Vlaška muzika "Dukati & Fanelia " u roken rol fazonu -"Marina Marina"

Бранислава Божиновић: Сродност србског и санскритског језика - Речник ср...

Објављено је 09.06.2012.

Бранислава Божиновић је једна грандиозна и величанствена жена, прави Србски
Посвећеник, која је проучавајући санскритски језик дошла до сазнања, да
је наш србски језик најсроднији санскритском (санскрит или санскрт), а
та сродност се огледа у великом броју речи, како на лексичком, тако и на
граматичком нивоу, што све задире до најранијег Ведског нивоа, на нивоу
РГ-Веда, а то је период од пре 4000 година! Овај невероватно драгоцен и свеобухватан подухват израде и сачињавања тротомног српско-санскритског речника обично годинама раде тимови људи од по 50 до 100 стручњака, али као што рече сама Бранислава, да уради овако нешто сам самцит може само србин, пун ентузијазма и љубави за оно што ради, не штедећи ни себе ни време, па макар његово дело и не угледало светлост дана. Нажалост, код нас постоје тимови људи, на државном нивоу, који годинама константно раде да избришу сваки истинити идентитетни историјски траг о Србима, па и о њиховом језику. На срећу, и
захвалност издавачкој кући "Пешић и синови", иако је умрла 2004.
Бранислава Божиновић је по свом величанственом делу, у срцу србског
народа присутна, бесмртна и вечна! Њено дело биће везивно ткиво садашњим
и будућим истраживачима на путу повратка србског народа самоме себи,
својим правим истинским коренима и идентитету! ЈЕЗИК је КЉУЧ тог пута,
ЈЕЗИК је БИЋЕ народа!

Vlaške žmare

Među učesnicima ovogodišnje kulinarske manifestacije ,,Zlatne ruke“ koje se organizuju u vreme održavanja Homoljskih motiva u Kučevu, bio je i čuveni majstor za vlaške žmare Miladin Sulimanović iz Kladurova, opština Petrovac na Mlavi. Ovaj njegov specijalitet privukao je mnoge posetioce koji nisu mogli da odole a da ga ne probaju. Žmare su vlaški specijalitet koji se sprema kao starinsko jelo na svadbama i krštenjima u selima opštine Petrovac na Mlavi, Žagubice, u Homolju.
– Žmare su malo poznati vlaški specijalitet van opštine Petrovac na Mlavi i za njegovo spremanje potrebno je provesti 16 do 18 sati pored vatre, uz stalno mešanje kukuruznog brašna, ovčijeg mesa i luka. Ovaj specijalet se u našem selu priprema kada su praznici, slave ili zavetine, priča Miladin Sulimanović, majstor za žmare iz Kladurova.
– Početak kuvanja žmara počinje veoma rano pred svadbu ili krstenje, negde posle pola noći jer se to dosta dugo kuva. Nakon 3 – 4 sata kuvanja meso se odvaja od kostiju, usitni ali sve ručno u obliku „niti“ neprekidno. Kuvari koji pomažu moraju smešu mešati u kazanu i ako nema dovoljno loja ili masti koja se povremeno dodaje kao vruća smeša. Na kraju u smesu usitnjenog mesa i praziluka u kazanu dodaje se polako kukuruzno brašno uz stalno mešanje dok smeša i ne postane gusta. Ovaj specijalitet servira se dok je veoma vruć, kaže Miladin koji je osvajao mnogobrojne nagrade na raznim takmičenjima u kuvanju žmara i koji se može videti na vašarima i drugim veseljima u opštini Petrovac na Mlavi i Braničevskog okruga.
Žmare smo probali na Homoljskim motivima, i nadamo se da će mo imati prilike da ih jedemo još neki put. Na oko izgledaju kao smesa boje senfa, gusta, ali i rastegljiva, jedinstvenog ukusa. Miladin nam je, kroz priču, rekao i da mu je veoma žao što je ovo jelo postalo prava retkost u poslednje vreme, iako je sastavni deo tradicije Homoljskog kraja, i priprema se stotinama godina. Njegov cilj bio je da ponovo skrene pažnju na Žmare, kako sutradan ne bi ostale zaboravljene.

     = izvor: Radio Požarevac

ТРИ ПЕСМЕ / Зорица Јанакова

Настанићу се тише од гугутке

Ако једном те твоје груди

Твоје раме под којим сопствен осетих дамар

Пазух твој у који скрих се

И не би кише

Ако једном кровић буду, прерасту у дом

Настанићу се тише од гугутке, скромније од врапца

Од чергарке ласте

А дотле нека не чекам те

Зар насред друма, и празног поља

Са повесмом магле место дима из оџака

И сном о постељи

Уместо постеље

Са сном у грудима,

Тој стрвећој шерпи.

 

Пресељење

Сада смо спрат више, где други нису хтели,

И већину простора

У оку

Заузима небо.

Остало су одбљесци стакала зградурине преко пута.

Сада смо спрат више куда други нису желели.

Ове нове собе као за птице су

Под стрехама

Гнезда.

Прозори не бране врућини

Да од себе овамо склони се

У подне.

А ни зими, да кроз врата улази

Са нама заједно.

Киша направи поточић до насред собе,

У њему своје жеђи без журбе намирује

Невидљиви голуб.

Птица то чини умиљато, нежно.

Онда ми огледамо себе

У истој

Увиреној

Води.

Под овом стрехом нам гнездо

Под овом стрехом нам гнездо

Од плавети

У њему редовно свиће

И мрак доходи

С вечери

Да нам преспава под крилом.

Под стрехом овом удобно је

И комотно

Не може свако на ластин пут !

