НЕОБИЧНА МАРШУТА...

(...)
Колико познајете свој завичај? Мислим - онај најужи? Па онда и онај најшири? Колико тога не познајете? Колико тога нисте видели, или можда (страшно је и помислити) нећете стићи, никад, да видите?
   Рођен сам и одрастао на оној обали Пека на којој су - Велико Градиште, Раброво, Мишљеновац и Нересница, али шта знам о Пеку у горњем току ове златне реке, рецимо од Краку Лу Јордана, Бродице, Благојевог Камена, Дебелог Луга и даље?Шта знам о путевима  који су паралелни долинама којима кривуда Пек ка свом ушћу у Дунав?
   Овог лета сам решио да то поправим у свом животу, и данашњи дан сам одабрао, да упознам Пек после Благојевог Камена, а да у повратку, не идемо оним путем којим смо пошли - Мишљеновац (наше имање на Пеку), Благојев Камен, него да покушамо да се вратимо правцем Дубока - Раденка - Кривача - манастир Тумане - Голубац - и да се преко Војилова и Зеленичког Венца, Вуковића и Српца, вратимо опет  на наше имање Преко Пека, тј. у Мишљеновац.
      
* * *

Овако изгледа Пек, после Благојевог Камена, према Мајданпеку, тамо где је  улаз и излаз 
ЛД "Срна" (Мајданпек).

..

Нисам одолео, прегазио сам реку  Пек, тамо где се у њу улива један јак поток, и где има пуно камења које светлуца. У близини има предивних црних јова, и неко је између њих направио висећи мост. Тај мост још нема степениште, и добро би било да човек има реп и крила па да на њега узлети

..

Попео сам се некако и заљуљао... Браво, ловци, ако сте ви то направили. Ако нисте ви, ако је неко други, нека нам се јави! Адреса је знана. Публиковаћемо занимљиве фотографије и приче - из овог наизглед познатог дела непознате Србије!

...
Куће у Бродици, - заборавио сам да напоменем - куће успут, деловале су сабласно, пусто, као да ту нико не живи; вероватно је у центру села много боље?, али није било времена да и тамо стигнемо... Можда неки други пут?
    Благојев Камен је деловао сабласно, напуштено; шума је напросто гутала куће. Нисмо никог живог видели, али сигурно и ту неко живи, у том напуштеном (? бившем руднику волфрама).
    Долазио сам овде пре више од четрдесет година, прво у Босиљковац. Долазио сам шинобусом до Босиљковца, а онда су ме чика Перина поћерка и зет возили даље својим аутом. Долазио сам неколико лета, и упио неизрециву лепоту тих шумских предела, посебно спрудова на Пеку, на којима смо се купали (прве године мојих студија). Тад је ту било много више живих људи... А данас?...
   Али боље погледајте неколико слика моје сапутнице, од многих које сам изабрао; зато што су боље снимљене од оних које сам ја снимио. Боље, јер је бољи искуснији мајстор фотографије...

      
..

*  *

Према Раденки смо кренули, - иако не познајемо пут - према упуству једног љубазног мештанина, који нас је охрабрио да гурамо даље, јер ако је он могао недавно да прође туда својим старим стојадином, можемо и ми фордом. 
   Какав крај! То је планински пут, пречица, коју су користили наши дедови, очеви, али која не прати ток Пека. 
    Пролазили смо кроз засеоке, које никада раније нисам видео, иако то од наше куће у Мишљеновцу није даље од 30-ак километара (ваздушна линија). 
   То је онај крај који ми не можемо видети из нашег места, од велике Ђуле. Иза Раковбарског виса. 
    У једном тренутку, кад више нисмо знали да ли идемо правим путем (према манастиру Тумане), угледали смо камениту литицу, али убрзо и улаз у једну пећину. Дубочку пећину. Некада сам у ту пећину провирио, пре скоро пола века, али долазио сам другим путем из Дубоке, и на то сам сасвим заборавио.

На путу за Раденку. Раденка је за мене била право откровиење! Нисам имао представу колико је то растојање од Дубоке до манастира Тумани - деловало ми је предуго, али ...Можда и није тако предуго. Раније нисам пролазио том тзв- пречицом, само зато, што сам имао стара аута, која можда не би издржала толике успоне, и који би брзо прокували, али можда и зато, што сам увек имао неке друге прече ствари...

..
    Раденка је, за мене - нешто сасвим ново, драгоцено; посебан један свет на висини, посебна једна покрајина; и доказ да је оно драгоцено што имамо, на планинама, на планинама... На врховима... Охрабрујем људе из овог краја да  ми шаљу фотосе начињене у оквирима свога атара, можда и по неки запис, неку причу, како би све то стигло и до других људи широм Србије, Европе и света...
    Људи из Раденке су одабрали добар крај да се населе!

..

,.

..

..

..

...

..

..

..

...

Овај пут, зар не, уопште није лош? 

