уторак, 31. јул 2018.

Због чега постајемо лењи

МУКЛО И...



(...)

...Румунски глас (мукло И) она је изговарала свечано, као кад се густа столетна шума наједанпут заталаса и мукло зашуми...*

_________

      * = извор : ИСТРГНУТО ИЗ КОНТЕКСТА.Записано на маргини, на дну једне подебље свеске из 1973, из рукописа  који је попао заборав. Можда сасвим заслужен?


Вињаге, кућа Лукића, јул 2018.

     

понедељак, 30. јул 2018.

Vi ste svet - Pupin

недеља, 29. јул 2018.

AVGANISTAN 1979. - rat koji je promenio svet (sinhronizovano)

 Sovjetske trupe ušle su u Afganistan 1979. i 35 godina posle posledice ovoga sukoba i dalje pune naslovnice. To je bio rat koji je promenio svet. Zapadne zemlje nazivale su ga "sovjetskom invazijom na Afganistan". Za Ruse je to bila operacija "ograničenog kontingenta" oružanih snaga. Iako "ograničen", rat je trajao deset godina te je imao ključnu ulogu u raspadu Sovjetskog Saveza. Postaće poslednji sukob Hladnoga rata i prvi sukob dugoga rata kome se kraj još ne bliži. Invazija sovjetskih snaga na Afganistan ključan je događaj u istoriji XX veka.Inspirisala je uspon Bin Ladena i Al Kaide. Osvrćući se na ovo posebno razdoblje savremene istorije, namerno se osvrćemo na događaje iz perspektive Sovjeta koji su krenuli u invaziju. Zahvaljujući objavljivanju tajnih dokumenata koji su prepuni svedočanstava učesnika s obe strane (na primer, Mihail Gorbačov prvi put govori o invaziji), dokumentarni film nudi do sada neviđene aspekte istorije i uvid u to kako smo došli do toga da su muslimanski i zapadni svet na suprotnim stranama.

субота, 28. јул 2018.

петак, 27. јул 2018.

Врабац

среда, 25. јул 2018.

Увод. ФАСЦИКЛА БР. 2 ("Влашка гозба")


(....)

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Ево, поново неко куца на моја врата. Отац. Већ после првих неколико речи видим да нема ни приближну представу  шта ја то пишем?Пишем ли можда Књигу?
Е, ако пишем Књигу, то је озбиљан посао, који мора озбиљно да се схвати.  Мора дубоко да се узоре, као за зимско орање. 
Неће ме дуго задржавати.
У Благиној кафани  је досадно, као уосталом и у среској вароши.
Требало би да продамо окућницу, њиве, забране и салаш и да купимо једну породичну кућу у Београду, или у околини Београда. Да покушамо да купимо у Вишњици, поред Дунава, а?
Слажем ли се?
Наравно да се слажем.
Но, треба наћи купца, оног правог.
Прави купац, чини се, никад се неће појавити.
Отац види да ме је прекинуо и диже се да оде, и тада рече:
- Када бих ја писао Књигу, не би је започињао, пре него што... данима и ноћима не поразмислим о свему, што треба да стане између корица, јер свака књига мора да има почетак, средину и крај. Трудио бих се да не околишим и да говорим што подробније о оном што је задато насловом, вођен истином, искуством, патњом, поносом и надом, подвлачећи епизоде успомена, љубави, растанака, трагедија, смрти, деоба, сеоба, распадања, оловом судбине, врелим оловом судбине, који би целокупни текст Књиге прелила и захватила од почетка као пламен суву цепаницу...
Мора да је отац попио коју чашицу више пред спавање; отишао јхе да прилегне, и ја сад могу да наставим мој мучни и обесхрабрујући посао писања, пустивши да иронија расхлађује мој почетни елан...
Ево мог првог романа. Кратак је, сликовито речено, као врапчији кљун. Овај роман је више збир успомена, него што би ја желео да он буде. Ако баш терба да тражимо длаку у јајету, то и није роман, већ читав низ неповезаних забелешки. Ово су белешке о ситном инвентару. Ја сам закорачио у сећање, као у живо блато. Ево, улазим све дубље, мало пре је водфа била до колена, сада ми влажи прса, грло.  Коначно таласи се сударају са мојим трепавицама, жабњак, жабља јаја. Давим се у роману који навире из дубина као мора најнејасниојих снова. Сада сам потонуо у сећање као дављеник испод површине мора, тренутак који сам прдосећао и живот који сам дуго носио у себи као жена плод. И ја могу да почнем, чини ми се да не постоји почетак као некаква полазна станица, могу да уђем у воз било где, посматрајући слику ноћи кроз прозор собе у којој сам се родио пре непуних тридесетак и кусур година , што и чиним....













...

   __________

         = извор: из мојих необјављених забелешки ( 1983?)

понедељак, 23. јул 2018.

недеља, 22. јул 2018.

Tajna slovenske civilizacije - Festoski disk

ХОРОСКОП

Гобље у Поточићу

(....)



Рак

Све што радите, враћате се да поправите. Изазовни аспекти указују на то да вас очекују стресови, нарочито уколико очекујете брзе резултате свега што урадите. Реакција околине на ваш труд је неадекватна, не очекујте оцену јер ће бити неповољна.

