петак, 10. август 2018.

НЕОБИЧНА МАРШУТА...


(...)
Колико познајете свој завичај? Мислим - онај најужи? Па онда и онај најшири? Колико тога не познајете? Колико тога нисте видели, или можда (страшно је и помислити) нећете стићи, никад, да видите?
   Рођен сам и одрастао на оној обали Пека на којој су - Велико Градиште, Раброво, Мишљеновац и Нересница, али шта знам о Пеку у горњем току ове златне реке, рецимо од Краку Лу Јордана, Бродице, Благојевог Камена, Дебелог Луга и даље?Шта знам о путевима  који су паралелни долинама којима кривуда Пек ка свом ушћу у Дунав?
   Овог лета сам решио да то поправим у свом животу, и данашњи дан сам одабрао, да упознам Пек после Благојевог Камена, а да у повратку, не идемо оним путем којим смо пошли - Мишљеновац (наше имање на Пеку), Благојев Камен, него да покушамо да се вратимо правцем Дубока - Раденка - Кривача - манастир Тумане - Голубац - и да се преко Војилова и Зеленичког Венца, Вуковића и Српца, вратимо опет  на наше имање Преко Пека, тј. у Мишљеновац.
      
* * *
Овако изгледа Пек, после Благојевог Камена, према Мајданпеку, тамо где је  улаз и излаз 
ЛД "Срна" (Мајданпек).









..
Нисам одолео, прегазио сам реку  Пек, тамо где се у њу улива један јак поток, и где има пуно камења које светлуца. У близини има предивних црних јова, и неко је између њих направио висећи мост. Тај мост још нема степениште, и добро би било да човек има реп и крила па да на њега узлети









..

Попео сам се некако и заљуљао... Браво, ловци, ако сте ви то направили. Ако нисте ви, ако је неко други, нека нам се јави! Адреса је знана. Публиковаћемо занимљиве фотографије и приче - из овог наизглед познатог дела непознате Србије!
...
Куће у Бродици, - заборавио сам да напоменем - куће успут, деловале су сабласно, пусто, као да ту нико не живи; вероватно је у центру села много боље?, али није било времена да и тамо стигнемо... Можда неки други пут?
    Благојев Камен је деловао сабласно, напуштено; шума је напросто гутала куће. Нисмо никог живог видели, али сигурно и ту неко живи, у том напуштеном (? бившем руднику волфрама).
    Долазио сам овде пре више од четрдесет година, прво у Босиљковац. Долазио сам шинобусом до Босиљковца, а онда су ме чика Перина поћерка и зет возили даље својим аутом. Долазио сам неколико лета, и упио неизрециву лепоту тих шумских предела, посебно спрудова на Пеку, на којима смо се купали (прве године мојих студија). Тад је ту било много више живих људи... А данас?...
   Али боље погледајте неколико слика моје сапутнице, од многих које сам изабрао; зато што су боље снимљене од оних које сам ја снимио. Боље, јер је бољи искуснији мајстор фотографије...



      
..












*  *

Према Раденки смо кренули, - иако не познајемо пут - према упуству једног љубазног мештанина, који нас је охрабрио да гурамо даље, јер ако је он могао недавно да прође туда својим старим стојадином, можемо и ми фордом. 
   Какав крај! То је планински пут, пречица, коју су користили наши дедови, очеви, али која не прати ток Пека. 
    Пролазили смо кроз засеоке, које никада раније нисам видео, иако то од наше куће у Мишљеновцу није даље од 30-ак километара (ваздушна линија). 
   То је онај крај који ми не можемо видети из нашег места, од велике Ђуле. Иза Раковбарског виса. 
    У једном тренутку, кад више нисмо знали да ли идемо правим путем (према манастиру Тумане), угледали смо камениту литицу, али убрзо и улаз у једну пећину. Дубочку пећину. Некада сам у ту пећину провирио, пре скоро пола века, али долазио сам другим путем из Дубоке, и на то сам сасвим заборавио.
На путу за Раденку. Раденка је за мене била право откровиење! Нисам имао представу колико је то растојање од Дубоке до манастира Тумани - деловало ми је предуго, али ...Можда и није тако предуго. Раније нисам пролазио том тзв- пречицом, само зато, што сам имао стара аута, која можда не би издржала толике успоне, и који би брзо прокували, али можда и зато, што сам увек имао неке друге прече ствари...