Заклоњени од кише

Овде смо и ми

Божија деца.

Под овом стрехом

Свет је од песме

И када боли

А песма од глади

Над снегом

У јануару.

Са мном овде су

Моји другари

Одувек врапци

Из паперја овога кутка

И голуждрав

Запоје писак.

Под овом стрехом и радост

И плач

Исто имају име. 

Despotovac: Krenuo lov na vuka, tarifa 52.500 dinara

Na Beljanici i Južnom Kučaju, jednom od
najvećih lovišta u Srbiji, krenuo je lov na vuka, veoma atraktivan za
sve lovce, pre svega, inostrane, iz zemalja gde je lov na vuka zabranjen

Pre oko mesec dana odstreljen je jedan lep primerak, odstrelio ga je
naš čovek na radu u Austriji i za njega platio 52.500 dinara, kolika je
tarifa za odstrel vuka u lovištu Šumskog gazdinstva "Južni Kučaj" u
Despotovcu, rečeno je Tanjugu u Sektoru za lov JP "Srbijašume".

"U
lovištu Južni Kučaj 4, površine 26.360 hektara, imamo oko 55 vukova, a
za ostrel je namenjeno pet", izjavio je Tanjugu šef lovišta Nebojša
Lukić.

"Do sada nismo imali lovaca, jer je bilo lepo vreme,
vukovi su imali dosta hrane u lovištu i nisu ni silazili na hrnilista, a
očekujemo da sa ovim snegom i niskim temperaturama dođu i lovci i
vukovi", dodao je Lukić.

"Ima dosta vukova na terenu, razmnožili
su se, nekad je bilo trovanja vukova, a sada je to zakonom zabranjeno,
jer se trovanjem ugrožavaju druge životinje na terenu - jastrebovi,
gavranovi, divlje svinje - pa je ostao samo lov, ali nema ni lovaca kao
što ih je nekada bilo, tako da je veliki broj vukova koji prave štetu,
izjavio je Tanjugu direktor Šumskog gazdinstva Ranko Šikanja.

"Spuštaju
se na niže terene lovačkih udruženja i gde se nađu problema imaju i ta
udruženja, ali i stanovništvo", rekao je Šikanja.

Lovci i
stanovnici rudarskih sela Jelovca i Strmostena podno Beljanice su
jesenas prijavili da su im vukovi u septembru i oktobru zaklali pet
lovačkih kerova, nekoliko kućnih pasa čuvara i ovaca.

Vuk je
zaštićena životinja u mnogim zemljama u Evropi i kod nas u Vojvodini,
ali ovde na Beljanici nije, on je ovde štetočina i može se loviti tokom
cele godine, napomenuo je Šikanja i istakao da je vuk veoma oprezna
životinja i teško ga je odstreliti.

Doživotni predsednik SFRJ
Josip Broz Tito, jedan od najvećih lovaca u Evropi, "nije imao trofej
vuka, a imao je trofeje životinja iz Afrike, Azije, što govori koliko je
vuk oprezna životinja", napomenuo je Šikanja.

Lovište "Južni
Kučaj 4", kojim gospodari Šumsko gazdinstvo iz Despotovca, površine je
26.360 hektara, na nadmorskoj visini od 700 do 1.000 metara i jedno je
od najvećih u Srbiji.

U lovištu su i visoke čeka za smeštaj šest i deset lovaca, od kojih neke imaju i krevete i prozore za lov u zimskim uslovima.

"Kroz
komercijalni lov, dovodimo goste - lovce iz Evrope za koje je lov na
vuka veoma atraktivan. Kada lovcima iz Evrope, gde je vuk zaštićen,
spomenemo da kod nas nije, oni su oduševljeni i prvo pucaju na vuka",
rekao je Šikanja.

Lovi se zimi, kada je krzno kvalitetno i kada je dobar trofej.

"Očekujemo
dosta lovaca, imamo domaću klijentelu, ali i stranu, pre svega, iz
Austrije, Francuske, Finske, Norveške, Mađarske", dodao je Šikanja.

U
Lovištu "Južni Kučaj 4" nalaze se i trajno zaštićene vrste divljači:
ris, medved, sivi i orao krstaš, divlji golub. Za smeštaj stranih i
domćih lovaca postoje četiri lovačke kuće "Resava", "Valkaluci",
"Pešterac i "Javorak".

  

  __________ из нанјновијих КОМЕНТАРА

Ris 03. februar 2014. 15:32
#2823953

To da kod nas JOŠ žive vuk, medved i ris, moralo
bi da nam bude u ponos. Impotente osobe koje ubijaju te prelijepe
životinje nisu nikakvi lovci, nek uzmu luk i strijelu pa da jih vidimo
kako su hrabri onda kad promaše! I ne ide se tu za nikakvu kontrolu
populacije! Priroda je to sasvim dobro sredila već prije čovjekovog
postojanja. A pastiri lako se zaštite sa dva, tri šarplaninca, čak i
samo jednim. ZAŠTITI VUKA, MEDVEDA I RISA!

bax 03. februar 2014. 14:29
#2823865

Na ovoj planeti najveća štetočina je čovek.U
normalnom svetu vuk je zaštićena životinja i treba da nam bude drago što
ga ima na našim prostorima.Vuk živi daleko od naše civilizacije i treba
se zapitati da li čovek živi na njegovoj teritoriji ili on na
čovekovoj!!!!!!!!!!!

Dr. Marks bez Engelsa 03. februar 2014. 12:54
#2823720

A kad ce biti otvorena sezona na ove dvonozne kojote uslovno nazvane politicarima? E, tu "divljac" bih rado lovio!

