Translate

Сазвежђе З.

Атлантида , Бело, Црно, Црвено , Млади Сузовци , Интервју , Велика Заветина , Одавде , Мајдан Бодлер , Донације , Родно место , Група ЗАВЕТИНЕ , Ab ovo , Фонд за издавање књига и часописа , Симболи и сигнали , Огласи З , Београдски меридијан , Библиотека ЗАВЕТНИК , Мирослав Лукић , Хомољски мотиви , Задужбина ЗАВЕТИНА , Царски рез , Круна , Едиција ЗАВЕТИНЕ , Копча , Музеј немогућег ратара , Чување успомене на Михаила Петровића , Алтернатива , Ђавоља капија , Чудесни подрум вина врх Нерезина , Сазвежђе З (нулти степен) , Ћутање , Несебичан музеј , Литија , Домаће сукно европски штоф , Зелена магаза , КРУГОВИ , Превредновање , Дрво живота , Без премца , Четврта Србија , Алинеја , Прозори , Фонд ППЗ , Нова станица у пустињи , Зона преливања , Алинеја , Срж , Бездана уметност , Место Прелаза , Хоризонт , Едиција ЗАВЕТИНЕ , ГАВРАН (Архив у оснивању...) , Мала Заветина , Тзв. KУЛТУРНИ ДОДАТАК , Облуци;троуглови.Лепенски вир , Мала Заветина , Белатукадруз , Едиција БРАНИЧЕВО , Писмо из карантина , МЛАДОСТ БЕЗ СТАРОСТИ.... , Знак препознавања , PRO ET KONTRA , АКАДЕМИЈА АЛХЕМИЈЕ , РЕНЕСАНСА , Потемкинова села , Сазвежђе З , Магазин Сазвежђа З , Каталог осујећеног песника , Себични музеј , НЕОЛИТ , ЈЕДИНСТВЕНО САЗВЕЖЂЕ , Виртуелни МУЗЕЈ ЗАВЕТИНА , Канал ЗАВЕТИНЕ , Архив.БЕЛАТУКАДРУЗ , Алманах СУЗ , Буквар Лепенског Вира , Библиотека ЗАВЕТИНЕ (1) , Библиотека ЗАВЕТИНЕ (2) , Библиотека АБВГ... , Edition SECTIO CAESAREA. Едиција ЦАРСКИ РЕЗ , ЗАВЕТИНЕ Ново сазвежђе , ИЗ ЗАОСТАВШТИНЕ , КОГИТО КЛУБ , Оркестар СУЗ , Посебна породична заветина , ТАЛОГ. Алманах за живу традицију, књижевност, превредновање и алхемију , СКРИВАЊЕ БОСИОКА , Мадоне Одјека , ОДАНДЕ ДОВДЕ , Контакти , Северци , Мансарда

недеља, 15. јул 2018.

ГОЛУБАРНИК





















(...)
ГОЛУБАРНИК ПОД СТРЕЈОМ И ВИЊАГЕ. -  Осећам морам да бежим од добра у себи далеко, преко Атлантика у Кливленд, на Гренланд, или на Шпицберген. То идиотско осећање бескрајне апостолске доброте понекад је неиздрживо и гони ме у даљину, у Хомоље, у Мачву, на Скадарско језеро, у Букурешт, на Карпате, и даље према Русији, Варикину...
    И побегао сам.
     Стигао до Сибира. Лепоте.
     Будући да Лепота укључује у свој појам само оно по чему лепота јесте лепота, лепота је искључива.
     Лепота свету доноси не катарзу, већ горке часове испита савести. И неиздрживу носталгију за оним од чега је човек побегао.
     И човек се враћа после свих тих путовања у родни дом, и прави као дечак голубарнике и као виноградар вињаге под стрејом.
                                                        (28. X 1973)

