Шпијуни и отровна комунистичка пропаганда

 Шпијуни пратили краља без круне /     Иван МИЛАДИНОВИЋ | 03. април 2016. 12:04 | Петар II Карђорђевић “обрађиван” у депешама Титових амбасадора. Брозова власт, иако је краља лишила свих права, видела га као опасног противника

Петар Карђорђевић

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Остаци краљице Марије стижу у понедељак
• 
  Изасланик британске краљице брине о сахрани Карађорђевића

• Сведочење: Са краљем Петром ИИ често сам бежао са двора
• Монархија "жуља" Србе
• На одру краља Петра ИИ круна његовог деде

КАДА је почетком марта 1945, краљ Петар II Карађорђевић потписао указ о постављењу намесника 1945, практично је признао своју абдикацију. Тај чин ће пола године касније и формално бити потврђен. Наиме, 29. новембра те исте 1945. нова Титова комунистичка власт доноси одлуку о укидању монархије и лишава династију Карађорђевић свих права.

Тих дана и година наступа ужасавајуће затишје у животу екскраља. Ништа није радио, није имао где да иде и мало чему се надао. У његовом присуству није се смела спомињати Југославија, није се смео спомињати новац, није се смео спомињати краљевски двор.

У својим мемоарима његова супруга, бивша краљица Александра, о том времену пише:

- Често је иронично говорио “Ја сам незапослени краљ, а једини посао који знам је како бити краљ. Обучавали су ме за краљевство откако сам рођен... Утрошили су на хиљаде фунти, правећи, како се испоставило, од мене неупотребљивог појединца. Али успели су у том да заволим свој посао. Хоћу да будем краљ и ни за шта друго нисам спреман” - писала је Александра.

МЕЂУТИМ, и поред одузимања свих права, краљ Петар II је за нову југословенску власт и даље представљао опасног потенцијалног противника. У готово свим европски амбасадама било је неколико службеника који су били задужени да прате сваки његов корак.

Прво путовање младог Крађорђевића у Италију праћено је с великом пажњом. Југословенски амбасадор у Лондону Љубо Леонтић, писмом од 26. фебруара 1946, обавештава Министарство иностраних послова:

“Краљ Петар се спрема да оде у Италију - доноси Ројтер вест од суботе - где има две виле његова жена. Из краљеве околине је ова вест.”

Крајем јула исте године Петар креће у Швајцарску. Амбасадор Ристић одмах реагује и шаље телеграм (23. јула 1946) у коме обавештава Министарство иностраних послова и тражи инструкције шта да ради:

- Петар Карађорђевић синоћ стигао преко Француске у Швајцарску. У Базелу у хотелу пријавио се као “екскраљ”’. Одмах сам посетио политички департман, где ми је речено да је Петру одобрено пет недеља боравка ради одмора. Провешће га у Сан Морицу. Одобрење је дато под условом да се не бави политиком. У департману изјављују да он има наш дипломатски пасош са визом наше амбасаде у Лондону. Ако је ово тачно, требало је и мене обавестити. Са друге стране, сазнајем да је Петар једном новинару казао да не може давати изјаве док не дође у контакт са швајцарском владом. Званично сам скренуо пажњу и департману да треба спречити да Петар свој боравак овде искористи у политичке сврхе. Молим, јавите ми ваше гледиште, како по овом тако и по случају Топаловића - говорио је амбасадор Ристић.

У ОДГОВОРУ Министарства иностраних послова од 26. јула писало је: “Петар Карађорђевић има стари дипломатски пасош: Наша амбасада у Лондону није му издала визу. Ако има нову визу значи да је фалсификат. Настојте да сазнате датум визе. Мотрите његову делатност и шаљите о томе редовито депешом извештај сваке недеље.”

И генерални конзулат из Цириха писмом од 29. јула 1946. обавештава политичко одељење Министарства иностраних послова: “Сматрамо за потребно да обавестимо то Министарство о следећим догађајима:

1. Долазак бив. краља Петра II у Швајцарску.

22. о. м. стигао је на путу из Париза у Базел бив. краљ Петар II у пратњи своје пунице бив. грчке краљице Аспазије, свог ‘ађутанта’ Мr. Мooy-а и још једног човека.

СУСРЕТ СА ОФИЦИРИМА ЕМИГРАНТИМАУ ПИСМУ Владимиру Велебиту, амбасадор Ристић из Швајцарске је написао:
- ШТО се тиче Петра Карђорђевића, он се налази у Сент Морицу и засад мирује. У штампи његов долазак у Швајцарску остао је скоро незапажен, а он лично није давао никакве изјаве. Настојаћемо још да сазнамо да ли је примио кога од наших емиграната и да ли са њима одржава контакт. Према сазнањима нашег конзулата у Цириху, тамо је изгледа примио неке наше емигранте бивше официре југословенске војске - навео је Ристић.