IGGY 03. februar 2014. 05:55
#2823375

Razumem da ga vlasnik ovaca ucmeka ali ovo mi je baš odvratno!!!

House Stark 03. februar 2014. 01:31
#2823241

Ja bih stavio vuk na srpski grb. Neću da delim dvoglavi orao sa šiptari, rusi, crnogorci, itd...

perica 02. februar 2014. 23:24
#2823132

Tito najveci lovac?E pa sta sve papir trpi!
Hranili su mu medvede pred kolibom. Svaki slepac je mogao da ih ubije.
Jak lovac i jak covek? Malo sutra!

Pedja 02. februar 2014. 20:23
#2822866

Od kako je coveka na planeti bilo je i lova na
divlje zivotinje pa i na vuka.Ne slazem se da ih ne treba ubijati jer bi
ih se namnozilo i previse,treba imati meru u svemu pa i u tome.Pitajte
seljake sta misle o tome,lako je iz Beogradskih solitera pametovati i
glumiti velike ljubitelje i zastitnike zivotinja a da vuka vide samo u
zooloskom vrtu.Izvolte prodajte stanove,kupite stotinu ovaca pa pravac
na Kucajske planine pa da vas cujem onda.

Dejan J 03. februar 2014. 17:15
#2824068

Vidis Pedja svi ti seljaci,lovci,gradjani
su u stvari krivolovci,poubijaju srne,zeceve,fazana na kvarno bez
dozvola jer je kod nas sve podmetacina,i onda jadni vuk posto nema sta
da jede u prirodi jer je sve vec pobijeno sidje kod tih istih ljudi
gladom nateran da nesto pojede.Covek koji moze da ubije vuka,malo lane i
ostale nevine ziovotinje ne radi hrane ili sto je stetocina nego samo
iz uzivanja i zadovoljstva nije nista drugo nego psihopata i ludak.Ovo
govorim jer licno znam sta sve radite!!





















Despotovac: Krenuo lov na vuka, tarifa 52.500 dinara | Turizam | Novosti.rs

О НЕВИНОСТИ / Александар Лукић

Сеоска библиотека Лукића у Мишљеновцу, снимак из 2010.

Где је то време нестало, после свега, да ли слутим,

након мобилизације и додељене мањерке- сјајне варке,

брегови на истом месту пландују као стадо оваца у подне

шишарке ме дозивају да им приђем. Није ми до њих.

Китњасти брегови са шумарицама и грмовима шипурка

мојим ранама у мукама зараслим, ближе се повести басни.

Не то су бункери, одустајања да будем човек.

Грана бреста претворена у љуљашку на обали Пека,

са којом сам затворених очију спорадично полетао у небо.

Љуљашка која је у инат пред мрак подсећала на обешену омчу,

или пак на вадичеп, о, да, јадна брестова грана.

Каква ми корист беше дата од природе тад,

да се винем пут неба, а потом да паднем на место

где сам некада био.

Младић са набреклим пенисом, скривен у ракитару -

малог речног острвцета по чијем ободу расту врежа диња

бацајући жут цвет пут реке.

Тако је изгледао свет тог лета – мрак одасвуда, тунел

из кога се помаља рудар са упаљеном лампицом на шлему.

Толико слављени социјализам пупмао се као гајде,

а од свега, само гладан птић испао из гнезда.

Где су ти сати мог оправданог страха – шупљине

у трешњевом деблу што певају на ветру,

што рецитују стихове помогнуте ветром.

О момку кога окупирају маље по телу.

Шта то скрива женска сукња, дивни шатор

момак би под њом нашао сигурно склониште.

Познао би питалицу, добио одговор.

Колико лица имам да бих издржао силину

надируће снаге, ловећи скакавце по трави ливаде,

трчећи тамо – амо чупајући им задње ножице

те отворене шестаре за тили час

трпајући их немоћне у стаклену теглу

претварајући их у потенцијалне мамце.

И кад нестане време, хоћу рећи историја

једног тренутка – сети се оног жутог цвета диње

можда јајастог речног белутка, брегова

обучених у снегове, сведоцима првог реда о невиности.

Не памтим бадава. Траг показује човека.

Шупљу говеђу кост населили су мрави,

довлачећи из природе у њу храну за зиму.

И моје ће тело бити угодан стан неким црним бубама,

неуморним рударима које сам упознао над лешевима

туђим.

Можда ће време за које се питам,

куд одлази искрснути пред њих

попут притуљене лампице

да им осветли правац пута куда да се упуте.

Нека нико крећући се ка вечности

не ћути на том путу.

ТАНАНИ ВЕЗ ГОРЧИНЕ / Милутин Лујо Данојлић

(Милисав Миленковић: Провала облака или Ујед зверињака, „Верзалпрес“, Београд, 2001.)

Две синтагме из треће песме уводне поеме „Београдом временом“ – провала облака и ујед звери нашле су се у наслову тринаесте песничке књиге Милисава Миленковића (1939., Мало Црниће), Провала облака или Ујед зверињака. Обема метафорама се назначује и садржајни слој, и атмосфера у којој је настала цела збирка. Највећи број песама је испеван у времену од јула 1999. до фебруара 2001. године, а највише горчине се слегло у сонетима написаним од октобра до децембра 2000. године.

