среда, 8. јануар 2014.

О НЕВИНОСТИ / Александар Лукић


Сеоска библиотека Лукића у Мишљеновцу, снимак из 2010.



Где је то време нестало, после свега, да ли слутим,
након мобилизације и додељене мањерке- сјајне варке,
брегови на истом месту пландују као стадо оваца у подне
шишарке ме дозивају да им приђем. Није ми до њих.

Китњасти брегови са шумарицама и грмовима шипурка
мојим ранама у мукама зараслим, ближе се повести басни.

Не то су бункери, одустајања да будем човек.

Грана бреста претворена у љуљашку на обали Пека,
са којом сам затворених очију спорадично полетао у небо.
Љуљашка која је у инат пред мрак подсећала на обешену омчу,
или пак на вадичеп, о, да, јадна брестова грана.

Каква ми корист беше дата од природе тад,
да се винем пут неба, а потом да паднем на место
где сам некада био.

Младић са набреклим пенисом, скривен у ракитару -
малог речног острвцета по чијем ободу расту врежа диња
бацајући жут цвет пут реке.

Тако је изгледао свет тог лета – мрак одасвуда, тунел
из кога се помаља рудар са упаљеном лампицом на шлему.

Толико слављени социјализам пупмао се као гајде,
а од свега, само гладан птић испао из гнезда.

Где су ти сати мог оправданог страха – шупљине
у трешњевом деблу што певају на ветру,
што рецитују стихове помогнуте ветром.
О момку кога окупирају маље по телу.

Шта то скрива женска сукња, дивни шатор
момак би под њом нашао сигурно склониште.
Познао би питалицу, добио одговор.

Колико лица имам да бих издржао силину
надируће снаге, ловећи скакавце по трави ливаде,
трчећи тамо – амо чупајући им задње ножице
те отворене шестаре за тили час
трпајући их немоћне у стаклену теглу
претварајући их у потенцијалне мамце.

И кад нестане време, хоћу рећи историја
једног тренутка – сети се оног жутог цвета диње
можда јајастог речног белутка, брегова
обучених у снегове, сведоцима првог реда о невиности.

Не памтим бадава. Траг показује човека.
Шупљу говеђу кост населили су мрави,
довлачећи из природе у њу храну за зиму.

И моје ће тело бити угодан стан неким црним бубама,
неуморним рударима које сам упознао над лешевима
туђим.

Можда ће време за које се питам,
куд одлази искрснути пред њих
попут притуљене лампице
да им осветли правац пута куда да се упуте.

Нека нико крећући се ка вечности
не ћути на том путу.

Нема коментара:

Постави коментар

ПОТИСНУТА КРТИТИЧКА РЕЧ

- Свако интелектуално друштво у коме нема расправе, разговора међу људима, у коме нема размене мишљења, у коме је мишљење сведено на притисак миша и које вам онда неко сервира преко интернета, нема доброг закључка - рекла је Вида Огњеновић.

Овим је, по њеним речима, жестоко угрожено и јавно мњење, које је разбуцано и корумпирано тиме што је политика узела све у своје руке, почевши од запошљавања до награђивања.

ичко јавно мњење, јер њему није дозвољено да постоји. У ствари је, на известан начин, ућуткано већ неко време. Мислим да је тренутно у највећој кризи наша друштвена свест. Данас можете свакога напасти - и појединца и групу на друштвеним мрежама, које су апсолутно новине без уредника и без икакве контроле, од њега направити најгору и најнеморалнију особу, а да зато никоме не одговарате и да вас нико не узме у заштиту - оценила је Огњеновићева. - Наше друштво је доживело да је интелектуалац исмејан, потиснут, потлачен. Не да више нема главну реч у јавном мњењу и друштвеној свести, нити је више њен креатор, него је нема ни у својој професији. У таквом друштву, и у таквом друштвеном окружењу "Максимум" нема никакве шансе.

= извор "Вечерње новости" >Потиснута критичка реч

Прочитајте још - Вида Огњеновић: Свет ће постати глобални "Мекдоналдс"

- Немамо више крит