Извештај са брега (Капија Звижда)

(...)

ЧЕТИРИ ФОТОГРАФИЈЕ

Млади багрем, који ниче из пања. Жилав коров

..

Косио сам пред кишу, по оморини. И поломио косило. Тако је смлаћен млади коров,
за две недеље, рецимо...

..

Колико коса имате у кући? Две, три, десет? Колико су старе? У каквом су стању?
Имате ли алат за накивање? Знате ли да накивате косу?

..

Ништа тако брзо не буја, као шума и цвеће почетком лета...

..
     Отац је, док је био жив, накивао косе. Мене том умећу нису никад подучавали. Трудили су се својски да ми огаде живот сељака. И успели су временом у томе. Као пензионер, и да хоћу, не бих могао ни стигао да савладам све тајне једног правог сеоског домаћина.
    Нема више ни оних који накивају косе, да им платите да то ураде. Нема ни косаца. Шуме су се спустиле до првих сокака сеоских. И заузимају полако велика, пространа дворишта...
     Земља је у њима мрсна! Траве и без киша лудују. А тек са овим новокомпонованим тропским пљусковима!
     Више је у магази поломљених коса и српова, дрљача, вила и грабуља, ашова и мотика, које је углавном отац набављао. Почетком пролећа, почео сам да обнављам алат. Брат је купио још прошле године тример за траву, који брија као бријач. Међутим, конац се често кида...Ја сам купио косу. Више врста коса има, трговац ме одмерио и рекао: "Узмите ове руске, оне су најефтиније.Пробајте..." Руска је, и ненакована, косила добро...
     Њу ћу ја, ових дана, накивати...
..

       Нешто најрадосније, чега се сећам је - косидба наших ливада ПРЕКО ПЕКА. Када би један косац морао да коси ту бујну гуњицу, у Лакомици (где је био салаш), и на другој обали реке, "преко Пека", како се уобичајено говорило, требало би му, чак и ако је један од бољих косаца, неколико дана.
    Косило их је, удруженим снагама, двадесетак косача. Наших комшија, и надничара које смо узимали. Косило се уз такмичење, подвиковања, песме... "Ау, исекох још једну змију, види колика је..." Иако је преко Пека било трешања, вишања, шљива ранки, слатких црних и белих дудињки, тамо нисмо прелазили, док косци не покосе, и док се сено не покупи, и упласти. Најмање по 3 велика пласта... Сељаци су се испомагали. Жива је била - косачка моба!
     Тога дана, мајка је најкасније до десет пре подне, доносила храну у две пуне беле корпе од прућа: топле погаче, сир, пржено свињско месо, краставце, парадајс, црни лука, пасуљ, ракију од шљиве ранке... Јер посао косача је тежак, треба људство, мобаре нахранити... 
     По ливади је било, поред шљива ранки, белошљива и високих усамљених стабала брестова, киселог дрвета. А уз саму обалу је било јова и топола, црних и белих, и високих до неба. 
     Обично би мајка испод разгранатог и високог киселог дрвета између откоса распрострла чаршав од конопље, избељен на спрудовима, и на њега поставила - топлу и укусну и калоричну храну. Свега је у то време косидбе већ било у изобиљу, и косци би, огладнели, навалили на храну...
    Косили би после тога, можда још сат - два, а онда би направили паузу за одмор, који су они проводили скачући у вирове крај нашег имања. Однекуд би искрснула и загажања (мрежа за риболов, боље рећи криволов), двојица би држала крајеве загажње, а остали би гонили рибу у  мрежу. И онда би се чуло, "дижи!", и мрежу би подизали изнад воде, а у њој се прпушало на стотине риба...
     
..

      Улов би поделили, и неко би га однео у село, а косци су наставили свој посао на суседним ливадама. Код Милета Персиног, код Миленка Лукића, код Бранка Вује...

   * *
   Мобе су наслеђене од дедова и прадедова. Како би српски сељак преживео без моба? Мука и тежак рад би га сатрли пре времена. Народ је то знао и испомагао се...

    * *
    А данас? Данас више има тримера и трактора и косачица, него коса у селу и косача. И - све је урасло, и обрасло, као у прашумама. И Преко Пека, и Лакомица, и Главичица, Голастрана, Нерезине, Букове Ливаде, Чипавице, Дубраве, Басаре... 
                                                          (13. 07. 2018)

Новембар (1973)

(....)