Јата гавранова која лете над Београдом у уводној песми и даље проносе глас београдског муфтије који је наредио спаљивање моштију Светог Саве и чији пламенови се и октобра 2000. у надирању зла разгоревају над небом престонице ношени у кљуновима „црних гавранова кавге“. Песма је написана 5 – 7 октобра 2000., истих оних дана када се над Београдом надвио дим запаљене зграде Савезне скупштине, а глас „београдског муфтије“ поново подсетио Србе да су опет постали „робови страха“ и да их ни њихов светац не може ослободити осећања безнађа. Не знамо како ће историчари оценити револуцију насилно изведену октобра 2000., али је сигурно да ће будући читаоци Миленковићеве поеме „Београдом временом“ осетити оно што је најважније: да је тим силеџијским чином унижена и осрамоћена душа српског народа. Међутим мудрост живота се, по песнику, и састоји у томе да у времену које подсећа на провалу облака, човек усклади таласање своје душе „Са неочекиваним и подмуклим / Уједима звери расутим / По времену међу људима“.

Евоцирајући знане и мање познате податке из историје Београда, Миленковић, поред осталог, уочава да је овај град саградио српски деспот Стефан Лазаревић „Речју љубави“ (Слово љубве), а да су га разни освајачи рушили и поново градили, али га никад нису рушили Срби као што се то десило на свршетку минулог века.

Марта 1998., инспирисан неочекиваним снегом и ледом по уцветалом воћу, песник пише песму „Касни снег“ и као да наслућује неко друго невреме годину дана касније када ће опет, природа Србије осванути под „мразом беле смрти“ и бити „Рањена нада цвета“ под налетом отровних бомби светских моћника. Тако је једна стварна природна непогода постала метафора за страдање Србије у марту 1999.

Господин Миленковић најчешће пише у слободним стиховима, али када се одлучи да их увеже римама у традиционалне оквире, онда то чини на најстрожији начин – обликује их у строгу сонетну форму. И у једном и у другом случају, песник се успешно користи одабраним поступком, при чему његове песме увек имају и шире, симболично значење. Тако сонет „Панчићев врх у магли“ у циклусу „Тврд повез“ је снажан симбол не само Србије и њене судбине, већ и човекове вечне борбе за више идеале, као што је и сонет „Гете и Срби“ пун горке истине о суровој казни махнитих моћника који нас „опет сурваше у понор“ (19) иако су многи умни људи, попут Гетеа, знали да цене духовне вредности српског народа. Слика босоногог Гетеа који за руку води српско сироче, само је једна од бројних потресних песничких слика ове поезије.

Средином октобра 1999. песник борави у Берлину и том приликом, поред сонета о Гетеу, записује јошшест краћих или дужих песама са мотивима из старе немачке престонице. У том циклусу је једна од бољих Миленковићевих патриотских песама „Нема Срба“ у којој песник коментарише чињеницу да у краткој историји Немачке и њених ратова нема помена о Србима јер освајачи „Не дају им да се огласе да мртви проговоре / Боје се леша више но живог створа“, али наш песник види своје сународнике „Међу свецима и словенским боговима“ тамо где „куца срце – Митских јунака и раденика“. И остале берлинске песме имају за предмет историју која се, на жалост, понавља, па се дешава да „поражени и победници држе се за гркљане“ (30). Са сличним мотивом је и завичајна песма „Саздан живот“ где уз хук воде Млаве трају и „тихи извори и нежне заседе“, а „живот је саздан од лепоте и сунчевог зрака“, нема услова да опстану заговорници мрака и смрти, подивљали и зли људи. Тако и насловна песма циклуса „Тврд повез“ је опомена „злотворима и творцима пакла“ да се обманама не може народ завести и њихове душе тврдим повезом опасати и мраком покрити јер „Отима се сунце испод облака / Србијом свањива време без јаука“.

Већина од 14 сонета централног и најбољег циклуса песама „Зверињак“ написан је са  позиције лирског јунака који за себе каже „Плен сам само у чељустима звери“ (47). Тако њему није преостало ништа друго, док га звер дави, комада и мрви да да његов опис, да покуша да објасни његове мотиве за крвави, злочиначкии чин и да тако идентификује те „премиле звери људског лика“ (42) које удружене у хајку, а злу склоне, уз непојамну мржњу „Бесни и балави отимају се о срце и сапи“ (46). У том бесу и омами усред „Србије тужне и несрећног српског рода (45), уз све баналности набуситог победника дели се „ратни плен“ до ког се дошло преваром народа и грубом силом осветника. И што је најтужније није у питању туђин, већ наш човек, Србин, који у тој „завидној пени“ за трен хоће да се ослободи свих фрустрација и да вођен гневом и зверским нагоном и свој народ доводи у предворје пакла да би затро клице живота и поново га створио по свом злом обличју. Ако неком не буде јасно која су се савремена збивања одразила у овим песмама, требало би да прочита и дводелну песму „Преостало је ћутање“ (48) која је настала у Пожаревцу, 20. односно 30. децембра 2000., где се прецизно даје опис стања које је задесило Србију октобарских збивања исте године. Наслов, па и атмосфера песме преузета је из Шекспировог „Хамлета“, само што овде отров испијају „неуки Срби“ који „Сами га себи точе и упорно наливају“ (48). Тај отров је шикнуо из људи који су слични „бесним зверима“ док уједају „мазно“ (49). Жртви остаје да пружа неми отпор као у Горановој „Јами“, дакле – трпљење и презир који се у себи ћути. Идеју истог отпора поменуће песник и у „Балади али не за певање“ (50), која је, такође, настала у Пожаревцу првог дана 2001. године, а чија два последња дистиха гласе:

Трпљење је зора коју слути

Онај који љубећ ћути

Оптужено срце пева

Ноћ пролази дан изгрева

Оптимистички дистиси, ослоњени о један Пастернаков катрен сличне поруке, имају свој продужетак у ненасловљеном сонету Постоји живот изван смрдне раке...(52) као и у последњем сонету овог циклуса у ком сирски субјект упућује позив свима да „У тамне висине нек нестану мржње страсти“. Иако се жртва осећа као плен препремоћног вучјег накота, и мада лежи рањен „сам као црв у хлебу“, иако се налази пред гоничима који га воде ка вешалима, лирски јунак верује да постоји нада у победу доброте и „азбуке оне лепоте“, као и да „Постоји пут заметнут иза ума и олуја“ (52). Из ових трагичних сонета, на крају, избија светлост наде, свежина духовног открића које указује на излаз из зла и наслућује победу доброте за чим је и Пастернак чезнуо.