    Пријатељ(и) , тзв., који "брину" о мени, послали су ми  смс поруке, чији је садржај исти. Занимљиви су "ликови", ти писци "новинских хороскопских"  "увида". Ја знам све то што они мисле да знају, али и више од тога: не шаљу ми звезде стресове, већ "амбициозни људи  залутали у времену" (властодршци, пришипетље, уметници и чанколизи, књижевници и фарисеји, ако више волите). 
    Сигурно да међу тим тзв. "пријатељима" има ситних душа и хуља, фантастичних камелеона, али нису они криви, што су "добили на значају" последње две-три године, већ онај неки други Ја, нека врста Буридановог магарца...
     Буриданов магарац је - ако не лаже једна забелешка из новембра 1973. - живот, срећу, љубав - љубав према људима, љубав према једној жени, љубав према родитељима* и браћи - све је то једне јесени погазио не размишљајући дубље о будућности и семе овог је посејао у својој души. Семе је проклијало, никло, порасло, преобразило се у биљку, биљку која је процветала, из прелепог и отровног цвета развио се леп, али много опасан и отрован, жалобан плод...
     Тако је било могуће, изгледа, да се појави сасвим солидна основа, плодно тле за појаву те опасне сорте назови-пријатеља.
Тамњаника? Да, никла из корења једног старог винограда испод гробља у Потоћићу и узверала се на врх једног оближњег високог дрвета. Какав призор, каква архитектура набујале тамњанике)


      Оно што ми се код наших сународника (Срба) не допада (и уопште код људи на Балкану), то је - тешко им је да превале да је неко бољи, вреднији, можда и племенитији од њих. Било би добро, свакако, мада апсурдно, када би се установило неко - макар и неписано - правило, да се књижевном критиком могу бавити  само такви људи, који имају снаге да признају другом, да је бољи од њих. Трбало би, дакле, на сваки могући начин, онемогућити  хуље - специјализоване плаћенике мајсторе хвалидбених клишеа, секташе, критичаре "заражене"  "политичким сифилисом 20. века". ...........
      Што је дубље срозавање свега, па и друштва, то и књижевна критика завршава у једном свом анималном ушћу званом септичка јама....
     (....)
      
       
Брали смо цвеће који стотинак метара испод гробља у Поточићу крај нашег имања у сам, залазак сунца, трагајући за неким цветовима који нам могу  помоћи против најезде малих ситних и алавих кућних мрава...

   
Детаљ: Тзв. Велика магаза, ноћу














______________

Кућа Лукића, ноћу



   


      = извор: из мојих необјављених забелешки (лето 2018)
        * Синоћ је наша вечерња шетња имала уобичајени круг - пут према Гробљу у Потоћићу, крај ујакове куће, преко Рудина. Свећа коју сам припалио на мајчином гробу одмах се угасила; на свежем очевом гробу дуже је горела... Трава је испред гробова порасла скоро до појаса, мувар. Порасла је за неколико дана, у време необјављеног климатског рата Балкану и Србији и таквих пљускова каквих не памтим... Све је порасло за неколико дана, не само мувар и младар Руја него и вреже купина, понека лоза које су вероватно посејале птице...
      Живот на селу ме, последњих година, чува од разних социјалних и котеријашких инфекција, - хвала Богу...
     Продуктивније је, зар не, бавити се скупљањем биља, гајењем винове лозе, изградњом салаша, Култа, кошењем, него се заносити замлаћивањима, булажњењима, и моралним стрмоглављивањем и шизофреним славољубљем и наметањем по сваку цену лажне слике савремене српске књижевности, поезије, романа, књижевне критике, ( наметача: малих, шугавих, провинцијалних, јефтино купљених, двоструких и троструких индивидуума...мирођија у свакој чорби...)  
        

субота, 21. јул 2018.

Tajne vremena - Nikolaj Kozirjev

Sahara - Peščani Okean Krije Tajanstveni Svet | 2. deo

Из дана у дан...

Снимљено у Звижду јул 2018.















(....)

30. XI 73. - (Поподне) На Калемегдану је пусто, нигде никог, само борови под снегом и меланхолична песма града пред вече. Кад ветар зањише гране, снег се шумно руши. Идемо брат и ја. Причам му о неком пијанцу који је скочио са калемегданске "Терасе" у кавез с медведима и остао жив - случајно. Пао је на медведа, иначе би се разбио о бетон. Медведи су га напали, раскрвавили, али он се храбро борио столицама које су му одозго из ресторана бацали бројни посматрачи. Да ли то овог дечака занима? Боље би било да ућутим, али имам осећај да је боље да причам. 
   Мој брат је, пуно од мене, млађи,  припадник дуге генерације. Посматрамо с висине Ушће, Дунав и Саву, две лађе, у даљини,  које плове једна другој у сусурет по реци којом тече растопљено олово. Небо је у даљини изнад оних лађа мрачно, на западу је магловито, на северу, североистоку и југоистоку небо је стално закрпљено облацима од излизаане црвене свиле.
    Враћамо се према граду, испод високог дрвећа са гранама које повремено задрхте и стресају се од мраза и журимо низ Кнез Михаилову према једном од биоскопа. ..
     Чини ми се да је све бесмислено, живот, нада у боље дана, маштање о путовању у Истанбул, на Свету Гору, у Москву и село Јасну Пољану. Осећам да нисам добро, да сам нико и ништа, да сам можда последњи међу најгорима, и бољи и гори одоше напред, ја стојим у месту, бележим некакве ситнице, скицирам један роман. Читам поезију Лорда Бајрона и тешим се елегијама Рилековим. Зурим кад се усамим у репродукције слика Белинија, Рафаела, Тицијана, Холбајна и Бројгела, и живим у уверењу да нико више никад неће стварати тако лепу и узвишену музику попут Баха, Бетовена...
    Слутим да ће све потонути, као у сну, као древна Атлантида. И само ће облаци бели као одора Господња лепршати на ветру и на пучини без краја...

     * *
     Докле ће довести ово мисаоно удубљивање и дуготрајно размишљање? До части или до лудила? Осећам горчину у мозгу, у грлу, у очима, као реакцију на све, и на последње доживљаје...
      Годинама се већ ништа не мења у мојој соби (читај, у мом кафезу-животу). Разум мој бира себи за предмет све што је блиско финијем осећању и спонтаном доживљавању, ватрени је противник наглости, промена. Кад би се нешто померило, склонило на друго место, па и читава соба добила нови изглед, мој разум би се побунио, разболео, добио  грип да би уз болест некако успео да се навикне на нов распоред ствари...
    (...) Понекад ми се чини, последњих пет година провео сам у извесном сну очекујући да се пробудим. Какав је то сан, необичан и леп? 
    Једно пролеће у завичају, лапавица и северни брегови у измаглици у даљини; мој млађи брат и брат од ујака опонашају ловце, док лове ваздушним пушкама сојке и косове по багремарима - да ли је то тај сан? Наравно да не.
     То је неки други тренутак, раздобље када је започела моја трагедија, када сам дао душу у најам ђаволу* (култура и комфор)?