..
    Да ту станем(о). Овом путу треба више посветити времена. Не само једно преподне. Никако не само једно поподне. Овуда треба путовати чешће.
     Можда и пешке? Мада би то потрајало, охо - хо...
     Необично, али у Раденки, једном од села општине Кучево, немам ни једног познаника. Те људе сам у детињству и младости виђао на вашарима (Кучево, Голубац), у манастирима (пре свега у манастиру Тумане), али од тог света ми смо били одвојени, тј. између нас се испречила Ђула... Можда са Паљевина, или из Брезовице, вероватно може да се се види више, али ни то нисам проверио...
     Много смо више фотографија снимили, него што може да стане у овој чланак. Понешто ћемо публиковати у данима што долазе.... 
       У Мишљеновцу, касно поподне... 

ASTANA - Glavni grad MASONA (Paralele)

Astana je prvi glavni grad neke države a da je sagrađen gotovo kompletno u 21. veku i savršeno govori tome u kom se pravcu svet kreće. Ipak, za dobre poznavaoce iluminatske i masonske simbolike, ovo je okultni grad u kojem su jasno, da ne može biti jasnije, spojene dve tendencije – slavljenje „Novog svetskog poretka" i najdrevnije od svih do sada poznatih religija, one posvećene obožavanju Sunca kao vrhovnog božanstva. Grad je pravo oličenje vizije predsednika Kazahstana Nursultana Nazarbajeva, koji nije žalio da potroši milijarde dolara zarađenih na nafti za gradnju nove, velelepne prestonice svoje zemlje. Tako je Astana podignuta u udaljenim stepskim predelima i posetioce ostavlja bez daha svojim futurističkim izgledom. Astana je i dalje ogromno gradilište, ali su monumentalna zdanja koja su do sada podignuta i ona čiji su nacrti i makete predstavljeni javnosti bili dovoljni da joj donesu naziv „iluminatskog okultnog centra". Sama reč „astana" na persijskom jeziku znači „kraljevski ili sveti prag" na kojem ljudi stoje u znak strahopoštovanja.

Уобичајена маршута...

...

Обично, кад ми, дођу у госте, пријатељи из далека, водим их да посете (у нашем завичају) - Голубац, манастир Тумане, село Кривачу, превој на путу према Кучеву од Криваче - Ракову Бару, Турију, Клисуру Јоргована (кучевску), Кучајну, Мелницу, Витовницу (село и манастир). Лепенски Вир. Оно највредније што Србија има, то је на планинама. Узбудљиво је чак и оно, успут, што је наружено зубом времена, као вампирским очњацима;  шта и колико држава Србија чини да покаже те планинске вредности и лепоте своје, шта приватна иницијатива?

...

....

у порти маснастира  Тумане

..

Изнад Ракове Баре... Граница општина Голубац, Кучево

...

Раковбарски пејсаж

..

..

Раковбарски виноград

..

Боца

..

Део раковбарског пута

..

..

Панорама (Ракова Бара)

..

Стара Турија, Шумеће; клисура, на путу који води према изазову мита и мом роману "Трговци светлошћу"

..

Река Витовница, истоимени манастир, крај извора из камена Св. Јована

..

На манастирском паркингу, сећам се пок. оца Тaдеја,,,

...  Преживам, како је говорио умни  старац Тадеј, један од последњих ученика Николаја Велимировића...

Dnevni red 24sata.tv s Peratovićem o Perkoviću

30. XI 1973. Чежња анђела

Гробље у Поточићу, Мишљеновац

(....)

Две вечности су дане човеку да искуси: вечност тела и вечност бола; трећу вечност коју обећавају глупацима - попови, књижевници и фарисеји - на небу - не постоји!
    Не постоји!

    * *
   Музика је дубља и од поезије и сликарства, музика је као љубав, непоновљива и раздирућа. Она вибрира између неба и земље, као што подрхтавају  сребрне пантљике месечине у једном сну јесенске ноћи. 
   Музиком се не може на тренутак осветлити најдубља полутмина човековог бића. Аритектуром се може изразити величанствено и монументално, а музика - чини ми се - изражава све степене чежње, наде, боле, ведрине и среће...

   * *
   (Лара.) Да заспим, не могу. Да ли ме то сан мами и мори, или ми се прикрада сећање на једно чаробно и непоновљиво пролеће у Хомољу?
    Видим тај благи брег плав од расцветаних јоргована. И јагоде посуте шећером. 
    И видим, понекад, одозго, са  Јелењске Стене лепоту панораме Кучева, и чини ми се да бих могао да полетим и нестанем у понору  Клисуре и магли јоргована. 
    Шта ме то вуче тим понорима завичаја, једног и јединог, мансардама, и вечерњим маглама?