И када путује неким другим послом по свету, песник реагује лирски на природу и историју посвећених крајева. Тако је и циклус песама „Мртви морепловци“ резултат једног таквог путовања у земље Блиског истока. У само четири песме са мотивима из ових крајева, песник је оживео бурну историју народа који су живели пре неколико миленија на овим просторима.

Букет песама у петом циклусу „Врт књиге“ је апотеза уметности књижевне речи, посебно песничког гласа у ком се евоцирају „лутања и пејзажи стражиловски“ од Његоша, Јесењина, Иве Андрића, Тодора Манојловића, Душана Матића и Милене Павловић Барили, као и глумца Миливоја Живановића. Поетским средствима ту је дата синтеза свега „што јесте и траје духом српског бића! (70).

Закључни циклус „Антеј – љубав“ садржи осам песама са љубавним мотивом. Живот испуњен горким искуствима немилосрдне стварности, тек у љубави према жени досеже врхунац те сучељености са смрћу, јер ту је највидљивије да је исто „љубити и умирати“. Љубав испуњена болним и, лепим осећањима стално је на граници смрти која је, у ствари, само друго лице човековог прегнућа да превазиђе себе и оствари се у немогућем. Као што и верна Пенелопа у песми „Пенелопин дар“ за свадбу спрема дарове: „чемер душе, врет чула и злато бола“ тако и у љубавној поезији Милисава Миленковића ова три елемента чине основу човековог бића које у љубави трага за чистотом и тајнама људске душе. За песника, ком је од свег земаљског богатства дато да поседује „само речи и мисли“ и да њима оствари своје трајање у привременом свету, највећи је успех када љубавну моћ  доведе у стање да се успешно супротстави злу које доминира на свим меридијанима света. Тиме се најбоље лече „ране душе и тела“ и долази до правог просветљења ума.

Вешт у слободном као и у везаном стиху, посебно у форми сонета, Милисав Миленковић је особеност свог поетског израза постигао и посебно изразио снагом свог песничког језика који, често спрегнут класичном формом, зрачи снагом модерног сензибилитета и свеже рефлексије која језичким јединицама даје нова, дубља и симболичка значења. Зато је поетска књига „Провала облака или Ујед зверињака“, својим тананим везом горчине, постигла да се она вине на виши ниво песничког умећа у односу на све досадашње песничке збирке овог песника. Његово певање изникло из драматичних збивања у нашем друштву с краја минулог века, има и актуелно, а својом симболиком, и општељудско значење, па тиме даје вредан допринос развоју српске модерне поезије.

Из Бележница

Стојанкин вез

1. јун 2009. Село И. Радан планина

Допутовали око 12 из Београда. 

Брат ме сачекао код скретања за Осипаоницу, тј. донео ми је рукопис антологије, да још једном прегледам. 

Киша.Поподне...

Спавао. Када сам се пробудио - тзв. "лучена паприка". Кашљем.

Звао неко из даљине. Да ли Господин који заступа Госпођу Л. Р.? Споменуо је њено име...Нисмо се разумели...

     Видети више: https://sites.google.com/site/odandedovde/fragmenti-slucajno-nadeni/sazvezdheznameti

ИМАГИНАРНИ МУЗЕЈИ (прва верзија)

Књижевни архив ЗАВЕТИНА
СЕБИЧНИ МУЗЕЈ

"УЗМИТЕ папирну траку и спојите јој крајеве изврнувши их у облику осмице: добили сте Мебијусову траку, која је за математичаре тврд орах. То више није цилиндар, имамо само спољну и унутрашњу површину које се неприметно стапају. То је сада деформисани цилиндар, уврнути ваљак унутар кога би се моторциклиста у непрестаној кружној јурњави нашао у одређеном тренутку на леђима с точковима мотора у ваздуху!
Стварност треба изобличити, само мало је изврнути да би нам открила нове размере простора и времена.
Мислим да се Грегор Самса нашао пред таквим изазовом у тренутку кад се преобразио у инсекта. Подређен људским законима равнотеже, он једноставно више није могао ни да хода ни да пузи. Да би се изборио са простором у коме иде час горе час доле, у коме се више не зна шта је унутарње а шта спољашње, ништа друго му није преостало него да постане инсект.
Преображај људи и предмета последица је јуриша унутарњих слика. (...) Ешар се не задовољава пресликавањем природе : то свако зна, или скоро свако. За њега је васељена чудо, тајна. 'У тродимензионалном свету, показати истовремено лице и наличје није могућно. ' Полазећи од те замисли, Ешар се упустио у космичку пустоловину потраге за четвртом димензијом. Да би се створио свет тако сличан а тако различит од онога кога ми опажамо, прво га морамо видети другим очима, из друге перспективе. А потом постићи такво савршенство израде, такво мајсторство да нам се предочи "привид простора". У нашем свету површности, Ешар је можда последњи настављач уметничке традиције за коју је "потпуно овладавање занатом" врлина, идеал. (... )
Под руком мајстора и који промишља свет, свако његово остварење покреће механизам мишљења који нас неумитно доводи до суштинских питања: Где је почетак? Где је крај?"Данило Киш је написао овај текст за рубрику Ле мусее егоисте (Себични музеј) која већ годинама постоји у Ноувел Обсерватеуру и где људи од угледа - уз приложену репродукцију - тумаче своју "слабост" према некој слици (или цртежу).