     Како би било добро не гледати ни иза себе, ни напред, већ само тај снег на гранама борова; и ићи тако непоуздан и благ,  даље и дубљи у паперје...**

         _____________

Подвлачење црте?


               *  Данас ми се чини, кад мало боље поразмислим, да то није била само моја трагедија, већ и трагедија многих, па и оних за које сам веровао да су ми пријатељи. Озлоглашена реч "пријатељи" - шта значи уистину, и тада 1973, и овог лета 2018. године? Пријатељи су вам у ствари - лажни људи, лажни приатељи, особе са више лица. То су они који су вам пришли из неког себичног интереса, са осмесима недужне деце. Чувајте се таквих. Вас позову и жале вам се на своју болест, депресију; да би само десет минута после тога, назвали неког другог мрзитеља, себи сличног, и пљували у даљ, по вама. Сада брзо препознам такве. Седамдесетих година минулог века, не, не. Живећи човек живи неопрезно и гомила круг тзв. "пријатеља", међу којима има барем неколико за које би ставио руке у ватру (како наш народ каже), и баш такви су - мућци. Много је боље немати уопште пријатеља, него имати неколико лажних. У младости човек кука и сања да побегне из своје усамљености, која је често човекова најбоља одбрана и штит. Живећи човек губи своје старе илузије, али и стиче нове, ослобађа се добрих штитова и постаје истовремено роб најподлијих хуља...
           
                 = извор: из необјављених забелешки (1973)



петак, 20. јул 2018.

Је ли дух јачи од тела?


(...)
На столу леже један од бројева модних часописа за мушкарце и Кантов спис "О лепом и узвишеном".
    
* *
   Понекад мисли, ретке, драгоцене, промичу кроз нашу свест као сенке облака преко ливада у пролеће, не остављајући трагове за собом. Прелете, и нема их више. Сам Бог зна да ли ће се икада више вратити, као ласте, у нашу свест и прелетети ниско над сокаком...    

 ..........

      28. XI 73. Предвече. - Треба да идемо у биоскоп - мој млађи брат и ја ("Венац пупољака") Читам празничне новине, које објављују књижевне прилоге тзв. афирмисаних песника , - глупости. Смеће. Бацам ове новине, кажем А. да их погледа, чита. Пуштам Бетовенову Месечеву сонату, и настављам да читам "О лепом и узвишеном".
    Онда одлажем и Кантов спис на страну и слушам  само тонове сонате, гледајући како пада право зимско вече, а таксији јуре непрестано, чини се, у бескрај.
    Пожелим да савлађујем своје страсти, помоћу савршених начела и дисциплине. Али ме одбија то - мучење, наказност мучења сопственог тела.
    
     ........
     
   Колико их је срећних у овом часу? Поноћ је, гледам кроз прозор, и видим развејану светлост, и помислим да исто толико има срећних људи на свету, али су ми они у овом часу далеко, као Антарктик!

     . . . . 

    Је ли дух јачи од тела?
    Да, понекад - да. Али има и таквих тренутака ( и све их је више у последње времер) кад дух клечи на коленима пред тајнама тела...

  Између плавих пупољака и препознавања, пробудила се музика и чини се као да је измишљена. А у ствари је чудна, тајанствена, чудесна, неизрецива. Величанствена!

    ___________________
        = извор: из необјављених бележница (1973)













Биографија писца Станислава Кракова

четвртак, 19. јул 2018.

Достојевски о деци, земљи и будућности

26. XI 73.














(...)
Преподне и поподне (до четири) провео сам у библиотеци семинара за југословенску књижевност са једном девојком, колегиницом, која је понављала "мука ми је". Покушава да ми објасни зашто јој је мука. Зарумени се као трешња, понавља неке стихове о љубави, час Бране Петровића, час Нерудине о пролећу што може да преобрази трешње, наљути се кад јој кажем да је дебељуца. Читали смо нешто, неке драме и романе српскогх романтизма које су одвратне и правим литерарним мољцима, и то нам је, вероватно, био добар изговор да будемо заједно. Смешили смо се благо једно другом, а она је понављала:"Мука ми је... не, није то меланхолија, меланхолија је нешто горе..."  Напокон је изрекла то што је мучи ...qu'еst ce que je fais faire de ma aie*.

    Први снег трајао је кратко. Гледао сам кроз прозор библиотеке и зачуо шапат:"Први снег и прва љубав!" рекла је колегиница и ућутала. Цитирала је, поново песме Бране Петровића. Песма као орао високо лети са облака на облак, затим пада у облику пахуља на наше главе и образе и топи се у нашој души. Понекад ме обузимала безразложна радост, одлазио са из библиотеке напоље, барем на пола сата. Први снег је запао два прста у траву и на пољанама се бели  као посут, на кришки црног хлеба, шећер. Предвече, Неш ми у студентском ресторану Код три костура рече Слобода је у ризику, у томе да се усудиш! А о женама које волимо: "Њих не можеш имати..."
    У стану ме је сачекала порука од оца:"Дођи после 17 ч. код мене."
     Мада је било касно, пошао сам према баракама у којима је становао мој отац. Ветар је витлао густ снег и бацао га у очи; улице су биле пусте, водњикаве, у вејавици.
    Снег се на асвалту топи, али на травњацима не - подсећа на пуслице.
     Трчим преко травњака, а иза мене остају издужени печати мојих стопала. 
     Претрчавам улицу и ево ме у пустом пешчаном пределу из кога вири црни чичак и крте зарђале стабљичице макова и боце. (То је онај крај Новог Београда, јужно од блока 28, у изградњи, са жутим радничким баракама.)
     Касно је, светла у баракама су погашена, радници су уморни и лежу раније. Идем полако преко пустог пешчаног предела, у капуту од белог уваљаног сукна a la miccado, бео сам као снег, само су ми трепавице и очи црне, и сетне. Снег полако и упорно засипа чичак и све црно.
    Отац је спавао у једној од пространих соба у бараци бр. 3, чим се уђе прва соба с десна, на кревету поред врата. жжжжжто су све радници махом из унутрашњости, из пасивних крајева Југославије, мученици, родитељи будућности.
     Већ сам био решио - ако не гори светло у очевој соби, вратићу се налевокруг. Светло је горело! Покуцао сам тихо и неки непознат глас рече: Уђи!
     Уђем и прво што ми паде у очи то је да отац спава са уморним и забринутим изразом на лицу. Пећ се скоро усијала. Два очева симера су лежали будни, остале три постеље су биле празне. 
    Отац се пробудио и упитао ме: - Па, где си, чекам те цео дан!? Сутра ујутро оним аутобусомн у девет, долазе ти браћа из Хомоља, изађи обавезно пред њих на аутобуску да их дочекаш...
      - - - - - - - - - - - - - - -

