СЕБИЧНИ МУЗЕЈ
"
Стварност треба изобличити, само мало је изврнути да би нам открила нове размере простора и времена.
Мислим да се Грегор Самса нашао пред таквим изазовом у тренутку кад се преобразио у инсекта. Подређен људским законима равнотеже, он једноставно више није могао ни да хода ни да пузи. Да би се изборио са простором у коме иде час горе час доле, у коме се више не зна шта је унутарње а шта спољашње, ништа друго му није преостало него да постане инсект.
Преображај људи и предмета последица је јуриша унутарњих слика. (...) Ешар се не задовољава пресликавањем природе : то свако зна, или скоро свако. За њега је васељена чудо, тајна. 'У тродимензионалном свету, показати истовремено лице и наличје није могућно. ' Полазећи од те замисли, Ешар се упустио у космичку пустоловину потраге за четвртом димензијом. Да би се створио свет тако сличан а тако различит од онога кога ми опажамо, прво га морамо видети другим очима, из друге перспективе. А потом постићи такво савршенство израде, такво мајсторство да нам се предочи "привид простора". У нашем свету површности, Ешар је можда последњи настављач уметничке традиције за коју је "потпуно овладавање занатом" врлина, идеал. (... )
Под руком мајстора и који промишља свет, свако његово остварење покреће механизам мишљења који нас неумитно доводи до суштинских питања: Где је почетак? Где је крај?"
2
(НЕ)СЕБИЧНИ МУЗЕЈ
Али је књижевност била приморана да настави живети са тим трагичним сазнањем изгубљеног раја. Одатле тај узалудни покушајда се кроз дело ("Бувар и Пекише", на пример), околишаним путевима, пронађе тај тоталитарни статус, та универзалност која је постала немогућном. Као да Флобер није схватио да је свет разбијен у парампарчад, да се модел, све дотле непокретан и статичан, покренуо, да је време фиксног штафелаја заувек прошло. Он је хтео да по сваку цену реконструише разбијени крчаг : одатле стил, одатле мартирство. То што проза после Балзака није нестала заувек, то треба да захвалимо у првом реду Флоберу.
"Декадентна" књижевност која је рођена с њим, траје, ево, од Флобера преко Xојса , све до данашњих дана. Свесна тога заувек изгубљеног јединства, и помирена с тим. Свесна да је осуђена на фрагментарност, али жељна да , управо кроз ту фрагментарност, да потпуну визију света и човека. Стога се Флобер, у "Искушењу светог Антонија", дао у потрагу, посредством докумената прошлости, за једном могућном фиксном тачком у овом свету непостојаних структура ; и на тај начин постао родоначелником оне књижевне струје коју Фуко назива "фантастиком библиотеке".
Флобер нас је научио , дакле, да је стил ентитет за себе, и тако нас је увео у велику породицу идиота и мартира"( в. у књ. Хомо поетицус, Свјетлост, Сарајево, 1990, стр. 22- 23). Написао је то писац који је певао у пустињи пружајући жилав отпор критичарима задојеним прагматичним духом Скерлића, Светозара Марковића, Херцена, Доброљубова или Иполита Тена; залажући се у послератној српској књижевности за развијање широке лепезе књижевних проседеа у оквирима прозног жанра, и свестран какав је био освајао је право на луксуз широких дијапазона какво је имала Европа. Неписменима нису потребне никакве књиге, па ни књиге натуршчика. Киш је сматрао, исто што и Борхес, да писци који пишу на нашем језику могу да захвате све европске теме, да их захватимо без сујеверја, са дрскошћу која може имати, која већ има срећне последице.Као нико други у нас,Киш је био свестан много чега, па и значења властитог дела: "Своје властито дело, свој властити пораз видим у оним истим оквирима (дакле провинцијским),где је оно расло и где му је судбина доделила да расте, као један мали, сепаратни пораз у низу наших пораза, као сталан и доследан покушај да се из те духовне провинције изиђе, митосом, темом и поступком. Своје властито дело (написано и још ненаписано) видим,дакле,као усамљен пораз, који се да или ће се дати идентификовати као такав, индивидуални стваралачки пораз, а не као пораз једног мита, једне школе, једне естетике или једног погледа на свет"(нав. књига, одговор на једну анкету из 1971, Ми певамо у пустињи, стр. 78 -79).Киш је веровао да би ФОРМА "могла можда да да нов садржај нашој таштини: да изнесе Дело изван домашаја мрака и таштине, да га пребаци преко Лете. Стога бих желео у својим будућим књигама - ако и саму идеју Дела не поједе рђа сазнања таштине - да изразим (...) величину људског пораза, којему писац покушава да супростави свој сопствени мит, своју сопствену Форму, свој сопствени, индивидуални глас, усамљенички, можда без одзива и одјека, али болан и препознатљив" (исто, стр. 79).