2
(НЕ)СЕБИЧНИ МУЗЕЈ

Данилу Кишу његова деца и настављачи, они прави, толико дугују да дугове неће моћи отплатити ни на оном свету. Пишући (1980) о идиотима и мартирима Киш уочава: "Све до Флобера књижевност је представљала целину (види Балзак), тоталитет света и бића; једну од осовина живота и друштва, у истом значењу као војска, власт, филозофија, држава, породица. Са Флобером отпочиње раздобље "декаденције" које се продужује све до наших дана. Књижевност је изгубила своју превласт, своју равноправност, своју интегралност.
Али је књижевност била приморана да настави живети са тим трагичним сазнањем изгубљеног раја. Одатле тај узалудни покушајда се кроз дело ("Бувар и Пекише", на пример), околишаним путевима, пронађе тај тоталитарни статус, та универзалност која је постала немогућном. Као да Флобер није схватио да је свет разбијен у парампарчад, да се модел, све дотле непокретан и статичан, покренуо, да је време фиксног штафелаја заувек прошло. Он је хтео да по сваку цену реконструише разбијени крчаг : одатле стил, одатле мартирство. То што проза после Балзака није нестала заувек, то треба да захвалимо у првом реду Флоберу.
"Декадентна" књижевност која је рођена с њим, траје, ево, од Флобера преко Xојса , све до данашњих дана. Свесна тога заувек изгубљеног јединства, и помирена с тим. Свесна да је осуђена на фрагментарност, али жељна да , управо кроз ту фрагментарност, да потпуну визију света и човека. Стога се Флобер, у "Искушењу светог Антонија", дао у потрагу, посредством докумената прошлости, за једном могућном фиксном тачком у овом свету непостојаних структура ; и на тај начин постао родоначелником оне књижевне струје коју Фуко назива "фантастиком библиотеке".
Флобер нас је научио , дакле, да је стил ентитет за себе, и тако нас је увео у велику породицу идиота и мартира"( в. у књ. Хомо поетицус, Свјетлост, Сарајево, 1990, стр. 22- 23). Написао је то писац који је певао у пустињи пружајући жилав отпор критичарима задојеним прагматичним духом Скерлића, Светозара Марковића, Херцена, Доброљубова или Иполита Тена; залажући се у послератној српској књижевности за развијање широке лепезе књижевних проседеа у оквирима прозног жанра, и свестран какав је био освајао је право на луксуз широких дијапазона какво је имала Европа. Неписменима нису потребне никакве књиге, па ни књиге натуршчика. Киш је сматрао, исто што и Борхес, да писци који пишу на нашем језику могу да захвате све европске теме, да их захватимо без сујеверја, са дрскошћу која може имати, која већ има срећне последице.Као нико други у нас,Киш је био свестан много чега, па и значења властитог дела: "Своје властито дело, свој властити пораз видим у оним истим оквирима (дакле провинцијским),где је оно расло и где му је судбина доделила да расте, као један мали, сепаратни пораз у низу наших пораза, као сталан и доследан покушај да се из те духовне провинције изиђе, митосом, темом и поступком. Своје властито дело (написано и још ненаписано) видим,дакле,као усамљен пораз, који се да или ће се дати идентификовати као такав, индивидуални стваралачки пораз, а не као пораз једног мита, једне школе, једне естетике или једног погледа на свет"(нав. књига, одговор на једну анкету из 1971, Ми певамо у пустињи, стр. 78 -79).Киш је веровао да би ФОРМА "могла можда да да нов садржај нашој таштини: да изнесе Дело изван домашаја мрака и таштине, да га пребаци преко Лете. Стога бих желео у својим будућим књигама - ако и саму идеју Дела не поједе рђа сазнања таштине - да изразим (...) величину људског пораза, којему писац покушава да супростави свој сопствени мит, своју сопствену Форму, свој сопствени, индивидуални глас, усамљенички, можда без одзива и одјека, али болан и препознатљив" (исто, стр. 79).
Кишове дијагнозе духовне провинције односе се, наравно, и на оно што обични људи подразумевају под речима : престоница, велика културна средишта сконцентрисана у градовима бивше СФРЈ. Кад је тако поразна слика те "духовне провинције", КАКО ЛИ ЈЕ ТЕК У ПРОВИНЦИЈАМА ПРОВИНЦИЈА? У Неготинској елегији првој Адам Пуслојић је крикнуо : "Све имам данас у Крајини. / Недостају јој једино / мој сто и моја столица. И црни / шешир од Богзе утекао, овамо / на главу мога лудила"( стр. 12). Какав је однос провинције, оне најдубље, према уметнику рођеном у њој? Какав би могао бити? Тај однос - узмимо у обзир Кишов, или било који други случај - није онакав какав би требало да буде ни за живота уметника, а ни дуго година после смрти уметника. По природи ствари уметници одлазе из својих малих места, родних места, општинских, среских или окружних, свеједно, и земљаци их се сете ТЕК и АКО њихова дела доживе славу у Европи и свету. Па, понекада, ни тада.На књижевност се гледа као на нешто "декадентно", али то је можда зато што књижевност, после Балзака, како пише Киш, више не представља "целину (..) тоталитет света и бића; једну од осовина живота и друштва, у истом значењу као војска, власт, филозофија, држава, породица". Књижевницима је преостала ФАНТАСТИКА БИБЛИОТЕКЕ, СТИЛ КАО ЕНТИТЕТ ЗА СЕБЕ и велика породица ИДИОТА и МАРТИРА.Кад неки књижевник хоће да изађе из те велике књижевника који су стварали у источној Србији), наишао би на читав низ опипљивих баријера : новчаних, материјалних и других.
Наши књижевници, па чак и они који су објавили и више од двадесетак књига, и прочули се у нашој земљи и у свету, у највећем броју случајева не спадају у богате људе. Не би могли самостално да саграде о свом трошку ни пристојну породичну кућу а некмоли некакав музеј.Неготинска елегија прва Адама Пуслојића, поред осталог, укључује у једно од својих значења и ту једноставну и тужну истину.
(.....)