     Излазим у ноћ, поново, снег и даље веје. И  док трчим преко завејаног песка према Студентском Граду стиже ме нека неизрецива туга: то, што што живимо у истом граду, отац и ја, раздвојени.,,Све до мрачног степеништа зграде у којој станујем, снег веје, али ме није завејао. Све је на мени бело, фризура, трепавице, кабаница, осим очију...Мраз нисам ни осетио, а он је већ био почео све да леди, страх и наду, у мени, ишчекивања од будућности, барице и асвалт...

     _____________



        *  познајем очај у његовим општим цртама

           = извор из мојих необјављених забележака (1973)
           
   
    

среда, 18. јул 2018.

Изгледа да сам (про)нашао тему - о чему ћу писати...


(...)



25. XI 1973.
Роман Полански: Бал вампира. (Биоскоп Културног Центра Београда). - Изгледа да сам (про)нашао тему -  о чему ћу писати. (Читати Хофмана!) За замишљени роман ("Судбина раба Божјег Мирослава")  користити текст који сам већ написао - око 6 табака, реалистички сажето. Наставаком, тј. седмим табаком, кренути даље, колико год је то могуће даље, фрагментима о вампирима Великог града. Костур Града (Сновиђења раба Мирослава)
       Описивао бих поједине ситуације  на Универзитету, у редакцијама дневних и књижевних новина, на жлезничкој станици, у студентским мензама, у пекарама, у кафе ресторанима - у друштву. Вампири које бих описивао били би живи вампири, и понашали би се као живи вампири. У том другом делу, о вампирима, које би било прави контраст оном првом, увео бих Бодлерове авети и кал.  Толико има тих вампира у Костур Граду којих се треба плашити да је то невероватно. Они никад не мирују, чак и по дану пију крв као обади крупни...
    Кад се сетим свих оних које сам сретао у Кнез Михаиловој, на Коларцу, у УКС, или на књижевним трибинама, свега оног о чему смо сновали и причали, груну ми сузе, јер се ништа од тога није остварило. Ништа.
     Као у Полансковом филму, ми смо устали из гробова, плесали, причали вицеве, пили крв живима, али кад је почело да свиће, ми смо сишли у своје гробнице, у њихов гадни смрадни хладни мрак. И најгоре је то што смо ми још увек живи д о л е, чекамо своју ноћ да у њој поново плешемо, разуздано и лудо, само што то не знају и не слуте чак понеки од оних заиста живих г о р е.
    Радничка, средњешколска и студентска омладина може путовати авионом у Русију, и осам снежних дана провести у Кијеву, Лењинграду, Москви по цени 1.933. дин.  Пожелео сам да путујем, а онда помислио на завичај, на наше пусте авлије, на дом и нашу јадну мајку, и на нашу сиротињу. И рекао сам себи: не, драги мој, ти нећеш путовати у Русију. ...
    Вампири су настојали да од појединих имена у књижевности створе  к у л т   живих вампира. У та табуисана имена се није смело дирати; јер они који су већ покушали да дирају  у  култ  вампира ("принчерва песника"), проглашени су за лудаке, и екскомуницирани. 
      Упознао сам временом фарисеје и књижевнике, издајнике бога, Јудин сој. Упознао сам приличан број песника, сликара, музичара, глумаца. Требало је да описујем све оне које сам лично упознао, да их опишем онаквим какви заиста јесу, и то би било довољно. И не под неким другим именом, већ под оним по којима их знају.
     Док сам прелазио преко Чика Љубине улице, ноћно небо имало је боју  оног ситног влажног песка помешаног са хумусом. Улице су биле празне, као да је туда само пола сата раније прошетала Куга са својом метлом и све пролазниике почистила!

     * *
     Велико суђење рабу Мирославу пред Свечану пропаст Незнабожаца (то би могао бити текст не дужи од табака на крају замишљеног романа, у коме би Велики Поглавар Незнабожаца лично судио Рабу божјем Мирославу : за речи које је објавио у првом делу књиге: осуда негативних појава у систему, владајућем, лажан напредак и  др. - Суђење  протуви која верује у Бога, а не у неку партију ... Аргументи Судија: ..................................................................................*
Одбрана: Зашто не верује и подцењује све друге партије и посебно владајућу? Почетак одбране је као и њен крај - празна плоча, на којој ништа није записано...