У повратку са Салаша Севераца. Крајем јула 2018. Снимак Б. Веддер

    * *
   Тапете се одлепљују од зида реско - тако и мој дух раскида веридбу са прошлошћу, завичајем, и трагичним осећањима и сећањима.
    ..........
    Јесте ли видели пепељиве и бакарасте усплахирене голубове једног јутра кад је пао снег? Они су се уплашили од лепоте и белине и од величине божјег благослова и винули су се толико високо у небо да су постали невидљиви.
    То нису били само пепељиви и бакарасти голубови једног јутра кад је пао снег, већ моја чиста чежња. Чежња човека који се страховито узвисио и удаљио од љубавног извора... Чежња анђела...

Тешко је разумети другога, зар не? Језик је шкрт. Други човек је наглув,
можда и кратковид?

      __________
        *  = извор: из необјављених бележака (1973)
  

Izmišljeni jezik - crnogorski jezik!

CRNOGORSKI I NIKŠIĆKI JEZIK

Upozorenje od Boga HITNO!!!!

Свети пророк Илија - Илиндан - Охридски Пролог 2. август

Због чега постајемо лењи

МУКЛО И...

(...)

...Румунски глас (мукло И) она је изговарала свечано, као кад се густа столетна шума наједанпут заталаса и мукло зашуми...*

_________

      * = извор : ИСТРГНУТО ИЗ КОНТЕКСТА.Записано на маргини, на дну једне подебље свеске из 1973, из рукописа  који је попао заборав. Можда сасвим заслужен?

Вињаге, кућа Лукића, јул 2018.

     

Vi ste svet - Pupin

AVGANISTAN 1979. - rat koji je promenio svet (sinhronizovano)

 Sovjetske trupe ušle su u Afganistan 1979. i 35 godina posle posledice ovoga sukoba i dalje pune naslovnice. To je bio rat koji je promenio svet. Zapadne zemlje nazivale su ga "sovjetskom invazijom na Afganistan". Za Ruse je to bila operacija "ograničenog kontingenta" oružanih snaga. Iako "ograničen", rat je trajao deset godina te je imao ključnu ulogu u raspadu Sovjetskog Saveza. Postaće poslednji sukob Hladnoga rata i prvi sukob dugoga rata kome se kraj još ne bliži. Invazija sovjetskih snaga na Afganistan ključan je događaj u istoriji XX veka.Inspirisala je uspon Bin Ladena i Al Kaide. Osvrćući se na ovo posebno razdoblje savremene istorije, namerno se osvrćemo na događaje iz perspektive Sovjeta koji su krenuli u invaziju. Zahvaljujući objavljivanju tajnih dokumenata koji su prepuni svedočanstava učesnika s obe strane (na primer, Mihail Gorbačov prvi put govori o invaziji), dokumentarni film nudi do sada neviđene aspekte istorije i uvid u to kako smo došli do toga da su muslimanski i zapadni svet na suprotnim stranama.

MISTIČNE MINUTE: Tko su masoni i kako se postaje njihov član

Врабац

Увод. ФАСЦИКЛА БР. 2 ("Влашка гозба")

(....)

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Ево, поново неко куца на моја врата. Отац. Већ после првих неколико речи видим да нема ни приближну представу  шта ја то пишем?Пишем ли можда Књигу?
Е, ако пишем Књигу, то је озбиљан посао, који мора озбиљно да се схвати.  Мора дубоко да се узоре, као за зимско орање. 
Неће ме дуго задржавати.
У Благиној кафани  је досадно, као уосталом и у среској вароши.
Требало би да продамо окућницу, њиве, забране и салаш и да купимо једну породичну кућу у Београду, или у околини Београда. Да покушамо да купимо у Вишњици, поред Дунава, а?
Слажем ли се?
Наравно да се слажем.
Но, треба наћи купца, оног правог.
Прави купац, чини се, никад се неће појавити.
Отац види да ме је прекинуо и диже се да оде, и тада рече:
- Када бих ја писао Књигу, не би је започињао, пре него што... данима и ноћима не поразмислим о свему, што треба да стане између корица, јер свака књига мора да има почетак, средину и крај. Трудио бих се да не околишим и да говорим што подробније о оном што је задато насловом, вођен истином, искуством, патњом, поносом и надом, подвлачећи епизоде успомена, љубави, растанака, трагедија, смрти, деоба, сеоба, распадања, оловом судбине, врелим оловом судбине, који би целокупни текст Књиге прелила и захватила од почетка као пламен суву цепаницу...
Мора да је отац попио коју чашицу више пред спавање; отишао јхе да прилегне, и ја сад могу да наставим мој мучни и обесхрабрујући посао писања, пустивши да иронија расхлађује мој почетни елан...
Ево мог првог романа. Кратак је, сликовито речено, као врапчији кљун. Овај роман је више збир успомена, него што би ја желео да он буде. Ако баш терба да тражимо длаку у јајету, то и није роман, већ читав низ неповезаних забелешки. Ово су белешке о ситном инвентару. Ја сам закорачио у сећање, као у живо блато. Ево, улазим све дубље, мало пре је водфа била до колена, сада ми влажи прса, грло.  Коначно таласи се сударају са мојим трепавицама, жабњак, жабља јаја. Давим се у роману који навире из дубина као мора најнејасниојих снова. Сада сам потонуо у сећање као дављеник испод површине мора, тренутак који сам прдосећао и живот који сам дуго носио у себи као жена плод. И ја могу да почнем, чини ми се да не постоји почетак као некаква полазна станица, могу да уђем у воз било где, посматрајући слику ноћи кроз прозор собе у којој сам се родио пре непуних тридесетак и кусур година , што и чиним....

