субота, 30. јануар 2016.

Краљевске инсигније / Бела Тукадруз

Прештампан чланак

Међу мојим најновијим песмама има и оних које су посвећене Његовој краљевској Екселенцији, Принцу Престолонаследнику Александру Карађорђевићу II – човеку који је био у најдужој емиграцији, изгнанству; потомку оних славних предака који су постављали темеље данашњој држави…Нисам поклоник удворичке поезије; те песме сам написао давно, пре много година, када нико и није помишљао на трагичну судбину сина последњег краља Југославије
Сада, 2001. године када су се многе ужасне и трагичне ствари већ догодиле, са последицама које су катастрофалне, многима је јасно да је завереничко и револуционарно свргавање монархије брзо довело не до републиканских слобода и радости, већ до партијских диктатура и персоналних тиранија авантуриста. Срби, који су од уласка у своју познату историју познавали монархију од почетка свога државотворног постојања, скоро све до половине Наметног века, нашли су се у фрижидеру језовите повести Наметнога века: као да су били замрзнути. Већина становништва је одбијана и одбијена од монархије, под изговором тзв. високе политичке свести. У суштини, нису познавали њену тачну суштину.
Српском народу је потребно, дубоко у то верујем, оно што су имали његови преци: Краљ, а бити цар или краљ значи „самопожртвено служење, и да се то служење састоји у врховној власти над државом. Такво јединство владања и служења има суштински, дефинитивни карактер; оно не може и не сме да се разбије…“
У суштини, Српски народ је у другој половини 20. века имао за владара „црвеног цара“, неспособног за владање, туђинца, болесну, опасну, чак погубну појаву за читав Српски народ. Коме то ни данас није јасно, а многима није, нека заигра у Повратном колу. Партија је много, а народ је један, и краљ је један. Партија је много, али је непартијаца много више. Дај Боже да Српски народ коначно добије свога Краља, који ће позвано стојати над свим слојевима, класама и странкама, и који ће бити апсолутно слободан од оних који су га довели на власт, од оних који га проглашавају Краљем, од банкара, од светских закулисних ложа које никада неће престати у настојању да потчине његову државну вољу. Грађана и поданика је много и од сваког од њих иде према Краљу нит ПРАВНЕ подчињености; та нит обавезује и свезује Краља. Краљ је један у земљи, од њега се према сваком грађанину протеже нит власти; та власт веже и обавезује Краља. Сваки нормалан и побожан грађанин Србије носи у себи Краља, зато један треба и да га оличава на Јави! Наравно, природно је и неопходно навићи Будућег Краља на то да приватног и личног живота нема и никада неће бити. Од Краља се тражи највећа могућа жртва. Јер, не заборимо ни у сну: Лични живот Краља је у свему и увек својина његовог народа: његов живот не можемо издвојити из велике историјске бујице, немогуће је да прогласимо његову издвојеност из ствари свенародних
Упућујмо у истину: Духовна и политичка одговорност Краља је свеобухватна и непрекидна! Све што се тиче Краља лично и његовепородице, све је својина његовог народа, све улази у ореол његовогдржавног лика или, напротив, у затамњење и изрођавање његовог наличја. Краља не чека судбина пуна забаве, насладе и свакојаких прохтева, већ – жртва, унапред је осуђен да жртвује све своје снаге, своје слободно време, своје страсти, своју личну срећу, своје здравље и свој живот. Велики пралик свеега тога дат је у ликовима српских краљева средњег века, као и Карађорђевог унука Петра Првог. Краљ треба да буде велики васпитач свога народа у свему, у патротизму, у осећању сопственог достојанства, снаге просуђивања, осећања одговорности….
   = Први пут је публикован на локациоји КОМПАС.Даба Шон, у среду 29. децембра 2010, дакле пре непуних шест година.

четвртак, 10. децембар 2015.