      _____________



              = Извор: из необјављених белешки ( 1973) -  * Данас, после 45 година, док сам у родном месту  чистио шалу и свињац (зграде зидане од тврдог материјала), које већ четврт века не служе ономе за шта су сазидане, а нарочито не после смрти нашег оца и мајке), суочавам се са алаткама, и предметима које су припадали домаћинству, оцу и мајци; са паучином, прашином и толиким непотребним стварима. Почишћене и окречене, те зграде би могле да послуже новој намени, остави, рецимо. И одједном, док чистим и слажем све те ствари једног сеоског домаћинства, на мене насрће незапамћеном снагом неки унутрашњи крик и неке горкењ сузе које једва могу да задржим. И онда помислим - ето, иза сељака остају разне ствари и имовина, непокретна и покретна, алат, јасле пуне свега и свачега. А шта је било са рукописом романа, који спомињем у белешкама горе? Нестао без трага. Остала само једна песма мало дужа, усамљено острво духовности у том и таквом свету, и читав низ белешки које су настајале напоредо са писањем рукописа. За последњих четири деценије толико се ствари и људи сурвало, држава и идеала; дошло је нешто што не вреди описивати. У једном од боксова свињца, пацови су избушили бетон у нашем одсуству, и као каква екипа грађевинска нанели песак, парчиће печене цигле, стакло, бело и зелено... Бетон који смо чистили тупо одјекује: пацови су, значи, испод бетона направили тунеле и своја гнезда. Пацови заузимају простор одоздо из мрака, а славују  одозго, тј. славују заузимају напуштена ластавичја гнезда. Дошли су пацови, славују, Идиоти и Незнабошци. И чини ми се, кад сам, нагутавши се прашине и прљавштине, и када смо почистили и свињац и шталу, и разврстали алатке и друго, што је за чување, да би почишћене, обе те зграде чију смо намену променили, могли да буду и нека врста позорнице Незнабожаца, на којем би се судило песницима, теби, мени, онима који нису купљени, и којима је, после свега, инат преостао као једини занат. Бавећи се јавном делатношћу (као уредник, издавач, писац), ја сам деценије поклонио  неким хуљама и фарисејима - много је боље и поаметније било да сам гледао, као наш сељак, своја посла. Много тога сам запоставио, пре свега оно што сам написао - за чије бабе здравље?
        Зашто је код нас тако - чини другима добро, помажи, и надај се да те баш они једном попљују, кад им се укаже згодна прилика?
        (17. јул 2018)

уторак, 17. јул 2018.

Jutarnja toaleta jednog insekta sa krilima

понедељак, 16. јул 2018.

Evropa, Identitet, Žrtva



Аутор: Доминик Венер Доминик Венер (Dominique Venner) рођен је 16. априла 1935 године у Паризу Француска. Био је писац, историчар, уредник, војник и активиста. По вероистповести паганин, а велики Европљанин. Извор: http://standard.rs/2014/12/28/dominik... Биографија: http://borba14.blogspot.com/2016/03/b... Текстови на србском језику: https://www.stormfront.org/forum/t102...

ТО ЈЕ ТО



Стара алатка је поузданија.Кинески тример и руска косаПонедељак, 16, јул 2018. Мишљеновац. Кошење Друге авлије.

недеља, 15. јул 2018.

ГОЛУБАРНИК





















(...)
ГОЛУБАРНИК ПОД СТРЕЈОМ И ВИЊАГЕ. -  Осећам морам да бежим од добра у себи далеко, преко Атлантика у Кливленд, на Гренланд, или на Шпицберген. То идиотско осећање бескрајне апостолске доброте понекад је неиздрживо и гони ме у даљину, у Хомоље, у Мачву, на Скадарско језеро, у Букурешт, на Карпате, и даље према Русији, Варикину...
    И побегао сам.
     Стигао до Сибира. Лепоте.
     Будући да Лепота укључује у свој појам само оно по чему лепота јесте лепота, лепота је искључива.
     Лепота свету доноси не катарзу, већ горке часове испита савести. И неиздрживу носталгију за оним од чега је човек побегао.
     И човек се враћа после свих тих путовања у родни дом, и прави као дечак голубарнике и као виноградар вињаге под стрејом.
                                                        (28. X 1973)

       _______

            *  =извор : из необјављених забелешки (1973). - НАПОМЕНА: Фотографија која се публикује на почетку ових белешки снимљена је јуче, 14. јула 2018. Те голубарнике под стрејом наше штале у тзв. Другом дворишту  поставио сам ја, не као ученик основне школе, већ касније, можда 1987. године, после смрти моје прве жене, када сам напустио Београд са децом и дошао у Мишљеновац. Мој брат је набавио Мити и Ивану беле лепезане, и ја сам за те голубове направио голубарнике. Међутим, ни са тим голубовима и голубарницима, као ни са зечевима које сам донео издалека, није било среће. Голубове су потаманиле суседне мачке, а зечеве су напали пацови! Међутим, ти голубарници, гле, и данас трају. Лоза на вињагама, под истим стрејама, не само да тај голи зид облагорођује, она неодољива говори и томе шта је смисао уметности...  Живот иде даље, живот је бесмртан, а то потврђују и сва она сећања, чак и невесела, и трагизам, воће и семенке житарица, ораси у другој авлији, и лоза, и вињаге које надживљују виноградаре, домачина и кућну чељад...
       

Гугутке у јели

Dark Eyes by Yoska Gabor and his Gypsy Orchestra

Louis Armstrong Ochi Chernyie (Dark eyes)

Taraf De Haïdouks - Balalau From Bucharest - Acoustic Session by "Bruxel...

субота, 14. јул 2018.

Извештај са брега (Капија Звижда)


(...)

ЧЕТИРИ ФОТОГРАФИЈЕ

Млади багрем, који ниче из пања. Жилав коров















..

Косио сам пред кишу, по оморини. И поломио косило. Тако је смлаћен млади коров,
за две недеље, рецимо...















..
Колико коса имате у кући? Две, три, десет? Колико су старе? У каквом су стању?
Имате ли алат за накивање? Знате ли да накивате косу?















..
Ништа тако брзо не буја, као шума и цвеће почетком лета...














..
     Отац је, док је био жив, накивао косе. Мене том умећу нису никад подучавали. Трудили су се својски да ми огаде живот сељака. И успели су временом у томе. Као пензионер, и да хоћу, не бих могао ни стигао да савладам све тајне једног правог сеоског домаћина.
    Нема више ни оних који накивају косе, да им платите да то ураде. Нема ни косаца. Шуме су се спустиле до првих сокака сеоских. И заузимају полако велика, пространа дворишта...
     Земља је у њима мрсна! Траве и без киша лудују. А тек са овим новокомпонованим тропским пљусковима!
     Више је у магази поломљених коса и српова, дрљача, вила и грабуља, ашова и мотика, које је углавном отац набављао. Почетком пролећа, почео сам да обнављам алат. Брат је купио још прошле године тример за траву, који брија као бријач. Међутим, конац се често кида...Ја сам купио косу. Више врста коса има, трговац ме одмерио и рекао: "Узмите ове руске, оне су најефтиније.Пробајте..." Руска је, и ненакована, косила добро...
     Њу ћу ја, ових дана, накивати...
..