    (Извод из матичне књиге Судбине)

    Ћутање: благословено! Моје ћутање је понајближе поезији, разговорима са Богом, Богоматером, Светим Аранђелом и Светом Петком.
     (Следи параграф који је толико прецртан да не могу да одгонетнем смисао прецртаног, данас - средином јула 2018.)
   
   * *
    Колико сам грешио  што сам и о себи, и онима које сам ближе али не и довољно познавао, имао само своје мишљење! Оно је увек било само једна страна медаље, непотпуно. Кратковидо...
   
     Јесте ли приметили у свом понашању ту смешну, шпанску црту, да говорите о себи достојанствено, чак понекад и да себе величате? Понекад и измишљајући понешто о себи?
   Јесте ли, или нисте? И ако јесте, када ћете престати са тим?

    Живот тече, као река непрестано тече; и наш живот, долазимо и одлазимо као и наши снови, као што наши снови нестају, неумитно се приближавмо ушћу и увиру, таласом црним без гласа...

    24. XI 1973, - Свечани програм поводом  годишњица у којима учествују и познати песници. ("Књига по књига библиотека".)  Напустио сам га пре свршетка. Ах, какву ми Срби публику имамо, књижевну публику! И на самом излазу налетим на једног од оних својих старих пријатеља, који су потајно писали песме. "Желео бих да ти прочитам једну своју нову песму о животу без смисла... То је поема, други су веома похвално говорили о њој, волео бих да чујем и твоје мишљење... Ја знам да си ти и страог и правичан..."
    Таквим песницима у покушају не треба судити - боље их је заборавити.
   
     Потребно ми је било да будем сам, а не да слушам и оцењујем стихотворство, али сам том човеку рекао само: "Није тренутак сада за то, не осећам се најбоље", и изгубио сам се у велеградској гомили... Где су ме спопале страшне мисли, о томе - чему ове белешке? Ко ће то читати после три, или после тридесет и три, или после триста тридесет и три године?
     Немир је обузео моју душу, и нека језа, налик на неизрециву милину првог снега на бршљану у врту...

     Револуцију се величали, револуционари и песници, и викали су као да су глуви, или се то мени само чинило? Све револуције су бесмислене, неразумне и страшне, већ пете године после победе, кад из свих гробова никне бујни коров. Двадесет или тридесет година после победе, победа није ништа друго него истински пораз, јер се види, прво, огромни јаз између синова и очева, али и бесмисленост рушења "старог света" и уопште убијања. Револуције полако али сигурно издају саме себе, јер су велика лаж....Што бивши револуционари хавле револуцију, у реду, то је циганска цта, Цига свога коња хвали; али кад песници величају револуцију, то је двострука лаж... И то се никад не може сакрити, забашурити, чак и да неко револуционарно царство без бога потраје век и по!

       * *
       И наша прва љубав, и све друге наше љубави, завршавају се много пре свог завршетка и постају одурне баш због тога!  Осећамо их као терет, и једва чекамо да га скинемо са врата. Оне поклоне које смо дуго чували, поклоне љубави, поклањамо згодном приликом другима, само да буду што даље од нас...

      - - - - - - - -

     Ужасава ме маса, то анимално чудовиште без мозга које данас виче: "Живео Председник!" а сутра "Доле Председник!" Маса је обесна, глупа и зла као чопор дивљих паса, и онај који уме да господари њеним инстиктима, може без много муке да је поведе у пропаст...


     * *

    Сласт за слашћу изгуби се сласт и претвори у горчину, радост за радошћу постане туга, срце се пење до екстазе тек кад га намуче многа искушења и јад. То сам осетио јутрос, у трену, полазећи на аутобуску станицу да дочекам браћу из завичаја. Браћа нису допутовала и ја сам отишао са аутобуске у оближњи парк, где сам доручковао. Парк је мален, неколико белих бреза, кестенова, десетак клупа. На дрвећу је било лишћа, налик на препржене мекике, које је треперило на сунцу...
      Исто је као и пре; пре су само поједине покрајине слале свој вишак радне снаге у печалбу, на израбљивање, у Европу, или Америку; данас из свих крајева Југославије радници морају на тзв. привремени рад у иностранство. Право на рад и уопште једнакост свих, које је револуција прокламовала, постали су у СФРЈ комични. Н а другој страни, поједини повлашћени слојеци су  награђени више него што заслужују. Војна лица имају превелике пензије, док писци (мислим пре свега на оне који нису одаџије вчадајућег режима), грцају у беди, коју скривају као срамоту.  (И не само писци: просветни радници, новинари, судије, лекари, научници... итд.)
Кажу да нема класа у СФРЈ, којешта!  Постоји, наравно тзв.  в и ш а  класа, коју је тобож уздигао Народ и Револуција, виша класа која се толико отуђила од обичног народа да...
    Али, сви о томе ћуте. Чак и писци, тзв. "дисиденти".
   