       _______

            *  =извор : из необјављених забелешки (1973). - НАПОМЕНА: Фотографија која се публикује на почетку ових белешки снимљена је јуче, 14. јула 2018. Те голубарнике под стрејом наше штале у тзв. Другом дворишту  поставио сам ја, не као ученик основне школе, већ касније, можда 1987. године, после смрти моје прве жене, када сам напустио Београд са децом и дошао у Мишљеновац. Мој брат је набавио Мити и Ивану беле лепезане, и ја сам за те голубове направио голубарнике. Међутим, ни са тим голубовима и голубарницима, као ни са зечевима које сам донео издалека, није било среће. Голубове су потаманиле суседне мачке, а зечеве су напали пацови! Међутим, ти голубарници, гле, и данас трају. Лоза на вињагама, под истим стрејама, не само да тај голи зид облагорођује, она неодољива говори и томе шта је смисао уметности...  Живот иде даље, живот је бесмртан, а то потврђују и сва она сећања, чак и невесела, и трагизам, воће и семенке житарица, ораси у другој авлији, и лоза, и вињаге које надживљују виноградаре, домачина и кућну чељад...
       

Гугутке у јели

Dark Eyes by Yoska Gabor and his Gypsy Orchestra

Louis Armstrong Ochi Chernyie (Dark eyes)

Taraf De Haïdouks - Balalau From Bucharest - Acoustic Session by "Bruxel...

субота, 14. јул 2018.

Извештај са брега (Капија Звижда)


(...)

ЧЕТИРИ ФОТОГРАФИЈЕ

Млади багрем, који ниче из пања. Жилав коров















..

Косио сам пред кишу, по оморини. И поломио косило. Тако је смлаћен млади коров,
за две недеље, рецимо...















..
Колико коса имате у кући? Две, три, десет? Колико су старе? У каквом су стању?
Имате ли алат за накивање? Знате ли да накивате косу?















..
Ништа тако брзо не буја, као шума и цвеће почетком лета...














..
     Отац је, док је био жив, накивао косе. Мене том умећу нису никад подучавали. Трудили су се својски да ми огаде живот сељака. И успели су временом у томе. Као пензионер, и да хоћу, не бих могао ни стигао да савладам све тајне једног правог сеоског домаћина.
    Нема више ни оних који накивају косе, да им платите да то ураде. Нема ни косаца. Шуме су се спустиле до првих сокака сеоских. И заузимају полако велика, пространа дворишта...
     Земља је у њима мрсна! Траве и без киша лудују. А тек са овим новокомпонованим тропским пљусковима!
     Више је у магази поломљених коса и српова, дрљача, вила и грабуља, ашова и мотика, које је углавном отац набављао. Почетком пролећа, почео сам да обнављам алат. Брат је купио још прошле године тример за траву, који брија као бријач. Међутим, конац се често кида...Ја сам купио косу. Више врста коса има, трговац ме одмерио и рекао: "Узмите ове руске, оне су најефтиније.Пробајте..." Руска је, и ненакована, косила добро...
     Њу ћу ја, ових дана, накивати...
..