       Нешто најрадосније, чега се сећам је - косидба наших ливада ПРЕКО ПЕКА. Када би један косац морао да коси ту бујну гуњицу, у Лакомици (где је био салаш), и на другој обали реке, "преко Пека", како се уобичајено говорило, требало би му, чак и ако је један од бољих косаца, неколико дана.
    Косило их је, удруженим снагама, двадесетак косача. Наших комшија, и надничара које смо узимали. Косило се уз такмичење, подвиковања, песме... "Ау, исекох још једну змију, види колика је..." Иако је преко Пека било трешања, вишања, шљива ранки, слатких црних и белих дудињки, тамо нисмо прелазили, док косци не покосе, и док се сено не покупи, и упласти. Најмање по 3 велика пласта... Сељаци су се испомагали. Жива је била - косачка моба!
     Тога дана, мајка је најкасније до десет пре подне, доносила храну у две пуне беле корпе од прућа: топле погаче, сир, пржено свињско месо, краставце, парадајс, црни лука, пасуљ, ракију од шљиве ранке... Јер посао косача је тежак, треба људство, мобаре нахранити... 
     По ливади је било, поред шљива ранки, белошљива и високих усамљених стабала брестова, киселог дрвета. А уз саму обалу је било јова и топола, црних и белих, и високих до неба. 
     Обично би мајка испод разгранатог и високог киселог дрвета између откоса распрострла чаршав од конопље, избељен на спрудовима, и на њега поставила - топлу и укусну и калоричну храну. Свега је у то време косидбе већ било у изобиљу, и косци би, огладнели, навалили на храну...
    Косили би после тога, можда још сат - два, а онда би направили паузу за одмор, који су они проводили скачући у вирове крај нашег имања. Однекуд би искрснула и загажања (мрежа за риболов, боље рећи криволов), двојица би држала крајеве загажње, а остали би гонили рибу у  мрежу. И онда би се чуло, "дижи!", и мрежу би подизали изнад воде, а у њој се прпушало на стотине риба...
     
..

      Улов би поделили, и неко би га однео у село, а косци су наставили свој посао на суседним ливадама. Код Милета Персиног, код Миленка Лукића, код Бранка Вује...

   * *
   Мобе су наслеђене од дедова и прадедова. Како би српски сељак преживео без моба? Мука и тежак рад би га сатрли пре времена. Народ је то знао и испомагао се...

    * *
    А данас? Данас више има тримера и трактора и косачица, него коса у селу и косача. И - све је урасло, и обрасло, као у прашумама. И Преко Пека, и Лакомица, и Главичица, Голастрана, Нерезине, Букове Ливаде, Чипавице, Дубраве, Басаре... 
                                                          (13. 07. 2018)



петак, 13. јул 2018.

Новембар (1973)






























(....)

    (Извод из матичне књиге Судбине)

    Ћутање: благословено! Моје ћутање је понајближе поезији, разговорима са Богом, Богоматером, Светим Аранђелом и Светом Петком.
     (Следи параграф који је толико прецртан да не могу да одгонетнем смисао прецртаног, данас - средином јула 2018.)
   
   * *
    Колико сам грешио  што сам и о себи, и онима које сам ближе али не и довољно познавао, имао само своје мишљење! Оно је увек било само једна страна медаље, непотпуно. Кратковидо...
   
     Јесте ли приметили у свом понашању ту смешну, шпанску црту, да говорите о себи достојанствено, чак понекад и да себе величате? Понекад и измишљајући понешто о себи?
   Јесте ли, или нисте? И ако јесте, када ћете престати са тим?

    Живот тече, као река непрестано тече; и наш живот, долазимо и одлазимо као и наши снови, као што наши снови нестају, неумитно се приближавмо ушћу и увиру, таласом црним без гласа...

    24. XI 1973, - Свечани програм поводом  годишњица у којима учествују и познати песници. ("Књига по књига библиотека".)  Напустио сам га пре свршетка. Ах, какву ми Срби публику имамо, књижевну публику! И на самом излазу налетим на једног од оних својих старих пријатеља, који су потајно писали песме. "Желео бих да ти прочитам једну своју нову песму о животу без смисла... То је поема, други су веома похвално говорили о њој, волео бих да чујем и твоје мишљење... Ја знам да си ти и страог и правичан..."
    Таквим песницима у покушају не треба судити - боље их је заборавити.
   
     Потребно ми је било да будем сам, а не да слушам и оцењујем стихотворство, али сам том човеку рекао само: "Није тренутак сада за то, не осећам се најбоље", и изгубио сам се у велеградској гомили... Где су ме спопале страшне мисли, о томе - чему ове белешке? Ко ће то читати после три, или после тридесет и три, или после триста тридесет и три године?
     Немир је обузео моју душу, и нека језа, налик на неизрециву милину првог снега на бршљану у врту...

     Револуцију се величали, револуционари и песници, и викали су као да су глуви, или се то мени само чинило? Све револуције су бесмислене, неразумне и страшне, већ пете године после победе, кад из свих гробова никне бујни коров. Двадесет или тридесет година после победе, победа није ништа друго него истински пораз, јер се види, прво, огромни јаз између синова и очева, али и бесмисленост рушења "старог света" и уопште убијања. Револуције полако али сигурно издају саме себе, јер су велика лаж....Што бивши револуционари хавле револуцију, у реду, то је циганска цта, Цига свога коња хвали; али кад песници величају револуцију, то је двострука лаж... И то се никад не може сакрити, забашурити, чак и да неко револуционарно царство без бога потраје век и по!

