(...)
Вечерао сам у "Три костура" (популарни назив студентске мензе на Обилићевом Венцу). У једној књижари прелиставо сам омладинске часописе који ми се уопште нису допали; по насловима се видело да су шпекулантски, меркантилни, за једно политичко помирење. Ја сам веровао да омладина никада не треба да се мири са својим очевима и оцима!
У аутобусу 16А угледао сам једну непознату љупку девојку са шалом око главе. Стојао сам поред врата, а она јер хтела да сиђе на једној од успутних станица са својом другарицом.Пред сам силазак из аутбуса видео сам њено лице са стране... О како ме је потсетила на Л...*
(...)
 |
| Подвучено, фотографија Б. Веддер |
_______________
* У ствари, сетио сам се правог растанка са Ларом. Кад сам је пратио на оближњу железничку станицу у Звижду. Било је јутро првих дана бабљег лета, годину сам заборавио. Тако је Лара увила главу белом свиленом марамом. Дошли смо кроз маглу железничком пругом, сачекао сам да купи возну карту за Београд, и одмах кренуо назад низ пругу, испод дрвореда липа. Знао сам да је, највероватније, никад више нећу видети, и напустио сам железничку станицу да нас неко од познаника заједничких, из воза, не би видели заједно...
.... Никад је, после тога, нисам видео. Писала ми је ретко, дуга писма; боље да није.
На баштенским стазама виноградарски пужеви исписују мрежу сребрнастих хијероглифа и путања; и то искуство, и то јутро, било је налик на неописиво, на сребрне потписе пужева на баштенским стазама, и на магле у даљини преко Пека, и на мирис пружних прагова. Још увек су били дрвени...Узалуд сам покушавао да описујем лепу Лару, да пишем стихове, или нешто друго о њој: такву лепоту није примала ни песма, ни дневник, ни роман... У ствари, шта сам могао у тој немогућој ситуацији: у којој ми је све измакло заувек једног предивног бабљег лета, када сам имао једва двадесет и кусур година...? О чему сам уопште могао да говорим?...
= извор: из необјављених белешки, 1973.
Нема коментара:
Постави коментар