     ЈАВНОСТ у ствари у суштинском смислу не постоји. Створена је нека јавност која је сурогат, по мери Револуције и господара-робовласника.
      И ко зна - колико ће таква "јавност" још потрајати. Можда ће она потрајати кад сви револуционари изумру - остаће њихови синови, унуци и праунуци, који ће на свет око себе гледати кроз тамне наочари за сунце, наочари носталгије...
  
      Ко се овде издвојио? Није ли много оних који мисле да су се издвојили, каква је њихова права суштина?  
      Јесам ли се ја издвојио? Шта је заправо мој властити квидитет? Поћи - од чега? Од судбине?
      Али да ли судбина уопште постоји? Шта је судбина? Нису ли нашу судбину скројили они који су олако окрвавили своје руке у нерасветљеним злочинима, којима су "цементирали" своју владавину на дуги период?
       Судбина није ни оно што обични свет мисли да јесте, ни оно у шта верује сујеверна већина. Судбина је јад, јад, црни јад...

   ___________

      = извор: из необјављених забелешки (1973)


     

Viorica Rudareasa & Taraf de Haidouks - Dumbala Dumba -

OAmalGadjo

Објављено је 21.05.2009.

ПРАТИТЕ 5,2 ХИЉ.
HAI DAI DUMALE MARGARETO 'NTOARCETE (X2) INTOARCETE ASA LA MINE AMÎNDOI S-O FRIGEM BINE (X") DUM DAKA DUMELAKE DAI DUMALELE (X2) DAI DUMELAKE DAI DUMALELE DIKĂ DAKĂ DUMELAKE DAI DUMALELE BALĂLĂU E MANDATAR LA INTERCONTINENTAL VINDE CARNE FĂRĂ OASE LA GAGICILE FRUMOASE HAI DUMBA DUMBA DUMBAI SI-O VINDE CU TREI LEI CIUNGA (X2) OOH DAI DUMALELE DUM DAKA DUMELAKA DAI DUMALELE (X2) DIKĂ DAKĂ DUMELAKE DAI DUMALELE (X2) DAI DUMELAKA DAI DUMALELE DIKA DAKA DUMELAKE DAI DUMALELE NU TE UITA CĂ SÎNT MICĂ CĂ SCOT GARDUC DIN PĂMINT NU DISPA CĂ SÎNT BRUNETĂ DITA MAI BARO TALENTO ! HAI DUNUN DAI DAI NUNUN DAI DAI DAI DAI NUNUN DAILA (X2) OOH DAI DUMALELE DUM DAKA DUMELAKA DAI DUMALELE (X2) DIKĂ DAKĂ DUMELAKE DAI DUMALELE (X2) DAI DUMELAKA DAI DUMALELE DIKĂ DAKĂ DUMELAKE DAI DUMALELE Dum daga duma daga Dai dumalala Dum daga duma daga Dai dumalala Dai dumalaga Dai dumalala

Поноћ, пола два...Не могу да заспим

(....)

Поноћ, пола два...Не могу да заспим. Кад саберем све оно што сам данас покушао, учинио, пожелео, прећутао и рекао, испада чудан збир. Говорио сам весело, иронично, као навијен, покушао да убедим себе у потребитост неконвенционалности, повео се за инерцијом баналне свакодневнице...

      Требало је да се окренем налевокруг и да одем и не слушам неумесне опаске на мој рачун равне шегачењу. Као да су све прочитали, - они ништа не читају . Они се ругају Александру Блоку или Јакобзену (писцима, чије белешке и прозе поново читам у последње време). Анђео који се крије у нашој сенци и који нас наводно чува, од нас се удаљио, можда на кратко? Све, све је у вези са нама, и са нашим недостацима. Чак и кад неко нехатом сломи грану неке палме у Алжиру, то осети неко у Сибиру. Да не говорим о томе кад неко негде плаче, због нас плаче, у нас гледа. Везе између далеких звезда, везе између векова, миленијума, везе између планина, мора и океана, извора и ушћа. Још неуочене, ретке и непојамне везе, могу да спасу свет. 
    Питао сам звезде да ми кажу извор јада и оволике жалости једне паћеничке ноћи; оне су ме прво гледале с неразумевањем с висине, али нису одолеле да ми испричају. Све ми испричаше звезде, о везама, несхваљивим и дубоким, тајним и нерасветљеним...

