ПОДЗЕМНЕ градове у стене Горњачке клисуре почео је да укопава Трећи рајх, а подухват је наставио Јосип Броз Тито! Казују овако предања становништва на планинској граници Хомоља и долине Млаве. Многи верују и да је радове на огромним подземним војним објектима на путу између Петровца на Млави и Жагубице почео још краљ Александар, баш у време када је тајно градио сличан комплекс у Малом Зворнику. Радови су, верује се, престали после атентата у Марсељу. 
Локалне легенде засад су једине доступне информације у мрежи дугих ходника и огромних просторија укопаних у стене и обложених армираним бетоном. Ни најугледнији војни историчари не знају за подземне базе у Горњачкој клисури којом између стрмих литица вијуга уски пут између плодног Браничева и Борског басена богатог рудом и шумама. Овим кањоном водио је и традиционални пут инвазија из Подунавља ка Моравској долини и обрнуто, о чему сведоче рушевине старих утврђења по хридима клисуре.
РЕПОРТЕРИ “Новости” су пратећи траг легенди пронашли и обишли два напуштена подземна објекта. Први је скривен у подножју Јежевице, у близини манастира Горњак, задужбине кнеза Лазара. Мале вратнице подземног града скривене су густим шумским растињем и тешко уочљиве. Иза њих је густа тама коју и дневно светло разбија само у првих неколико метара ходника који нагло скреће до прве од многих раскрсница. Ту је и прва замка, слепи ходник с лучним проширењем, намењен стражи за коју би нежељени посетилац био лака мета. Тек изблиза на бочном зиду испред стражарског места види се улаз у дуги ходник који се после неколико десетина метара ломи под правим углом и шири у невероватно акустичан простор где се сваки шум многоструко појачава и понавља у низу одјека. Сабласни коридор води до контролно-пропусне станице с двоструким вратима, која је могла херметички да изолује дубину објекта. Слично систему на бродовима у контролну комору се улазило кроз једна метална врата, а да би се наставило даље, неко је морао да отвори следећа. Сад тај проблем не постоји јер су сва врата из подземног објекта извађена и однета, иако су била масивна и дубоко узидана. Однете су и цеви система за вентилацију, електричне инсталације и мегафони који су запамтили старији “незвани гости” из оближњих села који су улазили у подземни град, неки из радозналости, неки због легенди о благу нациста, а најпрактичнији - да би гајили шампињоне.
Мост усред дивљине на путу ка подземном
граду
После двоструке капије почиње низ огромних просторија дугих по десетак, широких око шест и високих око пет метара, уз које су простори за тоалете. На великој раскрсници ходника је велика цистерна која прима воду из подземних врела. У делу комплекса који је нешто топлији у ходницима и просторијама су поређани дуги низови распаднутих џакова из којих испада садржај налик црној шљаци. Њима је испуњена и велика хала у којој је око два метра висок преградни зид с капијама штитио централни простор. Одавде се ходници рачвају и воде до три различите капије у стени. Судећи по времену потребном да се обиђе велика петља ходника, њена дужина је од 3 до 4 километра.
ЛОКАЛНО становништво наводи да су Немци у стенама правили фабрику оружја и муниције и да су планирали да кроз клисуру изграде и пругу која би повезала Петровац на Млави са Бором, чије су богатство пљачкали помоћу радне снаге од 30.000 логораша из других земаља. Иста радна снага је копала и зидала ове тајне објекте. Ретко сведочанство из 1941. оставио је Драгутин М. Јовановић из Хомољског корпуса Југословенске војске у отаџбини.
Улаз у подземни град

- Немци су имали пројекат изградње пруге Петровац на Млави - Бор и то су били поверили организацији ТОТ - забележио је Јовановић. - Седиште им је било на путу који је везивао Крепољин са Жагубицом. Ту је боравило око 15 немачких стручњака за изградњу и заједно са војницима били су смештени у једној бараци.
Немачки војници су 1942. упали у манастир Горњак и претворили га у касарну и штаб за изградњу подземног града. Опљачкали су или уништили драгоцена средњовековна документа, укључујући и ктиторску повељу кнеза Лазара. Игумана су одвели у логор где је убрзо умро, а о монасима се не зна ни толико. Равногорци су се после борби с Пећанчевим четницима, Љотићевцима и Немцима повукли из клисуре, па Јовановић нема сазнања шта су Немци радили крај Горњака. Ипак, у сећањима из 1943. помиње да је Дражи Михаиловићу поклоњен заробљени “машингевер израђен на Хомољу”, што указује да је већ функционисала нека фабрика оружја, можда баш она подземна. Засад све остаје у домену нагађања јер су Немци напустили манастир 1944. и однели архиве бежећи од офанзиве Црвене армије. Лазарева задужбина је све до 1953. остала војни објекат, јер су Немце заменили Титови војници.
Километарски ходници
- ПРЕМА сведочанствима савремника подземне објекте изградили су немачки окупатори за потребе ратне индустрије, а затим је пројекат наставила Југословенска армија - каже Милица Илић, директор Завичајног музеја у Петровцу на Млави. - После резолуције Информбироа подземни град је требало да буде командно место и војна база за супротстављање совјетској инвазији. Објекти су напуштени када су 1953. односи СССР и Југославије поново отоплили.
По једној верзији, градња подземног комплекса престала је јер је главни инжењер пребегао Совјетима и открио им планове тајне базе, што је обесмислило пројекат. Како год било, о томе да су огромни радови нагло прекинути сведоче остаци другог недовршеног подземног града око километар удаљеног од комплекса крај манастира. До њега се долази путем направљеним минирањем зида клисуре и великог моста који делује нестварно у дивљини. Пут се завршава под високом стеном која као зид затвара мало проширење клисуре. Ту су увучена и скривена од погледа врата која воде у огроман систем полузавршених ходника и огромних галерија дугих четрдесетак и широких двадесетак метара. Овај подземни комплекс има замршенију структру од првог и оријентација се лако губи у сплету ходника и просторија, од којих је многе освојила вода која се слива из напуштених тунела укопаних дубоко у планину.
Зазидани излаз