...

   __________

         = извор: из мојих необјављених забелешки ( 1983?)

VAŠAR ZA PROKOPOVDAN 2018 Šula - Kolo za "Tehnogradnju"

Moba - šišanje ovaca na Pesteri

Marko je Oženio 20 god.Mladju Albanku!Nećete Verovati šta je morao da pr...

Tajna slovenske civilizacije - Festoski disk

ХОРОСКОП

Гобље у Поточићу

(....)

Рак

Све што радите, враћате се да поправите. Изазовни аспекти указују на то да вас очекују стресови, нарочито уколико очекујете брзе резултате свега што урадите. Реакција околине на ваш труд је неадекватна, не очекујте оцену јер ће бити неповољна.

    Пријатељ(и) , тзв., који "брину" о мени, послали су ми  смс поруке, чији је садржај исти. Занимљиви су "ликови", ти писци "новинских хороскопских"  "увида". Ја знам све то што они мисле да знају, али и више од тога: не шаљу ми звезде стресове, већ "амбициозни људи  залутали у времену" (властодршци, пришипетље, уметници и чанколизи, књижевници и фарисеји, ако више волите). 

    Сигурно да међу тим тзв. "пријатељима" има ситних душа и хуља, фантастичних камелеона, али нису они криви, што су "добили на значају" последње две-три године, већ онај неки други Ја, нека врста Буридановог магарца...

     Буриданов магарац је - ако не лаже једна забелешка из новембра 1973. - живот, срећу, љубав - љубав према људима, љубав према једној жени, љубав према родитељима* и браћи - све је то једне јесени погазио не размишљајући дубље о будућности и семе овог је посејао у својој души. Семе је проклијало, никло, порасло, преобразило се у биљку, биљку која је процветала, из прелепог и отровног цвета развио се леп, али много опасан и отрован, жалобан плод...
     Тако је било могуће, изгледа, да се појави сасвим солидна основа, плодно тле за појаву те опасне сорте назови-пријатеља.

Тамњаника? Да, никла из корења једног старог винограда испод гробља у Потоћићу и узверала се на врх једног оближњег високог дрвета. Какав призор, каква архитектура набујале тамњанике)

      Оно што ми се код наших сународника (Срба) не допада (и уопште код људи на Балкану), то је - тешко им је да превале да је неко бољи, вреднији, можда и племенитији од њих. Било би добро, свакако, мада апсурдно, када би се установило неко - макар и неписано - правило, да се књижевном критиком могу бавити  само такви људи, који имају снаге да признају другом, да је бољи од њих. Трбало би, дакле, на сваки могући начин, онемогућити  хуље - специјализоване плаћенике мајсторе хвалидбених клишеа, секташе, критичаре "заражене"  "политичким сифилисом 20. века". ...........
      Што је дубље срозавање свега, па и друштва, то и књижевна критика завршава у једном свом анималном ушћу званом септичка јама....
     (....)
      
       

Брали смо цвеће који стотинак метара испод гробља у Поточићу крај нашег имања у сам, залазак сунца, трагајући за неким цветовима који нам могу  помоћи против најезде малих ситних и алавих кућних мрава...

   

Детаљ: Тзв. Велика магаза, ноћу

______________

Кућа Лукића, ноћу

   

      = извор: из мојих необјављених забелешки (лето 2018)
        * Синоћ је наша вечерња шетња имала уобичајени круг - пут према Гробљу у Потоћићу, крај ујакове куће, преко Рудина. Свећа коју сам припалио на мајчином гробу одмах се угасила; на свежем очевом гробу дуже је горела... Трава је испред гробова порасла скоро до појаса, мувар. Порасла је за неколико дана, у време необјављеног климатског рата Балкану и Србији и таквих пљускова каквих не памтим... Све је порасло за неколико дана, не само мувар и младар Руја него и вреже купина, понека лоза које су вероватно посејале птице...
      Живот на селу ме, последњих година, чува од разних социјалних и котеријашких инфекција, - хвала Богу...
     Продуктивније је, зар не, бавити се скупљањем биља, гајењем винове лозе, изградњом салаша, Култа, кошењем, него се заносити замлаћивањима, булажњењима, и моралним стрмоглављивањем и шизофреним славољубљем и наметањем по сваку цену лажне слике савремене српске књижевности, поезије, романа, књижевне критике, ( наметача: малих, шугавих, провинцијалних, јефтино купљених, двоструких и троструких индивидуума...мирођија у свакој чорби...)  
        

