручју унуку свог млађег сина живанка; позвао нас је да пробамо лубенице. На слици се види и комби Миканове браће, пун воћа и поврћа, спреман да крене на пијацу Бање Ковиљаче...
51. Воденица на Дрини. У њој је Микан отворио своју прву самосталну изложбу слика. На високој стрмо одсеченој обали разбашкарила се маса непознатих лица, као на малом вашару. Ја сам онај тип што седи на чамцу замишљено загледан у широку и трептаву Дрину, у гвоздено уже што виси над водом од једне до друге обале. Види се и скела и на њој двоја кола пуна сена. Том скелом смо се и ми превозили на једно од дринских острва, густо као прашума. Лутали смо покрај дубоких бара, пуних риба и процветалих белих и жутих локвања. Пролазили смо крај напуштених колиба, или колиба у распадању, и ишли даље до бијељинских плажа, где су Микана чекали његови
гимназијски познаници. (Миканов снимак, август 1973.?)

М. Лукић

Албум слика (005)

Врата собе у којој је рођен М. Лукић. Детаљ

31. Заветина у суседном селу. Празник Духова. Накинђурене девојке (Влајне и Српкиње) шетају у групама од Бетонског моста на Пеку до бившег дома југословенске жандармерије у јунски сутон. Трешње се румене крај моста. Народ из околних села долази на колима, или на тракторским приколицама, на бициклима и на моторциклима на ледине крај спрудова, где се љешничка вада улива у Пек. Благина кафана је источно од моста у густом врбаку : пред њом у ђускају два кола. Ту су и лецедери, и продавци бонбона и лула, јабука у шећеру, фрула и сладоледа, клакера...Сутон је...
На слици се не види група момака, оних који су при крају седмог и осмог разреда школе. Не виде се Ф. и Ш. који су на бициклима одвезли "Луду Шану", девојку из једног од суседних села, која је превалила двадесет и коју. Не види се ни онај који позива да пожуримо преко поља до напуштеног парног млина. Пошли смо у групици ; и кад смо се приближили парном млину, усред једног воћњака, тамо смо у мраку већ зачули вриску. Иза наших леђа у даљини чуо се одјек влашке плех - музике, а на десетак метара испред усред бурјана, неколико момака је чекало на ред, гледајући са два - три метра, како Луду Шану заскаче прво Ф., а затим Ш. Уштап се уздигао изнад највишег планинског црног врха ; могли смо да видимо обнажене листове луђакиње на Ф. - овим раменима и нестрпљив глас Ш. : "Дај, сад мало мени", и убрзо потом врисак... Повукао сам се кроз ноћ према бедему железничке пруге, и ловећи свице - светлуцаве варничаве пахуљице - вратио се на заветину, где су два кола и даље играла на пропланку испред кафане...
32. Самоуки песник С. Т. Мора да га је послао сам Случај Комединат , једне зиме, са гомилом књига које ми је поклонио, и са блоком изванредних графика. Богаташки син, из једног од моравских села, који је дошао у госте својој сестри, удатој у нашем селу......... С. Т. ми је читао своје сонетне венце, високопарне и музикалне, апстрактне; он је похађао нередовно средњу школу (тзв. школу ученика у привреди). Заинтересовао се за неке ученице седмог и осмог разреда, које су биле преразвијене за своје године. Писао им је љубавна писма у стиховима, које сам ја преносио. ...................На његова писма упућена девојкама нису стизали одговори. ...
33.Тетка Наталијин дом, Кучево (Ћерана)...Тетка Наталија, погурена, стоји на каменим басамцима испред улазних врата куће. Њен поглед је тужан и налик на кућу која трули, као болесна изнутрица. Оба детета су јој умрла две године пре мога рођења...Кров је покривен ћерамидом. Виде се прозори : два прозора гостинске собе (источне), два прозора дневне (оне у којој сам ја спавао и туговао, као гимназијалац)...

Види се и бунар (покривен, поцрнелм даскама), иза кога је ограђен врт и део друге куће са подрумом озиданим каменом)... На слици се не види и оно остало : бокори перуника, јоргована, жбун украсног црвеног дрвца. Бор, на коме су се гнездиле гугутке. Двориште пуно прашине, мува, кокошака, пловака и ћурки. Двориште поплављено тишином и светлошћу, величанственом као поглед са терасе, доле : на панораму вароши, или уз ток Пека, или према далеком и голом Дебелом Брду, или још даље, према врховима Хомољских планина. Не види се шталог од камена, покривен ћерамидом из прошлог века, нахерен, али још увек не склон рушењу. ( У њему су држали неуштављене коже, вуну, жито у пресецима, бачве и бурад, каце, корпе са јајима и једну велику корпу у којој су се мациле мачке.) Испод стреја шталога окачене су мотке о којима висе венци паприке, црног и белог лука, венци дивљих јабука и крушака. Не види се и напуклина зида из које лети вире репићи мркосмеђих гуштера. Не види се, мало даље и шупа са кошом, и моји голубарници под стрехама. Не види се и она јасенова столичица под шљивама крај камаре багремове грађе, на којој сам често седео са свеском својих стихова. Двориште је велико , преко двадесетак ари; ограђено је циглом (јужна страна), тарабом (западна, где протиче поток, који лети пресуши), тарабом (источна и северна). У двориште се улази кроз шупу велике штале сазидане од цигле... На тавану штале је била остава за детелину...
34. Бели ћуран орлаш. У дну слике, крај ограде од цигле, испод ораха нарогушен бели ћуран. Орах смо ујесен Теча (тако сам звао Милана жикића "Брку", трговца, тетка Наталијиног мужа) и ја млатили штаповима и скупљали у корпице од прућа. С Течом сам одлазио на њихов салаш у Бранковашу (североисточни обод Кучева) по детелину.
35. Капија : запрежна кола пуна сена. Део Ћеранског сокака, што води према Бањи и доле у варош.
36. Баба Живана. Наслоњена на штап, испод шљива. (Тетка Наталијина мајка, баба живана, најдушевнија жена, умрла када сам напустио Кучево).
37. Славољуб Аћимовић "Сокол". Мој школски друг ; напустио други разред гимназије и емигрирао заједно са оцем у Аустралију. Последњи пут ми се јавио из Париза, не скривајући љубомору. (Били смо заљубљени у исту цуру, која је била заљубљена у другог.)
38. На крају трећег разреда гимназије. У великом врту ОШ "Угрин Бранковић", седимо нас неколико момака из мог разреда са нашим разредним старешином, Петром Бркићем, психологом. У позадини слике : тополе, клупе, висока ограда, иза које хучи плави Белкићски млин...
39. Мирослав Рајић "Шића", Гајић Витомир "Гаја", Иван Јовић, Драган Мишић. (Моји другови из разреда.)
40. Део улице Максима Горског, бр. 88, Земун. Ту сам становао као бруцош, у време кад је дуж ове целе калдрмисане улице суверено владало незаборавно бабље лето.
41. Висока земунска обала Дунава. Бадеми и хризантеме.

М. Лукић