4
Кад већ Пуслојићев Музеј црне Крајине НЕ ПОСТОЈИ, требало би створити један, сличан, у коме би били сједињени сви ти ИМАГИНАРНИ МУЗЕЈИ. Могао би се звати (НЕ)СЕБИЧНИ МУЗЕЈ и могао би бити подигнут на истоку Србије, на простору од Ртња до Стига и од Дунава до Ресаве, у сваком случају надомак географског и митолошког средишта Балкана (Старе Европе). Био би то, заиста, музеј у коме би се "ујединиле" све наше крајине у једну крајину. (Све је то једно, све је исток. /Све је извор, источник, каже Пуслојић.) Био би то, дакле, музеј свекрајине ове земље.
Био би то музеј у чијем би стварању учествовали, на овај или онај начин : сви - најумнији и најсамопрегорнији људи и ствараоци не само овог нараштаја него и следећег.Музеј који, иако би се налазио надомак седишта општина (Кучево, Петровац на Млави, Жагубица, Голубац, Велико Градиште, Пожаревац, или Неготин, или Бољевац...), не би био ствар само тих општина, мада би њима највише користио, јер би временом прерастао у култно место и културно средиште каква су у средњевековној Србији били манастири. Такав музеј би био и ствар ОСНИВАЧА. Музеј који би био на периферији седишта општине, на месту погодном, згодном (где би обавезно морао бити сопот - извор живе воде), НА ПОСЕДУ КОЈИ НЕ БИ МОРАО БИТИ ВЕ]И ОД ДЕСЕТ ХЕКТАРА. (Општине поседују таква земљишта, залединчена, о којима се нико не стара. Најплоднија земља покрај Пека, хумус, прва класа, данас се продаје по 250 динара, а шумска земља, пета или шеста класа, никога и не занима, и може се купити по десетоструко нижој цени по ару од споменуте.) Музеј који би, у свом саставу, садржао БОТАНИЧКИ ПАРК - КАРПАТУМ и ЕТНОПАРК. У Ботаничком парку били би представљени дрвеће, жбуње и лековите траве које расту на ширем подручју Карпата. Етнопарк би чинили:
а. Типична кућа краја у коме је подигнут, у којој би живео Оснивач,са два-три вајата за његове потомке,
б. Бачија,
в. Воденица,
г. Воденица - ваљавица
д. Архив закопаног блага - зграда (НЕ)СЕБИЧНОГ МУЗЕЈА, са великом библиотеком и малом офсет штампаријом, где би се штампало најмање четири броја годишње листа ЗАВЕТИНЕ, листа који би се бавио традиционалном културом у најширем смислу речи, и неколико мањих просторија за госте.
ђ. Мермерни Крст, који би подигао оснивач Заветине,са брестом -записом.
е. Мања капела, посвећена Вазнесењу Господњем и Слави музеја.
ж. Мало гробље, на коме би био сахрањен ОСНИВАЧ, његови наследници и други српски песници који то изричито изразе као своју последњу вољу.
з. Мала летња позорница са амфитеатром под ведрим небом, која би могла да прими најмање хиљаду посетилаца, где би се сваке године, на Спасовдан, одржавала велика смотра народног стваралаштва североисточне Србије, и друге сродне активности, у којима би се прожимале духовност и уметност.
Већ годинама размишљам о месту погодном за подизање (НЕ)СЕБИЧНОГ МУЗЕЈА.
(.....)
Евентуални Оснивач (НЕ)СЕБИЧНОГ МУЗЕЈА мора бити свестан, и свестан је - времена у којем живи и психопатологије свакодневнице.
Наша балканска психопатологија није новог датума, а уколико је специфична опет има и све одлике опште психопатологије других народа и ранијих векова, како овог лета у Врњачкој Бањи, у склопу Духовних летњих вечери, на серији предавања, на којима је учествовало више наших угледних стручњака из разних области,рече Владета Јеротић.Овај аутор је покушао да одговори на питање - где је излаз и из америчко-европске и из наше "психопатологије свакодневнице".
Јеротић с правом тврди да је "просечни грађанин Америке и Европе већ одавно лишен идеја које би га могле покренути на неку племениту акцију, тежи "срећи" у животу, односно одан је "принципу задовољства", избегавајући брижљиво и систематски сваки бол (душевни и физички), свако признање погрешке, одбацујући у целини грех и кајање као "преживеле хришћанске вредности", плашећи се, а онда и негирајући, и саму смрт".А када је реч о просечном грађанину Србије,чиме се он данас најчешће бави? "Највероватније - гледањем телевизијских емисија, читањем штампе и бесконачним, савршено неплодним "политизирањем" о људима на власти и опозицији, о грађанском рату и његовим узроцима и последицама, о интернационалној завери против српског народа, итд.При овим расправама међу Србима, које се некад завршавају и окрвављеним главама, попију се неизбројиве количине сваковрсног алкохола и кафа, попуше се неизбројиве цигарете, које заједно са алкохолом повећавају, бар за неколико степени, ионако усијану "политичку температуру" оваквих разговора, да не говоримо о штетности алкохола, цигарета и свађа на телесни, душевни и духовни живот човека". Западна и наша психопатологија су сличне.Господин Јеротић открива у чему је смисао "привидне противуречности" материјалног просперитета и економског благостања европских држава са њиховом упадљивом кризом културе, духовности: "Ако под цивилизацијом разумемо превасходно техничке напретке, односно практична остварења научних достигнућа, а под културом творевине људског духа реализоване у религији, философији и уметности, онда можемо мирно да кажемо да можда никад у историји човечанства није било већег раскорака између цивилизације и културе него у другој половини 20. века". Сматрајући "технички вирус" цивилизације као изазов првог реда духу човековом, па и Духу Божијем у човеку, Јеротић не види другог начина да на овај изазов ваљано одговоримо, него развијајући природне одбране организма "вољом за животом" или "вољом за смислом",коме (организму) више не помаже никаква природна виталност или дарвинистичка борба за опстанак јачих, већ само онај Дух који је једном и удахнуо човеку у душу и тело управо поменуту вољу за животом и смислом.Без обраћања овом Духу и његовом милостивом снисхођењу у љубави и из љубави, није могуће спасење из "психопатологије свакодневнице" ни једном народу,па,наравно,ни српском".Јеротић зато предлаже народу да ослушне,управо данас, речи светог Максима Исповедника из 7. века,која су изречене за сва времена историје људи и света:"ДА БИ СЕ УЗДИГАО У НЕБО ЧОВЕК ПОСЕДУЈЕ ДВА КРИЛА : МИЛОСТ И СЛОБОДУ.ОБОЖЕЊЕ ЈЕ СУСРЕТ ДВЕ ЉУБАВИ, БОЖАНСКЕ ЉУБАВИ КОЈА СИЛАЗИ И ЉУДСКЕ КОЈА СЕ ПЕЊЕ".
(....) (НЕ)СЕБИЧНИ МУЗЕЈ је, за сада, само сан песника, оснивача.