Tajne vremena - Nikolaj Kozirjev

Sahara - Peščani Okean Krije Tajanstveni Svet | 2. deo

Из дана у дан...

Снимљено у Звижду јул 2018.

(....)

30. XI 73. - (Поподне) На Калемегдану је пусто, нигде никог, само борови под снегом и меланхолична песма града пред вече. Кад ветар зањише гране, снег се шумно руши. Идемо брат и ја. Причам му о неком пијанцу који је скочио са калемегданске "Терасе" у кавез с медведима и остао жив - случајно. Пао је на медведа, иначе би се разбио о бетон. Медведи су га напали, раскрвавили, али он се храбро борио столицама које су му одозго из ресторана бацали бројни посматрачи. Да ли то овог дечака занима? Боље би било да ућутим, али имам осећај да је боље да причам. 
   Мој брат је, пуно од мене, млађи,  припадник дуге генерације. Посматрамо с висине Ушће, Дунав и Саву, две лађе, у даљини,  које плове једна другој у сусурет по реци којом тече растопљено олово. Небо је у даљини изнад оних лађа мрачно, на западу је магловито, на северу, североистоку и југоистоку небо је стално закрпљено облацима од излизаане црвене свиле.
    Враћамо се према граду, испод високог дрвећа са гранама које повремено задрхте и стресају се од мраза и журимо низ Кнез Михаилову према једном од биоскопа. ..
     Чини ми се да је све бесмислено, живот, нада у боље дана, маштање о путовању у Истанбул, на Свету Гору, у Москву и село Јасну Пољану. Осећам да нисам добро, да сам нико и ништа, да сам можда последњи међу најгорима, и бољи и гори одоше напред, ја стојим у месту, бележим некакве ситнице, скицирам један роман. Читам поезију Лорда Бајрона и тешим се елегијама Рилековим. Зурим кад се усамим у репродукције слика Белинија, Рафаела, Тицијана, Холбајна и Бројгела, и живим у уверењу да нико више никад неће стварати тако лепу и узвишену музику попут Баха, Бетовена...
    Слутим да ће све потонути, као у сну, као древна Атлантида. И само ће облаци бели као одора Господња лепршати на ветру и на пучини без краја...

     * *
     Докле ће довести ово мисаоно удубљивање и дуготрајно размишљање? До части или до лудила? Осећам горчину у мозгу, у грлу, у очима, као реакцију на све, и на последње доживљаје...
      Годинама се већ ништа не мења у мојој соби (читај, у мом кафезу-животу). Разум мој бира себи за предмет све што је блиско финијем осећању и спонтаном доживљавању, ватрени је противник наглости, промена. Кад би се нешто померило, склонило на друго место, па и читава соба добила нови изглед, мој разум би се побунио, разболео, добио  грип да би уз болест некако успео да се навикне на нов распоред ствари...
    (...) Понекад ми се чини, последњих пет година провео сам у извесном сну очекујући да се пробудим. Какав је то сан, необичан и леп? 
    Једно пролеће у завичају, лапавица и северни брегови у измаглици у даљини; мој млађи брат и брат од ујака опонашају ловце, док лове ваздушним пушкама сојке и косове по багремарима - да ли је то тај сан? Наравно да не.
     То је неки други тренутак, раздобље када је започела моја трагедија, када сам дао душу у најам ђаволу* (култура и комфор)?
     Како би било добро не гледати ни иза себе, ни напред, већ само тај снег на гранама борова; и ићи тако непоуздан и благ,  даље и дубљи у паперје...**

         _____________

Подвлачење црте?

               *  Данас ми се чини, кад мало боље поразмислим, да то није била само моја трагедија, већ и трагедија многих, па и оних за које сам веровао да су ми пријатељи. Озлоглашена реч "пријатељи" - шта значи уистину, и тада 1973, и овог лета 2018. године? Пријатељи су вам у ствари - лажни људи, лажни приатељи, особе са више лица. То су они који су вам пришли из неког себичног интереса, са осмесима недужне деце. Чувајте се таквих. Вас позову и жале вам се на своју болест, депресију; да би само десет минута после тога, назвали неког другог мрзитеља, себи сличног, и пљували у даљ, по вама. Сада брзо препознам такве. Седамдесетих година минулог века, не, не. Живећи човек живи неопрезно и гомила круг тзв. "пријатеља", међу којима има барем неколико за које би ставио руке у ватру (како наш народ каже), и баш такви су - мућци. Много је боље немати уопште пријатеља, него имати неколико лажних. У младости човек кука и сања да побегне из своје усамљености, која је често човекова најбоља одбрана и штит. Живећи човек губи своје старе илузије, али и стиче нове, ослобађа се добрих штитова и постаје истовремено роб најподлијих хуља...
           
                 = извор: из необјављених забелешки (1973)

Је ли дух јачи од тела?