       * *
       И наша прва љубав, и све друге наше љубави, завршавају се много пре свог завршетка и постају одурне баш због тога!  Осећамо их као терет, и једва чекамо да га скинемо са врата. Оне поклоне које смо дуго чували, поклоне љубави, поклањамо згодном приликом другима, само да буду што даље од нас...

      - - - - - - - -

     Ужасава ме маса, то анимално чудовиште без мозга које данас виче: "Живео Председник!" а сутра "Доле Председник!" Маса је обесна, глупа и зла као чопор дивљих паса, и онај који уме да господари њеним инстиктима, може без много муке да је поведе у пропаст...


     * *

    Сласт за слашћу изгуби се сласт и претвори у горчину, радост за радошћу постане туга, срце се пење до екстазе тек кад га намуче многа искушења и јад. То сам осетио јутрос, у трену, полазећи на аутобуску станицу да дочекам браћу из завичаја. Браћа нису допутовала и ја сам отишао са аутобуске у оближњи парк, где сам доручковао. Парк је мален, неколико белих бреза, кестенова, десетак клупа. На дрвећу је било лишћа, налик на препржене мекике, које је треперило на сунцу...
      Исто је као и пре; пре су само поједине покрајине слале свој вишак радне снаге у печалбу, на израбљивање, у Европу, или Америку; данас из свих крајева Југославије радници морају на тзв. привремени рад у иностранство. Право на рад и уопште једнакост свих, које је револуција прокламовала, постали су у СФРЈ комични. Н а другој страни, поједини повлашћени слојеци су  награђени више него што заслужују. Војна лица имају превелике пензије, док писци (мислим пре свега на оне који нису одаџије вчадајућег режима), грцају у беди, коју скривају као срамоту.  (И не само писци: просветни радници, новинари, судије, лекари, научници... итд.)
Кажу да нема класа у СФРЈ, којешта!  Постоји, наравно тзв.  в и ш а  класа, коју је тобож уздигао Народ и Револуција, виша класа која се толико отуђила од обичног народа да...
    Али, сви о томе ћуте. Чак и писци, тзв. "дисиденти".
   
     ЈАВНОСТ у ствари у суштинском смислу не постоји. Створена је нека јавност која је сурогат, по мери Револуције и господара-робовласника.
      И ко зна - колико ће таква "јавност" још потрајати. Можда ће она потрајати кад сви револуционари изумру - остаће њихови синови, унуци и праунуци, који ће на свет око себе гледати кроз тамне наочари за сунце, наочари носталгије...
  
      Ко се овде издвојио? Није ли много оних који мисле да су се издвојили, каква је њихова права суштина?  
      Јесам ли се ја издвојио? Шта је заправо мој властити квидитет? Поћи - од чега? Од судбине?
      Али да ли судбина уопште постоји? Шта је судбина? Нису ли нашу судбину скројили они који су олако окрвавили своје руке у нерасветљеним злочинима, којима су "цементирали" своју владавину на дуги период?
       Судбина није ни оно што обични свет мисли да јесте, ни оно у шта верује сујеверна већина. Судбина је јад, јад, црни јад...

   ___________

      = извор: из необјављених забелешки (1973)


     

Viorica Rudareasa & Taraf de Haidouks - Dumbala Dumba -



OAmalGadjo

Објављено је 21.05.2009.

ПРАТИТЕ 5,2 ХИЉ.
HAI DAI DUMALE MARGARETO 'NTOARCETE (X2) INTOARCETE ASA LA MINE AMÎNDOI S-O FRIGEM BINE (X") DUM DAKA DUMELAKE DAI DUMALELE (X2) DAI DUMELAKE DAI DUMALELE DIKĂ DAKĂ DUMELAKE DAI DUMALELE BALĂLĂU E MANDATAR LA INTERCONTINENTAL VINDE CARNE FĂRĂ OASE LA GAGICILE FRUMOASE HAI DUMBA DUMBA DUMBAI SI-O VINDE CU TREI LEI CIUNGA (X2) OOH DAI DUMALELE DUM DAKA DUMELAKA DAI DUMALELE (X2) DIKĂ DAKĂ DUMELAKE DAI DUMALELE (X2) DAI DUMELAKA DAI DUMALELE DIKA DAKA DUMELAKE DAI DUMALELE NU TE UITA CĂ SÎNT MICĂ CĂ SCOT GARDUC DIN PĂMINT NU DISPA CĂ SÎNT BRUNETĂ DITA MAI BARO TALENTO ! HAI DUNUN DAI DAI NUNUN DAI DAI DAI DAI NUNUN DAILA (X2) OOH DAI DUMALELE DUM DAKA DUMELAKA DAI DUMALELE (X2) DIKĂ DAKĂ DUMELAKE DAI DUMALELE (X2) DAI DUMELAKA DAI DUMALELE DIKĂ DAKĂ DUMELAKE DAI DUMALELE Dum daga duma daga Dai dumalala Dum daga duma daga Dai dumalala Dai dumalaga Dai dumalala

уторак, 10. јул 2018.

Поноћ, пола два...Не могу да заспим


(....)

Поноћ, пола два...Не могу да заспим. Кад саберем све оно што сам данас покушао, учинио, пожелео, прећутао и рекао, испада чудан збир. Говорио сам весело, иронично, као навијен, покушао да убедим себе у потребитост неконвенционалности, повео се за инерцијом баналне свакодневнице...

      Требало је да се окренем налевокруг и да одем и не слушам неумесне опаске на мој рачун равне шегачењу. Као да су све прочитали, - они ништа не читају . Они се ругају Александру Блоку или Јакобзену (писцима, чије белешке и прозе поново читам у последње време). Анђео који се крије у нашој сенци и који нас наводно чува, од нас се удаљио, можда на кратко? Све, све је у вези са нама, и са нашим недостацима. Чак и кад неко нехатом сломи грану неке палме у Алжиру, то осети неко у Сибиру. Да не говорим о томе кад неко негде плаче, због нас плаче, у нас гледа. Везе између далеких звезда, везе између векова, миленијума, везе између планина, мора и океана, извора и ушћа. Још неуочене, ретке и непојамне везе, могу да спасу свет. 
    Питао сам звезде да ми кажу извор јада и оволике жалости једне паћеничке ноћи; оне су ме прво гледале с неразумевањем с висине, али нису одолеле да ми испричају. Све ми испричаше звезде, о везама, несхваљивим и дубоким, тајним и нерасветљеним...