23. о. м. пре подне разгледао је знаменитости у Базелу и посетио је “Швајцарско банкарско друштво”, где је подигао извесну суму новца. После подне истог дана продужио је аутомобилом у Цирих. У Цириху се задржао до 27. о. м., а потом продужио у Ст. Мориц, где остаје неколико недеља на одмору. Како у Базелу тако и у Цириху, пратила су га увек дискретно два швајцарска детектива. У Базелу није примао никога, док је у Цириху приредио у најелитнијем хотелу ‘Bayer ay Lac’ 26. о. м. један мањи пријем, којем су углавном присуствовали бив. официри, који се налазе у Цириху по логорима и околини. Иначе није примећено да је он развијао неку значајнију политичку акцију, а нити је његов долазак изазвао нека јача гибања унутар наше емиграције у Швајцарској. Швајцарска штампа до сада није посветила његовом доласку скоро никакву пажњу. Све новине донеле су само кратке нотице.

И У ПИСМУ од 10. августа 1946. Владимиру Велебиту, помоћнику министра иностраних послова, амбасадор Ристић поменуо је и краља Петра:

- И ову прилику сам искористио да директору Политичког одељења скренем пажњу да смо ми изненађени да швајцарска влада дозвољава да се на њеној територији окупљају отворени противници данашње Југославије и кују завере против ње. Нагласио сам му, да се одмах после Топаловића појавио Петар Карађорђевић и да ме неће изненадити ако се једног дана у Швајцарској појави цела бивша лондонска влада. Због тога сам га молио и најенергичније захтевао, да се предузму хитно све мере да се овим нашим противницима онемогући свака акција која би могла компромитовати наше заједничке односе - навео је тада у писму амбасадор Ристић. - Господин Зехндер ме је пажљиво саслушао и уверавао да је Петру Карађорђевићу одобрено пет недеља боравка у Швајцарској ради одмора, али под условом да не води никакве политичке акције. Том приликом ми је још додао да је Петар дошао у Швајцарску са нашим дипломатским пасошем и са визом издатом од наше амбасаде у Лондону. На моје изненађење и чуђење, два пута ми је поновио да је ова виза издата од наше републиканске амбасаде у Лондону. Он лично није видео визу, али тврди да га је швајцарско посланство у Лондону тако обавестило. Замолио сам господина Зехндера да ову ствар провери преко надлежних власти и да ме извести - када је виза издата, под којим бројем и ко је потписао визу. Чим ове податке добијем одмах ћу вас телеграфски обавестити, како би се извидело да ли се овде ради о фалсификату или нечем другом. 

Венчање, које му је можда и одузело престо

Шпијуни пратили краља без круне

Крај ДЕКЛАРАЦИЈЕ или о суштини краљевине у парламентарној монархији!

....Краљевина у парламентарној монархији не значи да Краљ врши власт. То је уставна гаранција и право Краља да штити народ од власти. Да власт коју формирају странке усмерава и ограничава на државне послове и државне интересе.

Власт мора да буде безлична а држава да има лице. Круна са заставе, и круна са грба који представљају државу, та круна мора да стоји и на глави да нам држава не остане обезглављена.

Када је та глава била глава из куће Карађорђевића, Србија је побеђивала у ратовима, Србија је ширила своју територију и уједињавала земље и грађане; а у миру, у Србију су се људи досељавали а они који су одлазили да се школују, – враћали се.

И последњи пут када су грађани Србије имали истинску наду (после година беде и пораза) иза те наде стајао је одлучан позив ЊКВ Александра Другог на крунисање демократије.  Био је довољан његов позив из изгнанства да се тој нади дају победничка крила. Данас је он подстанар у свом дому јер су странке приватизовале државу у привидно демократском уређењу. Докле је год тако и грађани Србије ће бити подстанари у својој држави. Зато се све теже одлучују да имају децу, зато се све лакше одлучују да дом потраже у туђој држави. Грађани морају јасно да виде да свако има право да живи у свом дому. Да је сваком гарантовано право на оно што су његови преци стварали  јер му само то гарантује да ће и његови потомци наследити оно што он ствара. Странке треба да се боре око извршне власти која је пролазна и смењива а демократија мора да има институције које гарантују трајност и сигурност посла и државе, и мора да има на челу оног ко је несмењив. Оног ко зато што представља своју породицу стиче наследно право да представља и државу. Оног коме народ може да се жали на власт. Оног који је круна државе. Оног на чијој глави стоји та круна из грба, круна са заставе. Због чега увек знате да је ваш дом тамо где се та застава вијори.

Човек не бира време у коме ће живети. Али бира шта ће у времену које му је дато учинити за себе, своју породицу, своју државу.

Дошло је време да ми учинимо шта треба.