(...)
На столу леже један од бројева модних часописа за мушкарце и Кантов спис "О лепом и узвишеном".
    
* *
   Понекад мисли, ретке, драгоцене, промичу кроз нашу свест као сенке облака преко ливада у пролеће, не остављајући трагове за собом. Прелете, и нема их више. Сам Бог зна да ли ће се икада више вратити, као ласте, у нашу свест и прелетети ниско над сокаком...    

 ..........

      28. XI 73. Предвече. - Треба да идемо у биоскоп - мој млађи брат и ја ("Венац пупољака") Читам празничне новине, које објављују књижевне прилоге тзв. афирмисаних песника , - глупости. Смеће. Бацам ове новине, кажем А. да их погледа, чита. Пуштам Бетовенову Месечеву сонату, и настављам да читам "О лепом и узвишеном".
    Онда одлажем и Кантов спис на страну и слушам  само тонове сонате, гледајући како пада право зимско вече, а таксији јуре непрестано, чини се, у бескрај.
    Пожелим да савлађујем своје страсти, помоћу савршених начела и дисциплине. Али ме одбија то - мучење, наказност мучења сопственог тела.
    
     ........
     
   Колико их је срећних у овом часу? Поноћ је, гледам кроз прозор, и видим развејану светлост, и помислим да исто толико има срећних људи на свету, али су ми они у овом часу далеко, као Антарктик!

     . . . . 

    Је ли дух јачи од тела?
    Да, понекад - да. Али има и таквих тренутака ( и све их је више у последње времер) кад дух клечи на коленима пред тајнама тела...

  Између плавих пупољака и препознавања, пробудила се музика и чини се као да је измишљена. А у ствари је чудна, тајанствена, чудесна, неизрецива. Величанствена!

    ___________________
        = извор: из необјављених бележница (1973)

Биографија писца Станислава Кракова

Достојевски о деци, земљи и будућности

26. XI 73.

(...)
Преподне и поподне (до четири) провео сам у библиотеци семинара за југословенску књижевност са једном девојком, колегиницом, која је понављала "мука ми је". Покушава да ми објасни зашто јој је мука. Зарумени се као трешња, понавља неке стихове о љубави, час Бране Петровића, час Нерудине о пролећу што може да преобрази трешње, наљути се кад јој кажем да је дебељуца. Читали смо нешто, неке драме и романе српскогх романтизма које су одвратне и правим литерарним мољцима, и то нам је, вероватно, био добар изговор да будемо заједно. Смешили смо се благо једно другом, а она је понављала:"Мука ми је... не, није то меланхолија, меланхолија је нешто горе..."  Напокон је изрекла то што је мучи ...qu'еst ce que je fais faire de ma aie*.

    Први снег трајао је кратко. Гледао сам кроз прозор библиотеке и зачуо шапат:"Први снег и прва љубав!" рекла је колегиница и ућутала. Цитирала је, поново песме Бране Петровића. Песма као орао високо лети са облака на облак, затим пада у облику пахуља на наше главе и образе и топи се у нашој души. Понекад ме обузимала безразложна радост, одлазио са из библиотеке напоље, барем на пола сата. Први снег је запао два прста у траву и на пољанама се бели  као посут, на кришки црног хлеба, шећер. Предвече, Неш ми у студентском ресторану Код три костура рече Слобода је у ризику, у томе да се усудиш! А о женама које волимо: "Њих не можеш имати..."
    У стану ме је сачекала порука од оца:"Дођи после 17 ч. код мене."
     Мада је било касно, пошао сам према баракама у којима је становао мој отац. Ветар је витлао густ снег и бацао га у очи; улице су биле пусте, водњикаве, у вејавици.
    Снег се на асвалту топи, али на травњацима не - подсећа на пуслице.
     Трчим преко травњака, а иза мене остају издужени печати мојих стопала. 
     Претрчавам улицу и ево ме у пустом пешчаном пределу из кога вири црни чичак и крте зарђале стабљичице макова и боце. (То је онај крај Новог Београда, јужно од блока 28, у изградњи, са жутим радничким баракама.)
     Касно је, светла у баракама су погашена, радници су уморни и лежу раније. Идем полако преко пустог пешчаног предела, у капуту од белог уваљаног сукна a la miccado, бео сам као снег, само су ми трепавице и очи црне, и сетне. Снег полако и упорно засипа чичак и све црно.
    Отац је спавао у једној од пространих соба у бараци бр. 3, чим се уђе прва соба с десна, на кревету поред врата. жжжжжто су све радници махом из унутрашњости, из пасивних крајева Југославије, мученици, родитељи будућности.
     Већ сам био решио - ако не гори светло у очевој соби, вратићу се налевокруг. Светло је горело! Покуцао сам тихо и неки непознат глас рече: Уђи!
     Уђем и прво што ми паде у очи то је да отац спава са уморним и забринутим изразом на лицу. Пећ се скоро усијала. Два очева симера су лежали будни, остале три постеље су биле празне. 
    Отац се пробудио и упитао ме: - Па, где си, чекам те цео дан!? Сутра ујутро оним аутобусомн у девет, долазе ти браћа из Хомоља, изађи обавезно пред њих на аутобуску да их дочекаш...
      - - - - - - - - - - - - - - -

