(...)
25. XI 1973.
Роман Полански: Бал вампира. (Биоскоп Културног Центра Београда). - Изгледа да сам (про)нашао тему - о чему ћу писати. (Читати Хофмана!) За замишљени роман ("Судбина раба Божјег Мирослава") користити текст који сам већ написао - око 6 табака, реалистички сажето. Наставаком, тј. седмим табаком, кренути даље, колико год је то могуће даље, фрагментима о вампирима Великог града. Костур Града (Сновиђења раба Мирослава)Описивао бих поједине ситуације на Универзитету, у редакцијама дневних и књижевних новина, на жлезничкој станици, у студентским мензама, у пекарама, у кафе ресторанима - у друштву. Вампири које бих описивао били би живи вампири, и понашали би се као живи вампири. У том другом делу, о вампирима, које би било прави контраст оном првом, увео бих Бодлерове авети и кал. Толико има тих вампира у Костур Граду којих се треба плашити да је то невероватно. Они никад не мирују, чак и по дану пију крв као обади крупни...
Кад се сетим свих оних које сам сретао у Кнез Михаиловој, на Коларцу, у УКС, или на књижевним трибинама, свега оног о чему смо сновали и причали, груну ми сузе, јер се ништа од тога није остварило. Ништа.
Као у Полансковом филму, ми смо устали из гробова, плесали, причали вицеве, пили крв живима, али кад је почело да свиће, ми смо сишли у своје гробнице, у њихов гадни смрадни хладни мрак. И најгоре је то што смо ми још увек живи д о л е, чекамо своју ноћ да у њој поново плешемо, разуздано и лудо, само што то не знају и не слуте чак понеки од оних заиста живих г о р е.
Радничка, средњешколска и студентска омладина може путовати авионом у Русију, и осам снежних дана провести у Кијеву, Лењинграду, Москви по цени 1.933. дин. Пожелео сам да путујем, а онда помислио на завичај, на наше пусте авлије, на дом и нашу јадну мајку, и на нашу сиротињу. И рекао сам себи: не, драги мој, ти нећеш путовати у Русију. ...
Вампири су настојали да од појединих имена у књижевности створе к у л т живих вампира. У та табуисана имена се није смело дирати; јер они који су већ покушали да дирају у култ вампира ("принчерва песника"), проглашени су за лудаке, и екскомуницирани.
Упознао сам временом фарисеје и књижевнике, издајнике бога, Јудин сој. Упознао сам приличан број песника, сликара, музичара, глумаца. Требало је да описујем све оне које сам лично упознао, да их опишем онаквим какви заиста јесу, и то би било довољно. И не под неким другим именом, већ под оним по којима их знају.
Док сам прелазио преко Чика Љубине улице, ноћно небо имало је боју оног ситног влажног песка помешаног са хумусом. Улице су биле празне, као да је туда само пола сата раније прошетала Куга са својом метлом и све пролазниике почистила!
* *
Велико суђење рабу Мирославу пред Свечану пропаст Незнабожаца (то би могао бити текст не дужи од табака на крају замишљеног романа, у коме би Велики Поглавар Незнабожаца лично судио Рабу божјем Мирославу : за речи које је објавио у првом делу књиге: осуда негативних појава у систему, владајућем, лажан напредак и др. - Суђење протуви која верује у Бога, а не у неку партију ... Аргументи Судија: ..................................................................................*
Одбрана: Зашто не верује и подцењује све друге партије и посебно владајућу? Почетак одбране је као и њен крај - празна плоча, на којој ништа није записано...
_____________
= Извор: из необјављених белешки ( 1973) - * Данас, после 45 година, док сам у родном месту чистио шалу и свињац (зграде зидане од тврдог материјала), које већ четврт века не служе ономе за шта су сазидане, а нарочито не после смрти нашег оца и мајке), суочавам се са алаткама, и предметима које су припадали домаћинству, оцу и мајци; са паучином, прашином и толиким непотребним стварима. Почишћене и окречене, те зграде би могле да послуже новој намени, остави, рецимо. И одједном, док чистим и слажем све те ствари једног сеоског домаћинства, на мене насрће незапамћеном снагом неки унутрашњи крик и неке горкењ сузе које једва могу да задржим. И онда помислим - ето, иза сељака остају разне ствари и имовина, непокретна и покретна, алат, јасле пуне свега и свачега. А шта је било са рукописом романа, који спомињем у белешкама горе? Нестао без трага. Остала само једна песма мало дужа, усамљено острво духовности у том и таквом свету, и читав низ белешки које су настајале напоредо са писањем рукописа. За последњих четири деценије толико се ствари и људи сурвало, држава и идеала; дошло је нешто што не вреди описивати. У једном од боксова свињца, пацови су избушили бетон у нашем одсуству, и као каква екипа грађевинска нанели песак, парчиће печене цигле, стакло, бело и зелено... Бетон који смо чистили тупо одјекује: пацови су, значи, испод бетона направили тунеле и своја гнезда. Пацови заузимају простор одоздо из мрака, а славују одозго, тј. славују заузимају напуштена ластавичја гнезда. Дошли су пацови, славују, Идиоти и Незнабошци. И чини ми се, кад сам, нагутавши се прашине и прљавштине, и када смо почистили и свињац и шталу, и разврстали алатке и друго, што је за чување, да би почишћене, обе те зграде чију смо намену променили, могли да буду и нека врста позорнице Незнабожаца, на којем би се судило песницима, теби, мени, онима који нису купљени, и којима је, после свега, инат преостао као једини занат. Бавећи се јавном делатношћу (као уредник, издавач, писац), ја сам деценије поклонио неким хуљама и фарисејима - много је боље и поаметније било да сам гледао, као наш сељак, своја посла. Много тога сам запоставио, пре свега оно што сам написао - за чије бабе здравље?
Зашто је код нас тако - чини другима добро, помажи, и надај се да те баш они једном попљују, кад им се укаже згодна прилика?
(17. јул 2018)
Нема коментара:
Постави коментар