Кишове дијагнозе духовне провинције односе се, наравно, и на оно што обични људи подразумевају под речима : престоница, велика културна средишта сконцентрисана у градовима бивше СФРЈ. Кад је тако поразна слика те "духовне провинције", КАКО ЛИ ЈЕ ТЕК У ПРОВИНЦИЈАМА ПРОВИНЦИЈА? У Неготинској елегији првој Адам Пуслојић је крикнуо : "Све имам данас у Крајини. / Недостају јој једино / мој сто и моја столица. И црни / шешир од Богзе утекао, овамо / на главу мога лудила"( стр. 12). Какав је однос провинције, оне најдубље, према уметнику рођеном у њој? Какав би могао бити? Тај однос - узмимо у обзир Кишов, или било који други случај - није онакав какав би требало да буде ни за живота уметника, а ни дуго година после смрти уметника. По природи ствари уметници одлазе из својих малих места, родних места, општинских, среских или окружних, свеједно, и земљаци их се сете ТЕК и АКО њихова дела доживе славу у Европи и свету. Па, понекада, ни тада.На књижевност се гледа као на нешто "декадентно", али то је можда зато што књижевност, после Балзака, како пише Киш, више не представља "целину (..) тоталитет света и бића; једну од осовина живота и друштва, у истом значењу као војска, власт, филозофија, држава, породица". Књижевницима је преостала ФАНТАСТИКА БИБЛИОТЕКЕ, СТИЛ КАО ЕНТИТЕТ ЗА СЕБЕ и велика породица ИДИОТА и МАРТИРА.Кад неки књижевник хоће да изађе из те велике књижевника који су стварали у источној Србији), наишао би на читав низ опипљивих баријера : новчаних, материјалних и других.
Наши књижевници, па чак и они који су објавили и више од двадесетак књига, и прочули се у нашој земљи и у свету, у највећем броју случајева не спадају у богате људе. Не би могли самостално да саграде о свом трошку ни пристојну породичну кућу а некмоли некакав музеј.Неготинска елегија прва Адама Пуслојића, поред осталог, укључује у једно од својих значења и ту једноставну и тужну истину.
(.....)
4
Кад већ Пуслојићев Музеј црне Крајине НЕ ПОСТОЈИ, требало би створити један, сличан, у коме би били сједињени сви ти ИМАГИНАРНИ МУЗЕЈИ. Могао би се звати (НЕ)СЕБИЧНИ МУЗЕЈ и могао би бити подигнут на истоку Србије, на простору од Ртња до Стига и од Дунава до Ресаве, у сваком случају надомак географског и митолошког средишта Балкана (Старе Европе). Био би то, заиста, музеј у коме би се "ујединиле" све наше крајине у једну крајину. (Све је то једно, све је исток. /Све је извор, источник, каже Пуслојић.) Био би то, дакле, музеј свекрајине ове земље.