Данашњи јубилеј нас опомиње: не смемо више да чекамо.

Дошло је време наше обавезе да довршимо  процес крунисања демократије. Да покренемо промену Устава која ће демократију у Србији успоставити као парламентарну монархију, која ће ојачати институције као гаранта истинске демократије и трајну брану свакој личној и свакој партијској узурпацији власти.

Дошло је време да за десетогодишњицу обновљене самосталности Србије, 5. јуна, припремимо Предлог промене Устава, – Устав Краљевине Србије. Да до десетогодишњице проглашења Устава, 8. новембра, прикупимо потписе грађана за тај Предлог и предамо га Народној скупштини. Дошло је време да покренемо процес који ће крунисати Србију.

Дошло је време, и нећемо стати док свој посао не завршимо у свом времену.

Што се не крунише, – то се окруни.

У Врњачкој Бањи, 27. марта 2016.     (Г-дин Предраг Марковић) 

Ето вам га ваш Непоменик, и његова чинодејствовања!

Тито обећао Косово Албанији / И. Миладиновић | 13. март 2016. 21:40 | Коментара: 72. - Шта откривају документи из наших и руских архивских фондова - Кардељ рекао Стаљину 1947. године: Ми мислимо да Тирани уступимо ту територију. Стаљин: Како је тако примитиван народ успео да овлада Косовом

Тито и Едвард Кардељ, у позадини Вељко Влаховић и Владимир Бакарић

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  У Загребу одржана миса за Тита
• 
  Наставља се оставинска расправа Брозових наследника

• Пет буктиња још пламте у Jајцу
• Баштован Паја: Титове пудлице нас нису волеле
• Приче из Титове баште

ТОНОВИ извештаја о посети председника Томислава Николића Москви и сурету са лидером Русије Владимиром Путином, показали су да су односи између две земље у сталној узлазној линији. Можда је ово прилика да за тренутак заронимо у свет историје и да се присетимо разноликих и контрадикторних веза на релацији Москва - Београд. Шира јавност о овоме подоста зна. И како је Русија у једном тренутку, око Берлинског конгреса отворено стала на страну Бугарске науштрб интереса Србије. Такође, нема човека у нашој земљи који не зна да је Русија 1914. године, жртвујићи своју будућност, објавила рат Аустроугарској када је напала Београд.

Вероватно најмагловитији део тих узајамних односа је период непосредно после Другог светског рата, мада су тада обе земље биле у склопу већих држава - Совјетског Савеза и Југославије.

Међутим, заједничким подухватом наших и руских архивиста, пре неку годину, публикован је "Зборник докумената о југословенско-совјетским односима 1945-1956". У овом издању објављено је неколико стотина, нашим истраживачима углавном недоступних докумената, који откривају нову димензију сложених односе између две бивше земље. Нарочито на периоду који је код нас одомаћен под називима "Информбиро" или "четрдесет и осма".

Публикована документа из југословенских и руских фондова омогућавају и објективно сагледавање не само комплексних односа СФРЈ и СССР-а, већ и погледа на многа унутрашња питања у Југославији и планове Титовог режима, нарочито око судбине Косова, најболније тачке Србије.

ПОСЕБНУ пажњу у Зборнику привлачи стенограм разговора који су у Москви, 19. априла 1947. године, водили са Стаљином и Вјачеславом Молотовом - Едвард Кардељ, Станоје Симић и Владимир Поповић. Састанак је углавном био посвећен привредној сарадњи, али је Стаљин у једном тренутку показао интересовање за број Словенаца, Срба, Македонаца и Црногораца у Југолавији. На дневни ред су дошли и Албанци:

Стаљин: - А како иде с Албанцима? Хоџа се нешто жалио на ваше политичке саветнике у њиховој армији, као да они слабе дисциплину, што ли?

Кардељ: - То је за нас ново. Нама о томе нису ништа говорили.

Стаљин: - Каквог су порекла Албанци?

Кардељ: - Они су потомци Илира.

Краљевске инсигније / Бела Тукадруз

Прештампан чланак

Међу мојим најновијим песмама има и оних које су посвећене Његовој краљевској Екселенцији, Принцу Престолонаследнику Александру Карађорђевићу II – човеку који је био у најдужој емиграцији, изгнанству; потомку оних славних предака који су постављали темеље данашњој држави…Нисам поклоник удворичке поезије; те песме сам написао давно, пре много година, када нико и није помишљао на трагичну судбину сина последњег краља Југославије…

Сада, 2001. године када су се многе ужасне и трагичне ствари већ догодиле, са последицама које су катастрофалне, многима је јасно да је завереничко и револуционарно свргавање монархије брзо довело не до републиканских слобода и радости, већ до партијских диктатура и персоналних тиранија авантуриста. Срби, који су од уласка у своју познату историју познавали монархију од почетка свога државотворног постојања, скоро све до половине Наметног века, нашли су се у фрижидеру језовите повести Наметнога века: као да су били замрзнути. Већина становништва је одбијана и одбијена од монархије, под изговором тзв. високе политичке свести. У суштини, нису познавали њену тачну суштину.

