Прештампан чланак
Међу мојим најновијим песмама има и оних које су посвећене Његовој краљевској Екселенцији, Принцу Престолонаследнику Александру Карађорђевићу II – човеку који је био у најдужој емиграцији, изгнанству; потомку оних славних предака који су постављали темеље данашњој држави…Нисам поклоник удворичке поезије; те песме сам написао давно, пре много година, када нико и није помишљао на трагичну судбину сина последњег краља Југославије…
Сада, 2001. године када су се многе ужасне и трагичне ствари већ догодиле, са последицама које су катастрофалне, многима је јасно да је завереничко и револуционарно свргавање монархије брзо довело не до републиканских слобода и радости, већ до партијских диктатура и персоналних тиранија авантуриста. Срби, који су од уласка у своју познату историју познавали монархију од почетка свога државотворног постојања, скоро све до половине Наметног века, нашли су се у фрижидеру језовите повести Наметнога века: као да су били замрзнути. Већина становништва је одбијана и одбијена од монархије, под изговором тзв. високе политичке свести. У суштини, нису познавали њену тачну суштину.
Српском народу је потребно, дубоко у то верујем, оно што су имали његови преци: Краљ, а бити цар или краљ значи „самопожртвено служење, и да се то служење састоји у врховној власти над државом. Такво јединство владања и служења има суштински, дефинитивни карактер; оно не може и не сме да се разбије…“
У суштини, Српски народ је у другој половини 20. века имао за владара „црвеног цара“, неспособног за владање, туђинца, болесну, опасну, чак погубну појаву за читав Српски народ. Коме то ни данас није јасно, а многима није, нека заигра у Повратном колу. Партија је много, а народ је један, и краљ је један. Партија је много, али је непартијаца много више. Дај Боже да Српски народ коначно добије свога Краља, који ће позвано стојати над свим слојевима, класама и странкама, и који ће бити апсолутно слободан од оних који су га довели на власт, од оних који га проглашавају Краљем, од банкара, од светских закулисних ложа које никада неће престати у настојању да потчине његову државну вољу. Грађана и поданика је много и од сваког од њих иде према Краљу нит ПРАВНЕ подчињености; та нит обавезује и свезује Краља. Краљ је један у земљи, од њега се према сваком грађанину протеже нит власти; та власт веже и обавезује Краља. Сваки нормалан и побожан грађанин Србије носи у себи Краља, зато један треба и да га оличава на Јави! Наравно, природно је и неопходно навићи Будућег Краља на то да приватног и личног живота нема и никада неће бити. Од Краља се тражи највећа могућа жртва. Јер, не заборимо ни у сну: Лични живот Краља је у свему и увек својина његовог народа: његов живот не можемо издвојити из велике историјске бујице, немогуће је да прогласимо његову издвојеност из ствари свенародних…
Упућујмо у истину: Духовна и политичка одговорност Краља је свеобухватна и непрекидна! Све што се тиче Краља лично и његовепородице, све је својина његовог народа, све улази у ореол његовогдржавног лика или, напротив, у затамњење и изрођавање његовог наличја. Краља не чека судбина пуна забаве, насладе и свакојаких прохтева, већ – жртва, унапред је осуђен да жртвује све своје снаге, своје слободно време, своје страсти, своју личну срећу, своје здравље и свој живот. Велики пралик свеега тога дат је у ликовима српских краљева средњег века, као и Карађорђевог унука Петра Првог. Краљ треба да буде велики васпитач свога народа у свему, у патротизму, у осећању сопственог достојанства, снаге просуђивања, осећања одговорности….
= Први пут је публикован на локациоји КОМПАС.Даба Шон, у среду 29. децембра 2010, дакле пре непуних шест година.