Био би то музеј у чијем би стварању учествовали, на овај или онај начин : сви - најумнији и најсамопрегорнији људи и ствараоци не само овог нараштаја него и следећег.Музеј који, иако би се налазио надомак седишта општина (Кучево, Петровац на Млави, Жагубица, Голубац, Велико Градиште, Пожаревац, или Неготин, или Бољевац...), не би био ствар само тих општина, мада би њима највише користио, јер би временом прерастао у култно место и културно средиште каква су у средњевековној Србији били манастири. Такав музеј би био и ствар ОСНИВАЧА. Музеј који би био на периферији седишта општине, на месту погодном, згодном (где би обавезно морао бити сопот - извор живе воде), НА ПОСЕДУ КОЈИ НЕ БИ МОРАО БИТИ ВЕ]И ОД ДЕСЕТ ХЕКТАРА. (Општине поседују таква земљишта, залединчена, о којима се нико не стара. Најплоднија земља покрај Пека, хумус, прва класа, данас се продаје по 250 динара, а шумска земља, пета или шеста класа, никога и не занима, и може се купити по десетоструко нижој цени по ару од споменуте.) Музеј који би, у свом саставу, садржао БОТАНИЧКИ ПАРК - КАРПАТУМ и ЕТНОПАРК. У Ботаничком парку били би представљени дрвеће, жбуње и лековите траве које расту на ширем подручју Карпата. Етнопарк би чинили:
а. Типична кућа краја у коме је подигнут, у којој би живео Оснивач,са два-три вајата за његове потомке,
б. Бачија,
в. Воденица,
г. Воденица - ваљавица
д. Архив закопаног блага - зграда (НЕ)СЕБИЧНОГ МУЗЕЈА, са великом библиотеком и малом офсет штампаријом, где би се штампало најмање четири броја годишње листа ЗАВЕТИНЕ, листа који би се бавио традиционалном културом у најширем смислу речи, и неколико мањих просторија за госте.
ђ. Мермерни Крст, који би подигао оснивач Заветине,са брестом -записом.
е. Мања капела, посвећена Вазнесењу Господњем и Слави музеја.
ж. Мало гробље, на коме би био сахрањен ОСНИВАЧ, његови наследници и други српски песници који то изричито изразе као своју последњу вољу.
з. Мала летња позорница са амфитеатром под ведрим небом, која би могла да прими најмање хиљаду посетилаца, где би се сваке године, на Спасовдан, одржавала велика смотра народног стваралаштва североисточне Србије, и друге сродне активности, у којима би се прожимале духовност и уметност.
Већ годинама размишљам о месту погодном за подизање (НЕ)СЕБИЧНОГ МУЗЕЈА.
(.....)
Евентуални Оснивач (НЕ)СЕБИЧНОГ МУЗЕЈА мора бити свестан, и свестан је - времена у којем живи и психопатологије свакодневнице.
Наша балканска психопатологија није новог датума, а уколико је специфична опет има и све одлике опште психопатологије других народа и ранијих векова, како овог лета у Врњачкој Бањи, у склопу Духовних летњих вечери, на серији предавања, на којима је учествовало више наших угледних стручњака из разних области,рече Владета Јеротић.Овај аутор је покушао да одговори на питање - где је излаз и из америчко-европске и из наше "психопатологије свакодневнице".
Јеротић с правом тврди да је "просечни грађанин Америке и Европе већ одавно лишен идеја које би га могле покренути на неку племениту акцију, тежи "срећи" у животу, односно одан је "принципу задовољства", избегавајући брижљиво и систематски сваки бол (душевни и физички), свако признање погрешке, одбацујући у целини грех и кајање као "преживеле хришћанске вредности", плашећи се, а онда и негирајући, и саму смрт".А када је реч о просечном грађанину Србије,чиме се он данас најчешће бави? "Највероватније - гледањем телевизијских емисија, читањем штампе и бесконачним, савршено неплодним "политизирањем" о људима на власти и опозицији, о грађанском рату и његовим узроцима и последицама, о интернационалној завери против српског народа, итд.При овим расправама међу Србима, које се некад завршавају и окрвављеним главама, попију се неизбројиве количине сваковрсног алкохола и кафа, попуше се неизбројиве цигарете, које заједно са алкохолом повећавају, бар за неколико степени, ионако усијану "политичку температуру" оваквих разговора, да не говоримо о штетности алкохола, цигарета и свађа на телесни, душевни и духовни живот човека". Западна и наша психопатологија су сличне.Господин Јеротић открива у чему је смисао "привидне противуречности" материјалног просперитета и економског благостања европских држава са њиховом упадљивом кризом културе, духовности: "Ако под цивилизацијом разумемо превасходно техничке напретке, односно практична остварења научних достигнућа, а под културом творевине људског духа реализоване у религији, философији и уметности, онда можемо мирно да кажемо да можда никад у историји човечанства није било већег раскорака између цивилизације и културе него у другој половини 20. века". Сматрајући "технички вирус" цивилизације као изазов првог реда духу човековом, па и Духу Божијем у човеку, Јеротић не види другог начина да на овај изазов ваљано одговоримо, него развијајући природне одбране организма "вољом за животом" или "вољом за смислом",коме (организму) више не помаже никаква природна виталност или дарвинистичка борба за опстанак јачих, већ само онај Дух који је једном и удахнуо човеку у душу и тело управо поменуту вољу за животом и смислом.Без обраћања овом Духу и његовом милостивом снисхођењу у љубави и из љубави, није могуће спасење из "психопатологије свакодневнице" ни једном народу,па,наравно,ни српском".Јеротић зато предлаже народу да ослушне,управо данас, речи светог Максима Исповедника из 7. века,која су изречене за сва времена историје људи и света:"ДА БИ СЕ УЗДИГАО У НЕБО ЧОВЕК ПОСЕДУЈЕ ДВА КРИЛА : МИЛОСТ И СЛОБОДУ.ОБОЖЕЊЕ ЈЕ СУСРЕТ ДВЕ ЉУБАВИ, БОЖАНСКЕ ЉУБАВИ КОЈА СИЛАЗИ И ЉУДСКЕ КОЈА СЕ ПЕЊЕ".
