(....)
(Извод из матичне књиге Судбине)
Ћутање: благословено! Моје ћутање је понајближе поезији, разговорима са Богом, Богоматером, Светим Аранђелом и Светом Петком.
(Следи параграф који је толико прецртан да не могу да одгонетнем смисао прецртаног, данас - средином јула 2018.)
* *
Колико сам грешио што сам и о себи, и онима које сам ближе али не и довољно познавао, имао само своје мишљење! Оно је увек било само једна страна медаље, непотпуно. Кратковидо...
Јесте ли приметили у свом понашању ту смешну, шпанску црту, да говорите о себи достојанствено, чак понекад и да себе величате? Понекад и измишљајући понешто о себи?
Јесте ли, или нисте? И ако јесте, када ћете престати са тим?
Живот тече, као река непрестано тече; и наш живот, долазимо и одлазимо као и наши снови, као што наши снови нестају, неумитно се приближавмо ушћу и увиру, таласом црним без гласа...
24. XI 1973, - Свечани програм поводом годишњица у којима учествују и познати песници. ("Књига по књига библиотека".) Напустио сам га пре свршетка. Ах, какву ми Срби публику имамо, књижевну публику! И на самом излазу налетим на једног од оних својих старих пријатеља, који су потајно писали песме. "Желео бих да ти прочитам једну своју нову песму о животу без смисла... То је поема, други су веома похвално говорили о њој, волео бих да чујем и твоје мишљење... Ја знам да си ти и страог и правичан..."
Таквим песницима у покушају не треба судити - боље их је заборавити.
Потребно ми је било да будем сам, а не да слушам и оцењујем стихотворство, али сам том човеку рекао само: "Није тренутак сада за то, не осећам се најбоље", и изгубио сам се у велеградској гомили... Где су ме спопале страшне мисли, о томе - чему ове белешке? Ко ће то читати после три, или после тридесет и три, или после триста тридесет и три године?
Немир је обузео моју душу, и нека језа, налик на неизрециву милину првог снега на бршљану у врту...
Револуцију се величали, револуционари и песници, и викали су као да су глуви, или се то мени само чинило? Све револуције су бесмислене, неразумне и страшне, већ пете године после победе, кад из свих гробова никне бујни коров. Двадесет или тридесет година после победе, победа није ништа друго него истински пораз, јер се види, прво, огромни јаз између синова и очева, али и бесмисленост рушења "старог света" и уопште убијања. Револуције полако али сигурно издају саме себе, јер су велика лаж....Што бивши револуционари хавле револуцију, у реду, то је циганска цта, Цига свога коња хвали; али кад песници величају револуцију, то је двострука лаж... И то се никад не може сакрити, забашурити, чак и да неко револуционарно царство без бога потраје век и по!
* *
И наша прва љубав, и све друге наше љубави, завршавају се много пре свог завршетка и постају одурне баш због тога! Осећамо их као терет, и једва чекамо да га скинемо са врата. Оне поклоне које смо дуго чували, поклоне љубави, поклањамо згодном приликом другима, само да буду што даље од нас...
- - - - - - - -
Ужасава ме маса, то анимално чудовиште без мозга које данас виче: "Живео Председник!" а сутра "Доле Председник!" Маса је обесна, глупа и зла као чопор дивљих паса, и онај који уме да господари њеним инстиктима, може без много муке да је поведе у пропаст...
* *
Сласт за слашћу изгуби се сласт и претвори у горчину, радост за радошћу постане туга, срце се пење до екстазе тек кад га намуче многа искушења и јад. То сам осетио јутрос, у трену, полазећи на аутобуску станицу да дочекам браћу из завичаја. Браћа нису допутовала и ја сам отишао са аутобуске у оближњи парк, где сам доручковао. Парк је мален, неколико белих бреза, кестенова, десетак клупа. На дрвећу је било лишћа, налик на препржене мекике, које је треперило на сунцу...
Исто је као и пре; пре су само поједине покрајине слале свој вишак радне снаге у печалбу, на израбљивање, у Европу, или Америку; данас из свих крајева Југославије радници морају на тзв. привремени рад у иностранство. Право на рад и уопште једнакост свих, које је револуција прокламовала, постали су у СФРЈ комични. Н а другој страни, поједини повлашћени слојеци су награђени више него што заслужују. Војна лица имају превелике пензије, док писци (мислим пре свега на оне који нису одаџије вчадајућег режима), грцају у беди, коју скривају као срамоту. (И не само писци: просветни радници, новинари, судије, лекари, научници... итд.)
Кажу да нема класа у СФРЈ, којешта! Постоји, наравно тзв. в и ш а класа, коју је тобож уздигао Народ и Револуција, виша класа која се толико отуђила од обичног народа да...
Али, сви о томе ћуте. Чак и писци, тзв. "дисиденти".
ЈАВНОСТ у ствари у суштинском смислу не постоји. Створена је нека јавност која је сурогат, по мери Револуције и господара-робовласника.
И ко зна - колико ће таква "јавност" још потрајати. Можда ће она потрајати кад сви револуционари изумру - остаће њихови синови, унуци и праунуци, који ће на свет око себе гледати кроз тамне наочари за сунце, наочари носталгије...
Ко се овде издвојио? Није ли много оних који мисле да су се издвојили, каква је њихова права суштина?
Јесам ли се ја издвојио? Шта је заправо мој властити квидитет? Поћи - од чега? Од судбине?
Али да ли судбина уопште постоји? Шта је судбина? Нису ли нашу судбину скројили они који су олако окрвавили своје руке у нерасветљеним злочинима, којима су "цементирали" своју владавину на дуги период?
Судбина није ни оно што обични свет мисли да јесте, ни оно у шта верује сујеверна већина. Судбина је јад, јад, црни јад...
___________
= извор: из необјављених забелешки (1973)
Нема коментара:
Постави коментар