       Нешто најрадосније, чега се сећам је - косидба наших ливада ПРЕКО ПЕКА. Када би један косац морао да коси ту бујну гуњицу, у Лакомици (где је био салаш), и на другој обали реке, "преко Пека", како се уобичајено говорило, требало би му, чак и ако је један од бољих косаца, неколико дана.
    Косило их је, удруженим снагама, двадесетак косача. Наших комшија, и надничара које смо узимали. Косило се уз такмичење, подвиковања, песме... "Ау, исекох још једну змију, види колика је..." Иако је преко Пека било трешања, вишања, шљива ранки, слатких црних и белих дудињки, тамо нисмо прелазили, док косци не покосе, и док се сено не покупи, и упласти. Најмање по 3 велика пласта... Сељаци су се испомагали. Жива је била - косачка моба!
     Тога дана, мајка је најкасније до десет пре подне, доносила храну у две пуне беле корпе од прућа: топле погаче, сир, пржено свињско месо, краставце, парадајс, црни лука, пасуљ, ракију од шљиве ранке... Јер посао косача је тежак, треба људство, мобаре нахранити... 
     По ливади је било, поред шљива ранки, белошљива и високих усамљених стабала брестова, киселог дрвета. А уз саму обалу је било јова и топола, црних и белих, и високих до неба. 
     Обично би мајка испод разгранатог и високог киселог дрвета између откоса распрострла чаршав од конопље, избељен на спрудовима, и на њега поставила - топлу и укусну и калоричну храну. Свега је у то време косидбе већ било у изобиљу, и косци би, огладнели, навалили на храну...
    Косили би после тога, можда још сат - два, а онда би направили паузу за одмор, који су они проводили скачући у вирове крај нашег имања. Однекуд би искрснула и загажања (мрежа за риболов, боље рећи криволов), двојица би држала крајеве загажње, а остали би гонили рибу у  мрежу. И онда би се чуло, "дижи!", и мрежу би подизали изнад воде, а у њој се прпушало на стотине риба...
     
..

      Улов би поделили, и неко би га однео у село, а косци су наставили свој посао на суседним ливадама. Код Милета Персиног, код Миленка Лукића, код Бранка Вује...

   * *
   Мобе су наслеђене од дедова и прадедова. Како би српски сељак преживео без моба? Мука и тежак рад би га сатрли пре времена. Народ је то знао и испомагао се...

    * *
    А данас? Данас више има тримера и трактора и косачица, него коса у селу и косача. И - све је урасло, и обрасло, као у прашумама. И Преко Пека, и Лакомица, и Главичица, Голастрана, Нерезине, Букове Ливаде, Чипавице, Дубраве, Басаре... 
                                                          (13. 07. 2018)



петак, 13. јул 2018.

Новембар (1973)






























(....)

    (Извод из матичне књиге Судбине)

    Ћутање: благословено! Моје ћутање је понајближе поезији, разговорима са Богом, Богоматером, Светим Аранђелом и Светом Петком.
     (Следи параграф који је толико прецртан да не могу да одгонетнем смисао прецртаног, данас - средином јула 2018.)
   
   * *
    Колико сам грешио  што сам и о себи, и онима које сам ближе али не и довољно познавао, имао само своје мишљење! Оно је увек било само једна страна медаље, непотпуно. Кратковидо...
   
     Јесте ли приметили у свом понашању ту смешну, шпанску црту, да говорите о себи достојанствено, чак понекад и да себе величате? Понекад и измишљајући понешто о себи?
   Јесте ли, или нисте? И ако јесте, када ћете престати са тим?

    Живот тече, као река непрестано тече; и наш живот, долазимо и одлазимо као и наши снови, као што наши снови нестају, неумитно се приближавмо ушћу и увиру, таласом црним без гласа...

    24. XI 1973, - Свечани програм поводом  годишњица у којима учествују и познати песници. ("Књига по књига библиотека".)  Напустио сам га пре свршетка. Ах, какву ми Срби публику имамо, књижевну публику! И на самом излазу налетим на једног од оних својих старих пријатеља, који су потајно писали песме. "Желео бих да ти прочитам једну своју нову песму о животу без смисла... То је поема, други су веома похвално говорили о њој, волео бих да чујем и твоје мишљење... Ја знам да си ти и страог и правичан..."
    Таквим песницима у покушају не треба судити - боље их је заборавити.
   
     Потребно ми је било да будем сам, а не да слушам и оцењујем стихотворство, али сам том човеку рекао само: "Није тренутак сада за то, не осећам се најбоље", и изгубио сам се у велеградској гомили... Где су ме спопале страшне мисли, о томе - чему ове белешке? Ко ће то читати после три, или после тридесет и три, или после триста тридесет и три године?
     Немир је обузео моју душу, и нека језа, налик на неизрециву милину првог снега на бршљану у врту...