Српском народу је потребно, дубоко у то верујем, оно што су имали његови преци: Краљ, а бити цар или краљ значи „самопожртвено служење, и да се то служење састоји у врховној власти над државом. Такво јединство владања и служења има суштински, дефинитивни карактер; оно не може и не сме да се разбије…“

У суштини, Српски народ је у другој половини 20. века имао за владара „црвеног цара“, неспособног за владање, туђинца, болесну, опасну, чак погубну појаву за читав Српски народ. Коме то ни данас није јасно, а многима није, нека заигра у Повратном колу. Партија је много, а народ је један, и краљ је један. Партија је много, али је непартијаца много више. Дај Боже да Српски народ коначно добије свога Краља, који ће позвано стојати над свим слојевима, класама и странкама, и који ће бити апсолутно слободан од оних који су га довели на власт, од оних који га проглашавају Краљем, од банкара, од светских закулисних ложа које никада неће престати у настојању да потчине његову државну вољу. Грађана и поданика је много и од сваког од њих иде према Краљу нит ПРАВНЕ подчињености; та нит обавезује и свезује Краља. Краљ је један у земљи, од њега се према сваком грађанину протеже нит власти; та власт веже и обавезује Краља. Сваки нормалан и побожан грађанин Србије носи у себи Краља, зато један треба и да га оличава на Јави! Наравно, природно је и неопходно навићи Будућег Краља на то да приватног и личног живота нема и никада неће бити. Од Краља се тражи највећа могућа жртва. Јер, не заборимо ни у сну: Лични живот Краља је у свему и увек својина његовог народа: његов живот не можемо издвојити из велике историјске бујице, немогуће је да прогласимо његову издвојеност из ствари свенародних…

Упућујмо у истину: Духовна и политичка одговорност Краља је свеобухватна и непрекидна! Све што се тиче Краља лично и његовепородице, све је својина његовог народа, све улази у ореол његовогдржавног лика или, напротив, у затамњење и изрођавање његовог наличја. Краља не чека судбина пуна забаве, насладе и свакојаких прохтева, већ – жртва, унапред је осуђен да жртвује све своје снаге, своје слободно време, своје страсти, своју личну срећу, своје здравље и свој живот. Велики пралик свеега тога дат је у ликовима српских краљева средњег века, као и Карађорђевог унука Петра Првог. Краљ треба да буде велики васпитач свога народа у свему, у патротизму, у осећању сопственог достојанства, снаге просуђивања, осећања одговорности….

   = Први пут је публикован на локациоји КОМПАС.Даба Шон, у среду 29. децембра 2010, дакле пре непуних шест година.

БЕЉАНИЦА - ОДМАХ ИСПОД ОБЛАКА (Dasukidis - Nikolic)

У рејону "Чукару пеки", жила пуна злата

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Газимо по драгом камењу

• Радан планина: Наставља се потрага за бакром и златом
• Злато испод Црног врха

АМЕРИЧКА рударска корпорација "Фрипорт Мекморан", у кооперацији са канадском компанијом "Ресервоар минералс", у околини Бора, у рејону "Чукару пеки", пронашла је нова лежишта бакра и злата, која су, до сада, најбогатија овим металима - сазнају "Новости". Према информацијама нашег листа, ове компаније су откриле слој руде од 186 метара у коме је садржај бакра 8,02 одсто и злата од 4,44 грама по тони. У другом слоју, "дебљине" 131 метар, откривен је ресурс од 10,03 одсто црвеног и 5,45 грама по тони племенитог метала.

- Радују нас ови резултати - каже Сајмон Инграм, председник канадске компаније. - На терену је, тренутно, шест бушећих гарнитура, тако да се истраживања настављају.

Подсетимо, Американци и Канађани су шокирали светску јавност када су у "Чукару пеки", на дубини од 558. до 559. метра од површине земље "напипали" ресурс од невероватних 25,7 одсто бакра и 50,3 грама по тони злата, што је најбогатија бушотина икада пронађена на планети!

Тада је, на дубини од 179 метара, пронађен слој од 84 метра у коме је садржај бакра 10,75 одсто и злата од 10,86 грама по тони! Још је фантастичнији резултат друге бушотине где је у слоју руде, дебљине 46 метара, пронађен депозит од невероватних 15,85 процената бакра и чак 16,77 грама по тони злата! Примера ради, у рудницима из састава РТБ Бор тренутно се експлоатише руда са највише - 0,4 одсто црвеног метала!