..
    Раденка је, за мене - нешто сасвим ново, драгоцено; посебан један свет на висини, посебна једна покрајина; и доказ да је оно драгоцено што имамо, на планинама, на планинама... На врховима... Охрабрујем људе из овог краја да  ми шаљу фотосе начињене у оквирима свога атара, можда и по неки запис, неку причу, како би све то стигло и до других људи широм Србије, Европе и света...
    Људи из Раденке су одабрали добар крај да се населе!

..

,.

..
















..
..













...
























..

..

..













...
Овај пут, зар не, уопште није лош? 

..
    Да ту станем(о). Овом путу треба више посветити времена. Не само једно преподне. Никако не само једно поподне. Овуда треба путовати чешће.
     Можда и пешке? Мада би то потрајало, охо - хо...
     Необично, али у Раденки, једном од села општине Кучево, немам ни једног познаника. Те људе сам у детињству и младости виђао на вашарима (Кучево, Голубац), у манастирима (пре свега у манастиру Тумане), али од тог света ми смо били одвојени, тј. између нас се испречила Ђула... Можда са Паљевина, или из Брезовице, вероватно може да се се види више, али ни то нисам проверио...
     Много смо више фотографија снимили, него што може да стане у овој чланак. Понешто ћемо публиковати у данима што долазе.... 
       У Мишљеновцу, касно поподне... 

четвртак, 9. август 2018.

ASTANA - Glavni grad MASONA (Paralele)



Astana je prvi glavni grad neke države a da je sagrađen gotovo kompletno u 21. veku i savršeno govori tome u kom se pravcu svet kreće. Ipak, za dobre poznavaoce iluminatske i masonske simbolike, ovo je okultni grad u kojem su jasno, da ne može biti jasnije, spojene dve tendencije – slavljenje „Novog svetskog poretka" i najdrevnije od svih do sada poznatih religija, one posvećene obožavanju Sunca kao vrhovnog božanstva. Grad je pravo oličenje vizije predsednika Kazahstana Nursultana Nazarbajeva, koji nije žalio da potroši milijarde dolara zarađenih na nafti za gradnju nove, velelepne prestonice svoje zemlje. Tako je Astana podignuta u udaljenim stepskim predelima i posetioce ostavlja bez daha svojim futurističkim izgledom. Astana je i dalje ogromno gradilište, ali su monumentalna zdanja koja su do sada podignuta i ona čiji su nacrti i makete predstavljeni javnosti bili dovoljni da joj donesu naziv „iluminatskog okultnog centra". Sama reč „astana" na persijskom jeziku znači „kraljevski ili sveti prag" na kojem ljudi stoje u znak strahopoštovanja.

уторак, 7. август 2018.

Уобичајена маршута...


...
Обично, кад ми, дођу у госте, пријатељи из далека, водим их да посете (у нашем завичају) - Голубац, манастир Тумане, село Кривачу, превој на путу према Кучеву од Криваче - Ракову Бару, Турију, Клисуру Јоргована (кучевску), Кучајну, Мелницу, Витовницу (село и манастир). Лепенски Вир. Оно највредније што Србија има, то је на планинама. Узбудљиво је чак и оно, успут, што је наружено зубом времена, као вампирским очњацима;  шта и колико држава Србија чини да покаже те планинске вредности и лепоте своје, шта приватна иницијатива?

...

....
у порти маснастира  Тумане

..
Изнад Ракове Баре... Граница општина Голубац, Кучево

...
Раковбарски пејсаж













..


..

Раковбарски виноград

..
Боца







































..
Део раковбарског пута

..

..
Панорама (Ракова Бара)


..
Стара Турија, Шумеће; клисура, на путу који води према изазову мита и мом роману "Трговци светлошћу"

..
Река Витовница, истоимени манастир, крај извора из камена Св. Јована

..