     Излазим у ноћ, поново, снег и даље веје. И  док трчим преко завејаног песка према Студентском Граду стиже ме нека неизрецива туга: то, што што живимо у истом граду, отац и ја, раздвојени.,,Све до мрачног степеништа зграде у којој станујем, снег веје, али ме није завејао. Све је на мени бело, фризура, трепавице, кабаница, осим очију...Мраз нисам ни осетио, а он је већ био почео све да леди, страх и наду, у мени, ишчекивања од будућности, барице и асвалт...

     _____________

        *  познајем очај у његовим општим цртама

           = извор из мојих необјављених забележака (1973)
           
   
    

Изгледа да сам (про)нашао тему - о чему ћу писати...

(...)

25. XI 1973.

Роман Полански: Бал вампира. (Биоскоп Културног Центра Београда). - Изгледа да сам (про)нашао тему -  о чему ћу писати. (Читати Хофмана!) За замишљени роман ("Судбина раба Божјег Мирослава")  користити текст који сам већ написао - око 6 табака, реалистички сажето. Наставаком, тј. седмим табаком, кренути даље, колико год је то могуће даље, фрагментима о вампирима Великог града. Костур Града (Сновиђења раба Мирослава)
       Описивао бих поједине ситуације  на Универзитету, у редакцијама дневних и књижевних новина, на жлезничкој станици, у студентским мензама, у пекарама, у кафе ресторанима - у друштву. Вампири које бих описивао били би живи вампири, и понашали би се као живи вампири. У том другом делу, о вампирима, које би било прави контраст оном првом, увео бих Бодлерове авети и кал.  Толико има тих вампира у Костур Граду којих се треба плашити да је то невероватно. Они никад не мирују, чак и по дану пију крв као обади крупни...
    Кад се сетим свих оних које сам сретао у Кнез Михаиловој, на Коларцу, у УКС, или на књижевним трибинама, свега оног о чему смо сновали и причали, груну ми сузе, јер се ништа од тога није остварило. Ништа.
     Као у Полансковом филму, ми смо устали из гробова, плесали, причали вицеве, пили крв живима, али кад је почело да свиће, ми смо сишли у своје гробнице, у њихов гадни смрадни хладни мрак. И најгоре је то што смо ми још увек живи д о л е, чекамо своју ноћ да у њој поново плешемо, разуздано и лудо, само што то не знају и не слуте чак понеки од оних заиста живих г о р е.
    Радничка, средњешколска и студентска омладина може путовати авионом у Русију, и осам снежних дана провести у Кијеву, Лењинграду, Москви по цени 1.933. дин.  Пожелео сам да путујем, а онда помислио на завичај, на наше пусте авлије, на дом и нашу јадну мајку, и на нашу сиротињу. И рекао сам себи: не, драги мој, ти нећеш путовати у Русију. ...
    Вампири су настојали да од појединих имена у књижевности створе  к у л т   живих вампира. У та табуисана имена се није смело дирати; јер они који су већ покушали да дирају  у  култ  вампира ("принчерва песника"), проглашени су за лудаке, и екскомуницирани. 
      Упознао сам временом фарисеје и књижевнике, издајнике бога, Јудин сој. Упознао сам приличан број песника, сликара, музичара, глумаца. Требало је да описујем све оне које сам лично упознао, да их опишем онаквим какви заиста јесу, и то би било довољно. И не под неким другим именом, већ под оним по којима их знају.
     Док сам прелазио преко Чика Љубине улице, ноћно небо имало је боју  оног ситног влажног песка помешаног са хумусом. Улице су биле празне, као да је туда само пола сата раније прошетала Куга са својом метлом и све пролазниике почистила!

     * *
     Велико суђење рабу Мирославу пред Свечану пропаст Незнабожаца (то би могао бити текст не дужи од табака на крају замишљеног романа, у коме би Велики Поглавар Незнабожаца лично судио Рабу божјем Мирославу : за речи које је објавио у првом делу књиге: осуда негативних појава у систему, владајућем, лажан напредак и  др. - Суђење  протуви која верује у Бога, а не у неку партију ... Аргументи Судија: ..................................................................................*
Одбрана: Зашто не верује и подцењује све друге партије и посебно владајућу? Почетак одбране је као и њен крај - празна плоча, на којој ништа није записано...