(....) (НЕ)СЕБИЧНИ МУЗЕЈ је, за сада, само сан песника, оснивача.
5 МОЈ ПОСЕД.
Крај и Почетак
Овако Анри Мишо, поред осталог, у песми Мој посед описује,пре свега, унутрашњи посед : "Понекад, кад имам времена, осматрам из заседе задржавајући дах: опазим ли да се нешто помаља, ја се сјурим као стрела, бацим се на то место, али се глава - јер то је готово увек нека глава - врати у мочвару.Ја почнем да ријем : блато, сасвим обично блато, или песак, песак ...
Нема чак ни неба.Тако изгледа да одгоре нема ничега, треба ходати погнут, као у ниском тунелу.
Тај посед је мој једини посед.На њему живим од детињства, и могу да кажем како је сиромашан као мало који.
Често сам желео да просечем широке путеве по њему.Начинио бих један велики парк...
Не зато што волим паркове, већ...тако". (В. у књ. МОЈИ ПОСЕДИ, Београд, Нолит, 1976, стр. 69)Постоји, дакле, Мишоово земљиште,у коме постоји он.Али Мишо зна да: "има људи који су власници величанствених поседа, и ја им завидим. Негде опазе нешто што им се допада.Одлично, кажу, то је нешто за мене.Речено - учињено, ствар је већ на њиховом поседу.Како се врши ово преношење? Не знам.Од малих ногу се увежбавају да скупљају и да стичу.Не могу да виде ниједну ствар а да је не преместе код себе.То се одвија несвесно.
Не би се могло рећи како је то похлепа; пре ће бити да је то рефлекс.
Неки од њих немају чак ни појма о томе.Они имају величанствене поседе које одржавају својом интелигенцијом и својим изузетним способностима, и не слуте ништа" (исто, стр. 72).
Мишо је упоран : "Вратимо се земљишту. Говорио сам о очајању. На земљишту се може градити, и ја ћу градити. Сада сам сигуран у то. Спасен сам .Имам уточиште"(исто,стр.73).
Анри Мишо има свој унутрашњи посед, своју опсесију, као што је има и Адам Пуслојић, као што је ИМАМ И ЈА.Величина Мишоовог унутрашњег поседа је, наравно, импозантна. МУЗЕЈ ЦРНЕ КРАЈИНЕ је тек видљиви део Пуслојићевог "поседа". За разлику од оних величанствених поседа о којима говори Мишо, Мишоови и Пуслојићеви "поседи" су непропадљиви.За оне друге се може рећи - чија земља није била,чија неће бити.Чудно је,међутим, што француски песник "завиди" власницима величанствених поседа,што није покушао да стекне свој. Јер то стицање није "похлепа", већ је "рефлекс", како је сам увидео.
(......)
(12. септембар 1994)*
_____
* Објављено први пут у београдском књиж. часопису САВРЕМЕНИК, под насловом “(НЕ)СЕБИЧНИ МУЗЕЈ « . Прештампавано у књигама есеја : Музеј немогућег ратара (прво издање) ; РЕЛИГИЈА ПОЕЗИЈЕ (прво издање). Овде се објављује, из тог дужег есеја, само одломак који се односи на Данила Киша. Под другим насловом. (М. Лукић, крајем августа 2003)