    
    * *
    (Сан). Не могу да се сетим када сам се обрео на обалама једне велике реке, са жељом да се отиснем низводно у неповрат. Сећам се само да сам желео да путујем на неком бурету до циља, али кад сам осетио да је буре нестабилно на води, дигао сам руке и вратио се моторним чамцем узводно. Док сам пловио испод неког великог моста, неко од возара се насмеја и рече  да је оно место на којем ја силазим из чамца у воду пуно змија...
    Не разумем овај сан. Шта значи буре?  Жељу за пијанством?
    Све изгледа апсурдно и неодређено; можда зато јер се након буђења не могу сетити тачно свих детаља сна, или можда што не желим да их се сетим?
    Ако сам желео да се отиснем низ реку у неповрат, на бурету, то је имало неки свој скривени повод и разлог. Ако нисам имао храбрости и вештине да наставим отискивање на бурету низ мирну и широку мутну реку,  и то је имало свој разлог...

   * *
   То није добро, то: поводити се за апостолским моралом једног песника, збуњеног пред светом, који, још једино о водама и плотовима из детињства, уме да муца...
   Демонстрације. Скандирали смо: "Војска је непријатељ слободе!" И - Елас! Елас! Елас! - Никсон је фашиста!... "Јуче Чиле, данас Грчка, сутра...?"
    Затим је поворка демонстраната кренула са београдског Филозофског... (22. XI 73.)
   Амбасаду пред којом смо протествовали чувала је наша полиција. Амбасадор је горе, на другом спрату, седео са својим сарадницима и смејао нам се у брк.  Један од студената рече:"Иди у продавницу и купи јаја и парадајс да их гађамо!" Викали смо: "Живела слобода грчког народа! Американци напоље!" После смо се вратили на Филозофски, неко је покушао да резимира све што се догодило кроз Београд; слаб говорник. Једно0 име се нарочито истицало: "Пап".  "Пап" је умео да заталаса гомилу студената, да је прене и улије јој одушевљење...

  * *
   По ко зна који пут силазим низ Топличин Венац, и по ко зна који пут мислим: добра је патња, самоћа је благо. Не пишем више љубавне одговоре на писма из Фрајбурга...
  Највеће богатство у великим градовима није новац ни пријатељство утицајних људи, већ - стицање искуства, само искуство.
  Шта да чини, ко хоће земаљски анђео да буде? Да никад не говори о својим личним стварима и побудама пред другима, да своје најприсније чува као тајну, дас уме да ћути и да слуша челом без ичега злога...
   
 
   
   
    

ИСТИНА ИЛИ ЛАЖ - Оливера Милетовић

Sasa i Tamara svadba Izvor Novo Brdo Kosovo

Ion Manole – Dragoste de la Clejani (1991)

Cântec de dragoste specific zonei folclorice Vlașca-Teleorman interpretat „ca la Clejani”.Ion Manole, zis „Șaică” sau „Boșorogu” (1920 - 2002) a fost un cunoscut lăutar din Clejani, frate al țambalistului Petre Manole. A cântat cu bătrânii muzicanți locali Florea Băsaru și Gheorghe Moțoi, formându-și ulterior o formație împreună cu frații săi. Din 1989 devine membru fondator al Taraf de Haidouks alături de mai mulți lăutari din Mârșa, Roata de Jos și Clejani. Moare în 2002, în același an cu „nea Culaie” (Nicolae Neacșu), alături de care a cântat peste 40 de ani. În prima fotografie apare „Șaică” alături de familie. În a doua fotografie, în prim-plan, de la stânga la dreapta: Ion „Șaică” (vioară), Neacșu „Culaie” (vioară) și Ilie Iorga (chitară). Înregistrare realizată în 1991.

...ТАКО ДА САМ ОДЈЕДНОМ ПАО НА ТВРДО ТЛЕ СВОЈЕ ОТАЏБИНЕ...

Pesma o smrtiOmaž Anriju Mišou. Srpske planine. Radan. Mala crkvica na ivanjskom groblju. 24. jun 2012.

Useljiva kuća i bašta prodani za 2000 KM