У рејону "Чукару пеки", жила пуна злата


АМЕРИЧКА рударска корпорација "Фрипорт Мекморан", у кооперацији са канадском компанијом "Ресервоар минералс", у околини Бора, у рејону "Чукару пеки", пронашла је нова лежишта бакра и злата, која су, до сада, најбогатија овим металима - сазнају "Новости". Према информацијама нашег листа, ове компаније су откриле слој руде од 186 метара у коме је садржај бакра 8,02 одсто и злата од 4,44 грама по тони. У другом слоју, "дебљине" 131 метар, откривен је ресурс од 10,03 одсто црвеног и 5,45 грама по тони племенитог метала.
- Радују нас ови резултати - каже Сајмон Инграм, председник канадске компаније. - На терену је, тренутно, шест бушећих гарнитура, тако да се истраживања настављају.
Подсетимо, Американци и Канађани су шокирали светску јавност када су у "Чукару пеки", на дубини од 558. до 559. метра од површине земље "напипали" ресурс од невероватних 25,7 одсто бакра и 50,3 грама по тони злата, што је најбогатија бушотина икада пронађена на планети!
Тада је, на дубини од 179 метара, пронађен слој од 84 метра у коме је садржај бакра 10,75 одсто и злата од 10,86 грама по тони! Још је фантастичнији резултат друге бушотине где је у слоју руде, дебљине 46 метара, пронађен депозит од невероватних 15,85 процената бакра и чак 16,77 грама по тони злата! Примера ради, у рудницима из састава РТБ Бор тренутно се експлоатише руда са највише - 0,4 одсто црвеног метала!
"Фрипорт" и "РЕВ" су, до сада, "уоквирили" ресурсе од 65 милиона тона руде са средњим садржајем бакра од 2,6 одсто и злата од 1,5 грама по тони, из које је могуће добити 1,7 милиона тона бакра и 98 тона злата. За протеклих 110 година рударења у Бору добијено је пет милиона тона бакра и близу 160 тона злата.
ПРОИЗВОДЊА
По ранијим најавама челних људи из "Фрипорта", инвестиција отварања рудника бакра и злата у околини Бора креће се у распону од неколико стотина милиона до невероватних пет милијарди долара! Међутим, потребно је урадити још доста геолошких истраживања да би се донела одлука о реализацији једног таквог пројекта. Према томе, чак и да данас почну с припремама за отварање новог рудокопа, почетак пуне експлоатације могао би се, у најбољем случају, очекивати тек за неколико година.

Потврђено: Борска жила пуна злата | Економија | Novosti.rs

понедељак, 9. новембар 2015.

ПОДЗЕМНЕ градове у стене Горњачке клисуре почео је да укопава Трећи рајх, а подухват је наставио Јосип Броз Тито!

ПОДЗЕМНЕ градове у стене Горњачке клисуре почео је да укопава Трећи рајх, а подухват је наставио Јосип Броз Тито! Казују овако предања становништва на планинској граници Хомоља и долине Млаве. Многи верују и да је радове на огромним подземним војним објектима на путу између Петровца на Млави и Жагубице почео још краљ Александар, баш у време када је тајно градио сличан комплекс у Малом Зворнику. Радови су, верује се, престали после атентата у Марсељу. 
Локалне легенде засад су једине доступне информације у мрежи дугих ходника и огромних просторија укопаних у стене и обложених армираним бетоном. Ни најугледнији војни историчари не знају за подземне базе у Горњачкој клисури којом између стрмих литица вијуга уски пут између плодног Браничева и Борског басена богатог рудом и шумама. Овим кањоном водио је и традиционални пут инвазија из Подунавља ка Моравској долини и обрнуто, о чему сведоче рушевине старих утврђења по хридима клисуре.
РЕПОРТЕРИ “Новости” су пратећи траг легенди пронашли и обишли два напуштена подземна објекта. Први је скривен у подножју Јежевице, у близини манастира Горњак, задужбине кнеза Лазара. Мале вратнице подземног града скривене су густим шумским растињем и тешко уочљиве. Иза њих је густа тама коју и дневно светло разбија само у првих неколико метара ходника који нагло скреће до прве од многих раскрсница. Ту је и прва замка, слепи ходник с лучним проширењем, намењен стражи за коју би нежељени посетилац био лака мета. Тек изблиза на бочном зиду испред стражарског места види се улаз у дуги ходник који се после неколико десетина метара ломи под правим углом и шири у невероватно акустичан простор где се сваки шум многоструко појачава и понавља у низу одјека. Сабласни коридор води до контролно-пропусне станице с двоструким вратима, која је могла херметички да изолује дубину објекта. Слично систему на бродовима у контролну комору се улазило кроз једна метална врата, а да би се наставило даље, неко је морао да отвори следећа. Сад тај проблем не постоји јер су сва врата из подземног објекта извађена и однета, иако су била масивна и дубоко узидана. Однете су и цеви система за вентилацију, електричне инсталације и мегафони који су запамтили старији “незвани гости” из оближњих села који су улазили у подземни град, неки из радозналости, неки због легенди о благу нациста, а најпрактичнији - да би гајили шампињоне.
Мост усред дивљине на путу ка подземном

уторак, 6. октобар 2015.

Пропаст нефункционалног друштва....Становништво се смањује, а бизнис радикално успорава...