    
    * *
    (Сан). Не могу да се сетим када сам се обрео на обалама једне велике реке, са жељом да се отиснем низводно у неповрат. Сећам се само да сам желео да путујем на неком бурету до циља, али кад сам осетио да је буре нестабилно на води, дигао сам руке и вратио се моторним чамцем узводно. Док сам пловио испод неког великог моста, неко од возара се насмеја и рече  да је оно место на којем ја силазим из чамца у воду пуно змија...
    Не разумем овај сан. Шта значи буре?  Жељу за пијанством?
    Све изгледа апсурдно и неодређено; можда зато јер се након буђења не могу сетити тачно свих детаља сна, или можда што не желим да их се сетим?
    Ако сам желео да се отиснем низ реку у неповрат, на бурету, то је имало неки свој скривени повод и разлог. Ако нисам имао храбрости и вештине да наставим отискивање на бурету низ мирну и широку мутну реку,  и то је имало свој разлог...



   * *
   То није добро, то: поводити се за апостолским моралом једног песника, збуњеног пред светом, који, још једино о водама и плотовима из детињства, уме да муца...
   Демонстрације. Скандирали смо: "Војска је непријатељ слободе!" И - Елас! Елас! Елас! - Никсон је фашиста!... "Јуче Чиле, данас Грчка, сутра...?"
    Затим је поворка демонстраната кренула са београдског Филозофског... (22. XI 73.)
   Амбасаду пред којом смо протествовали чувала је наша полиција. Амбасадор је горе, на другом спрату, седео са својим сарадницима и смејао нам се у брк.  Један од студената рече:"Иди у продавницу и купи јаја и парадајс да их гађамо!" Викали смо: "Живела слобода грчког народа! Американци напоље!" После смо се вратили на Филозофски, неко је покушао да резимира све што се догодило кроз Београд; слаб говорник. Једно0 име се нарочито истицало: "Пап".  "Пап" је умео да заталаса гомилу студената, да је прене и улије јој одушевљење...

  * *
   По ко зна који пут силазим низ Топличин Венац, и по ко зна који пут мислим: добра је патња, самоћа је благо. Не пишем више љубавне одговоре на писма из Фрајбурга...
  Највеће богатство у великим градовима није новац ни пријатељство утицајних људи, већ - стицање искуства, само искуство.
  Шта да чини, ко хоће земаљски анђео да буде? Да никад не говори о својим личним стварима и побудама пред другима, да своје најприсније чува као тајну, дас уме да ћути и да слуша челом без ичега злога...
   
 
   
   
    

понедељак, 9. јул 2018.

недеља, 8. јул 2018.

Sasa i Tamara svadba Izvor Novo Brdo Kosovo

субота, 7. јул 2018.

Ion Manole – Dragoste de la Clejani (1991)


Cântec de dragoste specific zonei folclorice Vlașca-Teleorman interpretat „ca la Clejani”.Ion Manole, zis „Șaică” sau „Boșorogu” (1920 - 2002) a fost un cunoscut lăutar din Clejani, frate al țambalistului Petre Manole. A cântat cu bătrânii muzicanți locali Florea Băsaru și Gheorghe Moțoi, formându-și ulterior o formație împreună cu frații săi. Din 1989 devine membru fondator al Taraf de Haidouks alături de mai mulți lăutari din Mârșa, Roata de Jos și Clejani. Moare în 2002, în același an cu „nea Culaie” (Nicolae Neacșu), alături de care a cântat peste 40 de ani. În prima fotografie apare „Șaică” alături de familie. În a doua fotografie, în prim-plan, de la stânga la dreapta: Ion „Șaică” (vioară), Neacșu „Culaie” (vioară) și Ilie Iorga (chitară). Înregistrare realizată în 1991.

четвртак, 5. јул 2018.

...ТАКО ДА САМ ОДЈЕДНОМ ПАО НА ТВРДО ТЛЕ СВОЈЕ ОТАЏБИНЕ...



Pesma o smrtiOmaž Anriju Mišou. Srpske planine. Radan. Mala crkvica na ivanjskom groblju. 24. jun 2012.

понедељак, 2. јул 2018.

Useljiva kuća i bašta prodani za 2000 KM

ПОТИСНУТА КРТИТИЧКА РЕЧ

- Свако интелектуално друштво у коме нема расправе, разговора међу људима, у коме нема размене мишљења, у коме је мишљење сведено на притисак миша и које вам онда неко сервира преко интернета, нема доброг закључка - рекла је Вида Огњеновић.

Овим је, по њеним речима, жестоко угрожено и јавно мњење, које је разбуцано и корумпирано тиме што је политика узела све у своје руке, почевши од запошљавања до награђивања.

ичко јавно мњење, јер њему није дозвољено да постоји. У ствари је, на известан начин, ућуткано већ неко време. Мислим да је тренутно у највећој кризи наша друштвена свест. Данас можете свакога напасти - и појединца и групу на друштвеним мрежама, које су апсолутно новине без уредника и без икакве контроле, од њега направити најгору и најнеморалнију особу, а да зато никоме не одговарате и да вас нико не узме у заштиту - оценила је Огњеновићева. - Наше друштво је доживело да је интелектуалац исмејан, потиснут, потлачен. Не да више нема главну реч у јавном мњењу и друштвеној свести, нити је више њен креатор, него је нема ни у својој професији. У таквом друштву, и у таквом друштвеном окружењу "Максимум" нема никакве шансе.

= извор "Вечерње новости" >Потиснута критичка реч

Прочитајте још - Вида Огњеновић: Свет ће постати глобални "Мекдоналдс"

- Немамо више крит