На манастирском паркингу, сећам се пок. оца Тaдеја,,,







































...  Преживам, како је говорио умни  старац Тадеј, један од последњих ученика Николаја Велимировића...

петак, 3. август 2018.

30. XI 1973. Чежња анђела

Гробље у Поточићу, Мишљеновац




















(....)

Две вечности су дане човеку да искуси: вечност тела и вечност бола; трећу вечност коју обећавају глупацима - попови, књижевници и фарисеји - на небу - не постоји!
    Не постоји!

    * *
   Музика је дубља и од поезије и сликарства, музика је као љубав, непоновљива и раздирућа. Она вибрира између неба и земље, као што подрхтавају  сребрне пантљике месечине у једном сну јесенске ноћи. 
   Музиком се не може на тренутак осветлити најдубља полутмина човековог бића. Аритектуром се може изразити величанствено и монументално, а музика - чини ми се - изражава све степене чежње, наде, боле, ведрине и среће...

   * *
   (Лара.) Да заспим, не могу. Да ли ме то сан мами и мори, или ми се прикрада сећање на једно чаробно и непоновљиво пролеће у Хомољу?
    Видим тај благи брег плав од расцветаних јоргована. И јагоде посуте шећером. 
    И видим, понекад, одозго, са  Јелењске Стене лепоту панораме Кучева, и чини ми се да бих могао да полетим и нестанем у понору  Клисуре и магли јоргована. 
    Шта ме то вуче тим понорима завичаја, једног и јединог, мансардама, и вечерњим маглама?

У повратку са Салаша Севераца. Крајем јула 2018. Снимак Б. Веддер


    * *
   Тапете се одлепљују од зида реско - тако и мој дух раскида веридбу са прошлошћу, завичајем, и трагичним осећањима и сећањима.
    ..........
    Јесте ли видели пепељиве и бакарасте усплахирене голубове једног јутра кад је пао снег? Они су се уплашили од лепоте и белине и од величине божјег благослова и винули су се толико високо у небо да су постали невидљиви.
    То нису били само пепељиви и бакарасти голубови једног јутра кад је пао снег, већ моја чиста чежња. Чежња човека који се страховито узвисио и удаљио од љубавног извора... Чежња анђела...

Тешко је разумети другога, зар не? Језик је шкрт. Други човек је наглув,
можда и кратковид?
      __________
        *  = извор: из необјављених бележака (1973)
  

Izmišljeni jezik - crnogorski jezik!

CRNOGORSKI I NIKŠIĆKI JEZIK

ПОТИСНУТА КРТИТИЧКА РЕЧ

- Свако интелектуално друштво у коме нема расправе, разговора међу људима, у коме нема размене мишљења, у коме је мишљење сведено на притисак миша и које вам онда неко сервира преко интернета, нема доброг закључка - рекла је Вида Огњеновић.

Овим је, по њеним речима, жестоко угрожено и јавно мњење, које је разбуцано и корумпирано тиме што је политика узела све у своје руке, почевши од запошљавања до награђивања.

ичко јавно мњење, јер њему није дозвољено да постоји. У ствари је, на известан начин, ућуткано већ неко време. Мислим да је тренутно у највећој кризи наша друштвена свест. Данас можете свакога напасти - и појединца и групу на друштвеним мрежама, које су апсолутно новине без уредника и без икакве контроле, од њега направити најгору и најнеморалнију особу, а да зато никоме не одговарате и да вас нико не узме у заштиту - оценила је Огњеновићева. - Наше друштво је доживело да је интелектуалац исмејан, потиснут, потлачен. Не да више нема главну реч у јавном мњењу и друштвеној свести, нити је више њен креатор, него је нема ни у својој професији. У таквом друштву, и у таквом друштвеном окружењу "Максимум" нема никакве шансе.

= извор "Вечерње новости" >Потиснута критичка реч

Прочитајте још - Вида Огњеновић: Свет ће постати глобални "Мекдоналдс"

- Немамо више крит