      _____________

              = Извор: из необјављених белешки ( 1973) -  * Данас, после 45 година, док сам у родном месту  чистио шалу и свињац (зграде зидане од тврдог материјала), које већ четврт века не служе ономе за шта су сазидане, а нарочито не после смрти нашег оца и мајке), суочавам се са алаткама, и предметима које су припадали домаћинству, оцу и мајци; са паучином, прашином и толиким непотребним стварима. Почишћене и окречене, те зграде би могле да послуже новој намени, остави, рецимо. И одједном, док чистим и слажем све те ствари једног сеоског домаћинства, на мене насрће незапамћеном снагом неки унутрашњи крик и неке горкењ сузе које једва могу да задржим. И онда помислим - ето, иза сељака остају разне ствари и имовина, непокретна и покретна, алат, јасле пуне свега и свачега. А шта је било са рукописом романа, који спомињем у белешкама горе? Нестао без трага. Остала само једна песма мало дужа, усамљено острво духовности у том и таквом свету, и читав низ белешки које су настајале напоредо са писањем рукописа. За последњих четири деценије толико се ствари и људи сурвало, држава и идеала; дошло је нешто што не вреди описивати. У једном од боксова свињца, пацови су избушили бетон у нашем одсуству, и као каква екипа грађевинска нанели песак, парчиће печене цигле, стакло, бело и зелено... Бетон који смо чистили тупо одјекује: пацови су, значи, испод бетона направили тунеле и своја гнезда. Пацови заузимају простор одоздо из мрака, а славују  одозго, тј. славују заузимају напуштена ластавичја гнезда. Дошли су пацови, славују, Идиоти и Незнабошци. И чини ми се, кад сам, нагутавши се прашине и прљавштине, и када смо почистили и свињац и шталу, и разврстали алатке и друго, што је за чување, да би почишћене, обе те зграде чију смо намену променили, могли да буду и нека врста позорнице Незнабожаца, на којем би се судило песницима, теби, мени, онима који нису купљени, и којима је, после свега, инат преостао као једини занат. Бавећи се јавном делатношћу (као уредник, издавач, писац), ја сам деценије поклонио  неким хуљама и фарисејима - много је боље и поаметније било да сам гледао, као наш сељак, своја посла. Много тога сам запоставио, пре свега оно што сам написао - за чије бабе здравље?
        Зашто је код нас тако - чини другима добро, помажи, и надај се да те баш они једном попљују, кад им се укаже згодна прилика?
        (17. јул 2018)

Jutarnja toaleta jednog insekta sa krilima

Evropa, Identitet, Žrtva

Аутор: Доминик Венер Доминик Венер (Dominique Venner) рођен је 16. априла 1935 године у Паризу Француска. Био је писац, историчар, уредник, војник и активиста. По вероистповести паганин, а велики Европљанин. Извор: http://standard.rs/2014/12/28/dominik... Биографија: http://borba14.blogspot.com/2016/03/b... Текстови на србском језику: https://www.stormfront.org/forum/t102...

ТО ЈЕ ТО

Стара алатка је поузданија.Кинески тример и руска косаПонедељак, 16, јул 2018. Мишљеновац. Кошење Друге авлије.

ГОЛУБАРНИК

(...)
ГОЛУБАРНИК ПОД СТРЕЈОМ И ВИЊАГЕ. -  Осећам морам да бежим од добра у себи далеко, преко Атлантика у Кливленд, на Гренланд, или на Шпицберген. То идиотско осећање бескрајне апостолске доброте понекад је неиздрживо и гони ме у даљину, у Хомоље, у Мачву, на Скадарско језеро, у Букурешт, на Карпате, и даље према Русији, Варикину...
    И побегао сам.
     Стигао до Сибира. Лепоте.
     Будући да Лепота укључује у свој појам само оно по чему лепота јесте лепота, лепота је искључива.
     Лепота свету доноси не катарзу, већ горке часове испита савести. И неиздрживу носталгију за оним од чега је човек побегао.
     И човек се враћа после свих тих путовања у родни дом, и прави као дечак голубарнике и као виноградар вињаге под стрејом.
                                                        (28. X 1973)

       _______

            *  =извор : из необјављених забелешки (1973). - НАПОМЕНА: Фотографија која се публикује на почетку ових белешки снимљена је јуче, 14. јула 2018. Те голубарнике под стрејом наше штале у тзв. Другом дворишту  поставио сам ја, не као ученик основне школе, већ касније, можда 1987. године, после смрти моје прве жене, када сам напустио Београд са децом и дошао у Мишљеновац. Мој брат је набавио Мити и Ивану беле лепезане, и ја сам за те голубове направио голубарнике. Међутим, ни са тим голубовима и голубарницима, као ни са зечевима које сам донео издалека, није било среће. Голубове су потаманиле суседне мачке, а зечеве су напали пацови! Међутим, ти голубарници, гле, и данас трају. Лоза на вињагама, под истим стрејама, не само да тај голи зид облагорођује, она неодољива говори и томе шта је смисао уметности...  Живот иде даље, живот је бесмртан, а то потврђују и сва она сећања, чак и невесела, и трагизам, воће и семенке житарица, ораси у другој авлији, и лоза, и вињаге које надживљују виноградаре, домачина и кућну чељад...