     Револуцију се величали, револуционари и песници, и викали су као да су глуви, или се то мени само чинило? Све револуције су бесмислене, неразумне и страшне, већ пете године после победе, кад из свих гробова никне бујни коров. Двадесет или тридесет година после победе, победа није ништа друго него истински пораз, јер се види, прво, огромни јаз између синова и очева, али и бесмисленост рушења "старог света" и уопште убијања. Револуције полако али сигурно издају саме себе, јер су велика лаж....Што бивши револуционари хавле револуцију, у реду, то је циганска цта, Цига свога коња хвали; али кад песници величају револуцију, то је двострука лаж... И то се никад не може сакрити, забашурити, чак и да неко револуционарно царство без бога потраје век и по!

       * *
       И наша прва љубав, и све друге наше љубави, завршавају се много пре свог завршетка и постају одурне баш због тога!  Осећамо их као терет, и једва чекамо да га скинемо са врата. Оне поклоне које смо дуго чували, поклоне љубави, поклањамо згодном приликом другима, само да буду што даље од нас...

      - - - - - - - -

     Ужасава ме маса, то анимално чудовиште без мозга које данас виче: "Живео Председник!" а сутра "Доле Председник!" Маса је обесна, глупа и зла као чопор дивљих паса, и онај који уме да господари њеним инстиктима, може без много муке да је поведе у пропаст...


     * *

    Сласт за слашћу изгуби се сласт и претвори у горчину, радост за радошћу постане туга, срце се пење до екстазе тек кад га намуче многа искушења и јад. То сам осетио јутрос, у трену, полазећи на аутобуску станицу да дочекам браћу из завичаја. Браћа нису допутовала и ја сам отишао са аутобуске у оближњи парк, где сам доручковао. Парк је мален, неколико белих бреза, кестенова, десетак клупа. На дрвећу је било лишћа, налик на препржене мекике, које је треперило на сунцу...
      Исто је као и пре; пре су само поједине покрајине слале свој вишак радне снаге у печалбу, на израбљивање, у Европу, или Америку; данас из свих крајева Југославије радници морају на тзв. привремени рад у иностранство. Право на рад и уопште једнакост свих, које је револуција прокламовала, постали су у СФРЈ комични. Н а другој страни, поједини повлашћени слојеци су  награђени више него што заслужују. Војна лица имају превелике пензије, док писци (мислим пре свега на оне који нису одаџије вчадајућег режима), грцају у беди, коју скривају као срамоту.  (И не само писци: просветни радници, новинари, судије, лекари, научници... итд.)
Кажу да нема класа у СФРЈ, којешта!  Постоји, наравно тзв.  в и ш а  класа, коју је тобож уздигао Народ и Револуција, виша класа која се толико отуђила од обичног народа да...
    Али, сви о томе ћуте. Чак и писци, тзв. "дисиденти".
   
     ЈАВНОСТ у ствари у суштинском смислу не постоји. Створена је нека јавност која је сурогат, по мери Револуције и господара-робовласника.
      И ко зна - колико ће таква "јавност" још потрајати. Можда ће она потрајати кад сви револуционари изумру - остаће њихови синови, унуци и праунуци, који ће на свет око себе гледати кроз тамне наочари за сунце, наочари носталгије...
  
      Ко се овде издвојио? Није ли много оних који мисле да су се издвојили, каква је њихова права суштина?  
      Јесам ли се ја издвојио? Шта је заправо мој властити квидитет? Поћи - од чега? Од судбине?
      Али да ли судбина уопште постоји? Шта је судбина? Нису ли нашу судбину скројили они који су олако окрвавили своје руке у нерасветљеним злочинима, којима су "цементирали" своју владавину на дуги период?
       Судбина није ни оно што обични свет мисли да јесте, ни оно у шта верује сујеверна већина. Судбина је јад, јад, црни јад...

   ___________

      = извор: из необјављених забелешки (1973)


     

Follow by Email