Албум слика (005)

Врата собе у којој је рођен М. Лукић. Детаљ

31. Заветина у суседном селу. Празник Духова. Накинђурене девојке (Влајне и Српкиње) шетају у групама од Бетонског моста на Пеку до бившег дома југословенске жандармерије у јунски сутон. Трешње се румене крај моста. Народ из околних села долази на колима, или на тракторским приколицама, на бициклима и на моторциклима на ледине крај спрудова, где се љешничка вада улива у Пек. Благина кафана је источно од моста у густом врбаку : пред њом у ђускају два кола. Ту су и лецедери, и продавци бонбона и лула, јабука у шећеру, фрула и сладоледа, клакера...Сутон је...
На слици се не види група момака, оних који су при крају седмог и осмог разреда школе. Не виде се Ф. и Ш. који су на бициклима одвезли "Луду Шану", девојку из једног од суседних села, која је превалила двадесет и коју. Не види се ни онај који позива да пожуримо преко поља до напуштеног парног млина. Пошли смо у групици ; и кад смо се приближили парном млину, усред једног воћњака, тамо смо у мраку већ зачули вриску. Иза наших леђа у даљини чуо се одјек влашке плех - музике, а на десетак метара испред усред бурјана, неколико момака је чекало на ред, гледајући са два - три метра, како Луду Шану заскаче прво Ф., а затим Ш. Уштап се уздигао изнад највишег планинског црног врха ; могли смо да видимо обнажене листове луђакиње на Ф. - овим раменима и нестрпљив глас Ш. : "Дај, сад мало мени", и убрзо потом врисак... Повукао сам се кроз ноћ према бедему железничке пруге, и ловећи свице - светлуцаве варничаве пахуљице - вратио се на заветину, где су два кола и даље играла на пропланку испред кафане...
32. Самоуки песник С. Т. Мора да га је послао сам Случај Комединат , једне зиме, са гомилом књига које ми је поклонио, и са блоком изванредних графика. Богаташки син, из једног од моравских села, који је дошао у госте својој сестри, удатој у нашем селу......... С. Т. ми је читао своје сонетне венце, високопарне и музикалне, апстрактне; он је похађао нередовно средњу школу (тзв. школу ученика у привреди). Заинтересовао се за неке ученице седмог и осмог разреда, које су биле преразвијене за своје године. Писао им је љубавна писма у стиховима, које сам ја преносио. ...................На његова писма упућена девојкама нису стизали одговори. ...
33.Тетка Наталијин дом, Кучево (Ћерана)...Тетка Наталија, погурена, стоји на каменим басамцима испред улазних врата куће. Њен поглед је тужан и налик на кућу која трули, као болесна изнутрица. Оба детета су јој умрла две године пре мога рођења...Кров је покривен ћерамидом. Виде се прозори : два прозора гостинске собе (источне), два прозора дневне (оне у којој сам ја спавао и туговао, као гимназијалац)...

Види се и бунар (покривен, поцрнелм даскама), иза кога је ограђен врт и део друге куће са подрумом озиданим каменом)... На слици се не види и оно остало : бокори перуника, јоргована, жбун украсног црвеног дрвца. Бор, на коме су се гнездиле гугутке. Двориште пуно прашине, мува, кокошака, пловака и ћурки. Двориште поплављено тишином и светлошћу, величанственом као поглед са терасе, доле : на панораму вароши, или уз ток Пека, или према далеком и голом Дебелом Брду, или још даље, према врховима Хомољских планина. Не види се шталог од камена, покривен ћерамидом из прошлог века, нахерен, али још увек не склон рушењу. ( У њему су држали неуштављене коже, вуну, жито у пресецима, бачве и бурад, каце, корпе са јајима и једну велику корпу у којој су се мациле мачке.) Испод стреја шталога окачене су мотке о којима висе венци паприке, црног и белог лука, венци дивљих јабука и крушака. Не види се и напуклина зида из које лети вире репићи мркосмеђих гуштера. Не види се, мало даље и шупа са кошом, и моји голубарници под стрехама. Не види се и она јасенова столичица под шљивама крај камаре багремове грађе, на којој сам често седео са свеском својих стихова. Двориште је велико , преко двадесетак ари; ограђено је циглом (јужна страна), тарабом (западна, где протиче поток, који лети пресуши), тарабом (источна и северна). У двориште се улази кроз шупу велике штале сазидане од цигле... На тавану штале је била остава за детелину...
34. Бели ћуран орлаш. У дну слике, крај ограде од цигле, испод ораха нарогушен бели ћуран. Орах смо ујесен Теча (тако сам звао Милана жикића "Брку", трговца, тетка Наталијиног мужа) и ја млатили штаповима и скупљали у корпице од прућа. С Течом сам одлазио на њихов салаш у Бранковашу (североисточни обод Кучева) по детелину.
35. Капија : запрежна кола пуна сена. Део Ћеранског сокака, што води према Бањи и доле у варош.
36. Баба Живана. Наслоњена на штап, испод шљива. (Тетка Наталијина мајка, баба живана, најдушевнија жена, умрла када сам напустио Кучево).
37. Славољуб Аћимовић "Сокол". Мој школски друг ; напустио други разред гимназије и емигрирао заједно са оцем у Аустралију. Последњи пут ми се јавио из Париза, не скривајући љубомору. (Били смо заљубљени у исту цуру, која је била заљубљена у другог.)
38. На крају трећег разреда гимназије. У великом врту ОШ "Угрин Бранковић", седимо нас неколико момака из мог разреда са нашим разредним старешином, Петром Бркићем, психологом. У позадини слике : тополе, клупе, висока ограда, иза које хучи плави Белкићски млин...
39. Мирослав Рајић "Шића", Гајић Витомир "Гаја", Иван Јовић, Драган Мишић. (Моји другови из разреда.)
40. Део улице Максима Горског, бр. 88, Земун. Ту сам становао као бруцош, у време кад је дуж ове целе калдрмисане улице суверено владало незаборавно бабље лето.
41. Висока земунска обала Дунава. Бадеми и хризантеме.

М. Лукић