5 МОЈ ПОСЕД.
Крај и Почетак
Овако Анри Мишо, поред осталог, у песми Мој посед описује,пре свега, унутрашњи посед : "Понекад, кад имам времена, осматрам из заседе задржавајући дах: опазим ли да се нешто помаља, ја се сјурим као стрела, бацим се на то место, али се глава - јер то је готово увек нека глава - врати у мочвару.Ја почнем да ријем : блато, сасвим обично блато, или песак, песак ...
Нема чак ни неба.Тако изгледа да одгоре нема ничега, треба ходати погнут, као у ниском тунелу.
Тај посед је мој једини посед.На њему живим од детињства, и могу да кажем како је сиромашан као мало који.
Често сам желео да просечем широке путеве по њему.Начинио бих један велики парк...
Не зато што волим паркове, већ...тако". (В. у књ. МОЈИ ПОСЕДИ, Београд, Нолит, 1976, стр. 69)Постоји, дакле, Мишоово земљиште,у коме постоји он.Али Мишо зна да: "има људи који су власници величанствених поседа, и ја им завидим. Негде опазе нешто што им се допада.Одлично, кажу, то је нешто за мене.Речено - учињено, ствар је већ на њиховом поседу.Како се врши ово преношење? Не знам.Од малих ногу се увежбавају да скупљају и да стичу.Не могу да виде ниједну ствар а да је не преместе код себе.То се одвија несвесно.
Не би се могло рећи како је то похлепа; пре ће бити да је то рефлекс.
Неки од њих немају чак ни појма о томе.Они имају величанствене поседе које одржавају својом интелигенцијом и својим изузетним способностима, и не слуте ништа" (исто, стр. 72).
Мишо је упоран : "Вратимо се земљишту. Говорио сам о очајању. На земљишту се може градити, и ја ћу градити. Сада сам сигуран у то. Спасен сам .Имам уточиште"(исто,стр.73).
Анри Мишо има свој унутрашњи посед, своју опсесију, као што је има и Адам Пуслојић, као што је ИМАМ И ЈА.Величина Мишоовог унутрашњег поседа је, наравно, импозантна. МУЗЕЈ ЦРНЕ КРАЈИНЕ је тек видљиви део Пуслојићевог "поседа". За разлику од оних величанствених поседа о којима говори Мишо, Мишоови и Пуслојићеви "поседи" су непропадљиви.За оне друге се може рећи - чија земља није била,чија неће бити.Чудно је,међутим, што француски песник "завиди" власницима величанствених поседа,што није покушао да стекне свој. Јер то стицање није "похлепа", већ је "рефлекс", како је сам увидео.
(......)
(12. септембар 1994)*

_____
* Објављено први пут у београдском књиж. часопису САВРЕМЕНИК, под насловом “(НЕ)СЕБИЧНИ МУЗЕЈ « . Прештампавано у књигама есеја : Музеј немогућег ратара (прво издање) ; РЕЛИГИЈА ПОЕЗИЈЕ (прво издање). Овде се објављује, из тог дужег есеја, само одломак који се односи на Данила Киша. Под другим насловом. (М. Лукић, крајем августа 2003)