"Фрипорт" и "РЕВ" су, до сада, "уоквирили" ресурсе од 65 милиона тона руде са средњим садржајем бакра од 2,6 одсто и злата од 1,5 грама по тони, из које је могуће добити 1,7 милиона тона бакра и 98 тона злата. За протеклих 110 година рударења у Бору добијено је пет милиона тона бакра и близу 160 тона злата.

ПРОИЗВОДЊА

По ранијим најавама челних људи из "Фрипорта", инвестиција отварања рудника бакра и злата у околини Бора креће се у распону од неколико стотина милиона до невероватних пет милијарди долара! Међутим, потребно је урадити још доста геолошких истраживања да би се донела одлука о реализацији једног таквог пројекта. Према томе, чак и да данас почну с припремама за отварање новог рудокопа, почетак пуне експлоатације могао би се, у најбољем случају, очекивати тек за неколико година.

Потврђено: Борска жила пуна злата | Економија | Novosti.rs

ПОДЗЕМНЕ градове у стене Горњачке клисуре почео је да укопава Трећи рајх, а подухват је наставио Јосип Броз Тито!

Пут кроз клисуру у други недовршени подземни град

СРОДНЕ ВЕСТИ

• Пекинг: Украдени предмети из Забрањеног града

ПОДЗЕМНЕ градове у стене Горњачке клисуре почео је да укопава Трећи рајх, а подухват је наставио Јосип Броз Тито! Казују овако предања становништва на планинској граници Хомоља и долине Млаве. Многи верују и да је радове на огромним подземним војним објектима на путу између Петровца на Млави и Жагубице почео још краљ Александар, баш у време када је тајно градио сличан комплекс у Малом Зворнику. Радови су, верује се, престали после атентата у Марсељу. 

Локалне легенде засад су једине доступне информације у мрежи дугих ходника и огромних просторија укопаних у стене и обложених армираним бетоном. Ни најугледнији војни историчари не знају за подземне базе у Горњачкој клисури којом између стрмих литица вијуга уски пут између плодног Браничева и Борског басена богатог рудом и шумама. Овим кањоном водио је и традиционални пут инвазија из Подунавља ка Моравској долини и обрнуто, о чему сведоче рушевине старих утврђења по хридима клисуре.

РЕПОРТЕРИ “Новости” су пратећи траг легенди пронашли и обишли два напуштена подземна објекта. Први је скривен у подножју Јежевице, у близини манастира Горњак, задужбине кнеза Лазара. Мале вратнице подземног града скривене су густим шумским растињем и тешко уочљиве. Иза њих је густа тама коју и дневно светло разбија само у првих неколико метара ходника који нагло скреће до прве од многих раскрсница. Ту је и прва замка, слепи ходник с лучним проширењем, намењен стражи за коју би нежељени посетилац био лака мета. Тек изблиза на бочном зиду испред стражарског места види се улаз у дуги ходник који се после неколико десетина метара ломи под правим углом и шири у невероватно акустичан простор где се сваки шум многоструко појачава и понавља у низу одјека. Сабласни коридор води до контролно-пропусне станице с двоструким вратима, која је могла херметички да изолује дубину објекта. Слично систему на бродовима у контролну комору се улазило кроз једна метална врата, а да би се наставило даље, неко је морао да отвори следећа. Сад тај проблем не постоји јер су сва врата из подземног објекта извађена и однета, иако су била масивна и дубоко узидана. Однете су и цеви система за вентилацију, електричне инсталације и мегафони који су запамтили старији “незвани гости” из оближњих села који су улазили у подземни град, неки из радозналости, неки због легенди о благу нациста, а најпрактичнији - да би гајили шампињоне.

Мост усред дивљине на путу ка подземном

Пропаст нефункционалног друштва....Становништво се смањује, а бизнис радикално успорава...

У Србији људи поседују често вреднију имовину него становници развијених земаља, али имају веће проблеме у текућем финансирању расхода, јер им плате касне, а пензије су мале

Светско богатство данас је претежно сконцентрисано у земљама које немају изразито вредних природних ресурса. Очигледно су им друштвени систем и уређена држава кључна развојна полуга. Економском, војном и политичком снагом оне остатку света намећу поредак који и даље продубљује неједнакости. Тренд продубљивања неједнакости дешава се и унутар националних држава. Оставићемо за другу прилику расправу о неједнакостима и пажњу усмерити на наш случај и очигледни дисбаланс између имовине (стокова) и прихода (дохотка), који та имовина креира.

Ако пажњу усмеримо на појединца, независно од његовог друштвеног статуса (сељак, службеник, официр, радник, предузетник…), можемо констатовати да сваки слој поседује значајну личну имовину (земљу, кућу, стан, викендицу…), често већу од сличних друштвених слојева у развијеним земљама. Истовремено, имамо знатно веће проблеме у текућем финансирању расхода, јер често немамо редовну плату, пензије су мале, изостају приходи од капитала и ренти.

