(...)
(Предвече). - Осетио сам се угодно у гомили која је куљала из биоскопа. Плави дим цигарета обавија све људе једним општим омотачем; тако је добро међу људима, али ја ћу увек међу њима бити - странац.
Тешко ми је; чини ми се да ми лежи на грудима неки хладни камен, али и у дну срца, губим дах, подижем руке и хватам се за ваздух као за белу чипку расцветаних шљивових грана...
* *
15. XI 73. Сањао сам Ж., и неку нашу рођаку која се зове симболично Нада. Пошли смо крај реке у шетњу, испод топола; причали о Рилкеу. После сам упознао Рајнер Марију Рилкеа. Био је налик на једног сликара вршњака, црномањаст; уверавао сам Рилкеа да већ пет година читам његове стихове, тј. препеве на српскохрватски. Вратили смо се у село, и видео сам како авион лети јасним небом налик на полуделу птицу, бојао сам се у сну да се не сруши на кућу у којој спава Ж.
* * *
Изгубио сам се; не знам шта да мислим о свету, о себи. Стари пријатељи, који с презрењем говоре о женама, не могу без њих; ја, који им пишем хвалоспеве, сам сам. Где је љубав?
Не желим да пишем књижевност, да будем књижевник; књижевност и књижевници су одвратни, јер од човека стварају болесника, непоправљивог, непогодног за друштво...
Кад помислим на своје малобројне садашње пријатеље, схватим колика ме провалија дели од њих. О свима њима знам понешто, што је неприхватљиво. Они су говорљиви, бестидни, причају понешто и из свог интимног живота. Провалија ме од тога дели. ( Изгубио сам све што би ме могло повратити међу људе и ретке пријатеље: толеранцију, површност, ведрину, и у последње време могу мирно да гледам у небо, једину моју љубав, али и од тога ме обузима нешто тешко и болно. Поново преживљавам све оно што је прошло, и неки неописиви бол ме обузима и тера на плач од помисли да је све могло бити другачије....)
__________
= извор: из необјављених бележница (1973.)
Нема коментара:
Постави коментар