Посматрачима са Запада ова нелогичност је необјашњива. Испада да већина радника пропалих предузећа поседује вредне непокретности, често веће него запослени у просперитетним предузећима и богатим државама. Та, наоко, нелогичност је последица егзотичног привредног система и перманентне реалокације јавне имовине.

Приватна имовина појединих друштвених слојева настала је револуционарним актом, национализацијом, почевши од дедињских вила до сеоских имања. Потом је дошло до масовне изградње друштвених станова, који су практично поклоњени, јер је у јеку хиперинфлације омогућен њихов откуп. Они који нису добили друштвене станове великим делом су корисници бенефицираних кредита, које је инфлација такође обезвредила. Не постоји проблем са отплатом кредита одобрених до 2000.

Држава је креирала новац и кредит, сав дужнички добитак у хиперинфлацији је приватизован, а губитак је социјализован. Тај ендемски поремећај да кредити неће бити адекватно или уопште враћени у великом делу функционише и данас. Због тога је код нас штедња мала, а штедише су губитници. Не уплаћују се адекватни пензиони доприноси и избегавају осигурања, како животних тако и осталих ризика.

Ми смо изградили друштво у коме се презире штедња и емитује кваран новац, јер је током социјализма обрисано више од 20 нула. Стално тражимо акумулацију од других да бисмо је погрешно инвестирали. То се наставља и данас, а држава селективно смањујући пензије шаље поруку да не треба уплаћивати пензије веће од минималних.

Бежећи од лошег новца и у жељи да се приватизује дужнички добитак изградили смо огроман број кућа, станова, локала и хала које немају станара. Становништво се смањује, а бизнис радикално успорава. Створени дисбаланс између токова и стокова се продубљује. Држава ће радикалним опорезивањем имовине додатно урушити вредност некретнина.

Пропаст нефункционалног друштва може се видети из историјских примера. Османска империја је имала три фискалне фазе: прва, опорезивање дохотка (десетина, трећина) у периоду ширења царства; друга, опорезивање имовине и грађевина (прозора, оџака…) када је доходак пресушио и ширење стало, да би на крају, у трећој фази, прешла на опорезивање социјалних догађаја (венчања, крштења…) када је систем потпуно исцрпео развојни потенцијал и раст.

Ми смо сада у другој фази и време ја да размислимо да ли знамо да направимо производ звани држава која стимулише раст, а не непрекидну прерасподелу. Без кључних помака у концепцијском смислу, Србија, која бележи одлив људског капитала и новца, показаће сву инвалидност гомилања имовине и непокретности.

Људи су на свим меридијанима слични, али су друштвени системи битно различити. Индивидуални оптимум на кратак рок је можда могућ, али на средњи и дуги рок друштво битно утиче на стабилност својине и уговора. У нестабилним друштвима опсесија брзином стицања богатства неретко се плаћа његовим још бржим губљењем и сталним прерасподелама.

Миодраг Зец, НИН

Ака­дем­ско из­у­ча­ва­ње срп­ског је­зи­ка и књи­жев­но­сти на Мо­сков­ском уни­вер­зи­те­ту по­че­ло је 1835.

Срп­ски се у Ру­си­ји учи од 1835. го­ди­не

Тре­нут­но на Мо­сков­ском уни­вер­зи­те­ту има три­де­се­так сту­де­на­та ко­ји уче срп­ски у окви­ру ра­зних про­гра­ма

Порцелански медаљон из атељеа Тера Данубијус М. Вукановића Мишела

 

Ака­дем­ско из­у­ча­ва­ње срп­ског је­зи­ка и књи­жев­но­сти на Мо­сков­ском уни­вер­зи­те­ту по­че­ло је 1835. уво­ђе­њем на­став­ног пред­ме­та  Исто­ри­ја и књи­жев­ност сло­вен­ских на­реч­ја. У ње­го­вим окви­ри­ма сту­ден­ти су до­би­ја­ли ин­фор­ма­ци­је и о срп­ском је­зи­ку.  Већ је 1837.  на те­му „О на­род­ном пе­сни­штву сло­вен­ских пле­ме­на” Осип Бо­ђан­ски од­бра­нио ма­ги­стар­ски рад, у ко­јем је два­де­сет стра­на по­све­тио срп­ским пе­сма­ма.

Ка­сни­је је као про­фе­сор Мо­сков­ског уни­вер­зи­те­та упо­зна­вао сво­је сту­де­не са срп­ским је­зи­ком и књи­жев­но­шћу, пре све­га на осно­ву Ву­ко­вих збир­ки на­род­них умо­тво­ри­на. 

Сту­ди­је срп­ског је­зи­ка као је­зи­ка стру­ке по­сто­је на фи­ло­ло­шком фа­кул­те­ту Мо­сков­ског уни­вер­зи­те­та од 1943, од осни­ва­ња са­вре­ме­не ка­те­дре за сло­вен­ску фи­ло­ло­ги­ју, у је­ку Дру­гог свет­ског ра­та, ка­да се по­ка­за­ло по­треб­ним ус­по­ста­вља­ти и раз­ви­ја­ти кон­так­те са за­пад­но­сло­вен­ским и ју­жно­сло­вен­ским на­ро­ди­ма. Као пр­вог пре­да­ва­ча та­да срп­ско­хр­ват­ског је­зи­ка на ка­те­дру су при­ми­ли Срп­ки­њу Рад­ми­лу Ива­нов­ну Гри­гор­је­ву (Ђор­ђе­вић), ко­ја је та­мо ра­ди­ла до 1948, ка­да је у то­ку ан­ти­ју­го­сло­вен­ске кам­па­ње би­ла ухап­ше­на и за­тво­ре­на. Ма­да је по­те­кла из по­ро­ди­це бе­о­град­ских ин­те­лек­ту­а­ла­ца, Рад­ми­ла се ни­је раз­у­ме­ла у лин­гви­сти­ку и на­ста­ву је­зи­ка, а осим то­га има­ла је на рас­по­ла­га­њу са­мо три срп­ске књи­ге. Ме­ђу­тим, уса­ди­ла је сво­јим уче­ни­ци­ма љу­бав пре­ма Ср­би­ји и срп­ском на­ро­ду и раз­у­ме­ва­ње срп­ске кул­ту­ре. Ме­ђу ње­ним сту­ден­ти­ма би­ла је Та­тја­на По­по­ва, ка­сни­је аутор успе­лих пре­во­да на ру­ски је­зик „Про­кле­те авли­је”, „Ко­ре­на”, „Ро­ма­на о Лон­до­ну”. Она се ја­ко ле­по се­ћа Рад­ми­ле у сво­јим „Ме­мо­а­ри­ма сту­дент­ки­ње че­тр­де­се­тих го­ди­на”. 

По­сле Рад­ми­ле до­шао је Или­ја Тол­стој, унук пи­сца Ла­ва Тол­сто­ја, ру­ски мор­на­рич­ки офи­цир ко­ји је од 1921. до 1945. жи­вео у еми­гра­ци­ји  у Вр­шцу и Бе­о­гра­ду, а по за­вр­шет­ку Дру­гог свет­ског ра­та вра­тио се у отаџ­би­ну. Он је пре­да­вао срп­ско­хр­ват­ски је­зик до смр­ти, 1970. Ра­де­ћи на фа­кул­те­ту од­бра­нио је кан­ди­дат­ску те­зу из те­о­ри­је на­ста­ве срп­ског је­зи­ка и са­ста­вио по­зна­ти Срп­ско­хр­ват­ско--ру­ски реч­ник, ко­ји до са­да оста­је је­ди­ни те­ме­љит реч­ник ове вр­сте. Др­жао је са­мо је­зич­ка ве­жба­ња, док је пре­да­ва­ња из исто­ри­је срп­ског је­зи­ка др­жао углед­ни сла­ви­ста проф. С. Б. Берн­штајн, а из гра­ма­ти­ке са­вре­ме­ног је­зи­ка Т. По­по­ва.

По­сле Тол­сто­је­ве смр­ти за­ме­нио га је ње­гов уче­ник Вла­ди­мир Гут­ков, вр­сни по­зна­ва­лац срп­ског и хр­ват­ског је­зи­ка и кул­ту­ре, аутор 150 на­уч­них ра­до­ва, из­ме­ђу оста­лог по­зна­те мо­но­гра­фи­је «Срп­ска лек­си­ко­гра­фи­ја 18. ве­ка», не­у­мор­ни рад­ник, ко­ји је  фор­ми­рао ру­ску ср­би­сти­ку и кро­а­ти­сти­ку и ве­ћи­ну струч­ња­ка у овим обла­сти­ма. В. Гут­ков је за­јед­но са Ле­нин­гра­ђа­ни­ма-Пе­тер­бур­шци­ма Пе­тром Дми­три­је­вом и Гер­ма­ном Са­фро­но­вом по мно­го че­му об­ли­ко­вао са­вре­ме­ну ру­ску уни­вер­зи­тет­ску ср­би­сти­ку.

Са­да­шња ге­не­ра­ци­ја про­фе­со­ра срп­ског је­зи­ка и ср­би­сти­ке на МГУ ве­ћи­ном су уче­ни­ци Вл. Гут­ко­ва и Т. По­по­ве: Га­ли­на Тир­то­ва, Све­тла­на Жук и Је­ка­те­ри­на Jа­ку­шки­на, док је про­фе­сор срп­ске књи­жев­но­сти Сер­геј Ме­шчер­ја­ков  за­вр­шио Фи­ло­ло­шки фа­кул­тет у Бе­о­гра­ду. Осим ру­ских про­фе­со­ра срп­ски је­зик на фи­ло­ло­шком фа­кул­те­ту МГУ пре­да­ва­ли су лек­то­ри из Ср­би­је, ме­ђу ко­ји­ма су би­ли ис­так­ну­ти на­уч­ни­ци Пре­драг Пи­пер, Ми­о­драг Си­би­но­вић, Да­рин­ка Гор­тан-Премк и др. Бив­ши сту­ден­ти фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та ко­ји су за­вр­ши­ли срп­ски (срп­ско­хр­ват­ски) је­зик  на МГУ ра­де ка­ко про­фе­со­ри у дру­гим ви­со­ко­школ­ским уста­но­ва­ма (Ру­ски др­жав­ни ху­ма­ни­тар­ни уни­вер­зи­тет, Ди­пло­мат­ска ака­де­ми­ја, Фа­кул­тет ме­ђу­на­род­них од­но­са МГИ­МО), у шко­ли стра­них је­зи­ка ру­ског ми­ни­стар­ства ино­стра­них по­сло­ва, у са­мом ми­ни­стар­ству, као на­уч­ни са­рад­ни­ци у Ин­сти­ту­ту за сла­ви­сти­ку Ру­ске ака­де­ми­је на­у­ка, као пре­во­ди­о­ци, у би­бли­о­те­ка­ма и из­да­вач­ким ку­ћа­ма, у пред­став­ни­штви­ма срп­ских и цр­но­гор­ских фир­ми у Мо­скви, као при­ват­ни про­фе­со­ри срп­ског је­зи­ка. 

Тре­нут­но на фа­кул­те­ту има три­де­се­так сту­де­на­та ко­ји уче срп­ски у окви­ру ра­зних про­гра­ма. Сва­ке тре­ће го­ди­не се на срп­ски је­зик упи­су­је про­сеч­но пет сту­де­на­та (у ра­ни­ја вре­ме­на би­ло их је ду­пло ви­ше). Они сту­ди­ра­ју срп­ски као глав­ни је­зик то­ком че­ти­ри го­ди­не, а на кра­ју до­би­ју ди­пло­му про­фе­со­ра срп­ског (или ка­ко још увек пи­шу – срп­ско­хр­ват­ског) је­зи­ка и књи­жев­но­сти. По тра­ди­ци­ји мо­сков­ске ср­би­сти­ке срп­ски је­зик се из­у­ча­ва у по­ре­ђе­њу са хр­ват­ским. Је­зич­ких ве­жба­ња као и по­себ­не гру­пе за хр­ват­ски је­зик као глав­ни на фи­ло­ло­шком фа­кул­те­ту не­ма, али по­сто­ји те­о­риј­ски курс о осо­би­на­ма хр­ват­ског је­зи­ка, док се у окви­ру кур­са је­зич­ке исто­ри­је и ди­ја­лек­то­ло­ги­је из­у­ча­ва цео срп­ско­хр­ват­ски про­стор као це­ли­на, као и у кур­су гра­ма­ти­ке.

Срп­ски је­зик уче и сту­ден­ти дру­гих сла­ви­стич­ких гру­па: као дру­ги сло­вен­ски је­зик то­ком две го­ди­не. Сту­ден­ти ру­ске фи­ло­ло­ги­је веома во­ле да уче срп­ски, јер има­ју на про­гра­му срп­ски као из­бо­рни предмет и уче га то­ком јед­не го­ди­не, али по пра­ви­лу на­ста­вља­ју и да­ље. Ин­те­ре­со­ва­ње пре­ма срп­ском је­зи­ку пот­хра­њу­је се ње­го­вом рет­ко­шћу и за­ни­мљи­во­шћу кул­ту­ре. 

Мо­сков­ску ср­би­сти­ку бри­жљи­во по­др­жа­ва­ју ко­ле­ге из Ин­сти­ту­та за срп­ски је­зик, са ди­рек­то­ром про­фе­со­ром С. Та­на­си­ћем на че­лу, и Алек­сан­дра Вра­неш, де­кан Фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та, као и Ме­ђу­на­род­ни сла­ви­стич­ки цен­тар, ко­ји­ма смо за­хвал­ни на из­у­зет­но до­број са­рад­њи. 

*Про­фе­сор Мо­сков­ског др­жав­ног уни­вер­зи­те­та, шеф Ка­те­дре  за срп­ски је­зик

Др Је­ка­те­ри­на Jа­ку­шки­на

објављено: 02.10.2015 у Политици