У Србији људи поседују често вреднију имовину него становници развијених земаља, али имају веће проблеме у текућем финансирању расхода, јер им плате касне, а пензије су мале
Светско богатство данас је претежно сконцентрисано у земљама које немају изразито вредних природних ресурса. Очигледно су им друштвени систем и уређена држава кључна развојна полуга. Економском, војном и политичком снагом оне остатку света намећу поредак који и даље продубљује неједнакости. Тренд продубљивања неједнакости дешава се и унутар националних држава. Оставићемо за другу прилику расправу о неједнакостима и пажњу усмерити на наш случај и очигледни дисбаланс између имовине (стокова) и прихода (дохотка), који та имовина креира.
Ако пажњу усмеримо на појединца, независно од његовог друштвеног статуса (сељак, службеник, официр, радник, предузетник…), можемо констатовати да сваки слој поседује значајну личну имовину (земљу, кућу, стан, викендицу…), често већу од сличних друштвених слојева у развијеним земљама. Истовремено, имамо знатно веће проблеме у текућем финансирању расхода, јер често немамо редовну плату, пензије су мале, изостају приходи од капитала и ренти.
Посматрачима са Запада ова нелогичност је необјашњива. Испада да већина радника пропалих предузећа поседује вредне непокретности, често веће него запослени у просперитетним предузећима и богатим државама. Та, наоко, нелогичност је последица егзотичног привредног система и перманентне реалокације јавне имовине.
Приватна имовина појединих друштвених слојева настала је револуционарним актом, национализацијом, почевши од дедињских вила до сеоских имања. Потом је дошло до масовне изградње друштвених станова, који су практично поклоњени, јер је у јеку хиперинфлације омогућен њихов откуп. Они који нису добили друштвене станове великим делом су корисници бенефицираних кредита, које је инфлација такође обезвредила. Не постоји проблем са отплатом кредита одобрених до 2000.
Држава је креирала новац и кредит, сав дужнички добитак у хиперинфлацији је приватизован, а губитак је социјализован. Тај ендемски поремећај да кредити неће бити адекватно или уопште враћени у великом делу функционише и данас. Због тога је код нас штедња мала, а штедише су губитници. Не уплаћују се адекватни пензиони доприноси и избегавају осигурања, како животних тако и осталих ризика.
Ми смо изградили друштво у коме се презире штедња и емитује кваран новац, јер је током социјализма обрисано више од 20 нула. Стално тражимо акумулацију од других да бисмо је погрешно инвестирали. То се наставља и данас, а држава селективно смањујући пензије шаље поруку да не треба уплаћивати пензије веће од минималних.
Бежећи од лошег новца и у жељи да се приватизује дужнички добитак изградили смо огроман број кућа, станова, локала и хала које немају станара. Становништво се смањује, а бизнис радикално успорава. Створени дисбаланс између токова и стокова се продубљује. Држава ће радикалним опорезивањем имовине додатно урушити вредност некретнина.
Пропаст нефункционалног друштва може се видети из историјских примера. Османска империја је имала три фискалне фазе: прва, опорезивање дохотка (десетина, трећина) у периоду ширења царства; друга, опорезивање имовине и грађевина (прозора, оџака…) када је доходак пресушио и ширење стало, да би на крају, у трећој фази, прешла на опорезивање социјалних догађаја (венчања, крштења…) када је систем потпуно исцрпео развојни потенцијал и раст.
Ми смо сада у другој фази и време ја да размислимо да ли знамо да направимо производ звани држава која стимулише раст, а не непрекидну прерасподелу. Без кључних помака у концепцијском смислу, Србија, која бележи одлив људског капитала и новца, показаће сву инвалидност гомилања имовине и непокретности.
Људи су на свим меридијанима слични, али су друштвени системи битно различити. Индивидуални оптимум на кратак рок је можда могућ, али на средњи и дуги рок друштво битно утиче на стабилност својине и уговора. У нестабилним друштвима опсесија брзином стицања богатства неретко се плаћа његовим још бржим губљењем и сталним прерасподелама.
Миодраг Зец, НИН

петак, 2. октобар 2015.

Ака­дем­ско из­у­ча­ва­ње срп­ског је­зи­ка и књи­жев­но­сти на Мо­сков­ском уни­вер­зи­те­ту по­че­ло је 1835.

Срп­ски се у Ру­си­ји учи од 1835. го­ди­не

Тре­нут­но на Мо­сков­ском уни­вер­зи­те­ту има три­де­се­так сту­де­на­та ко­ји уче срп­ски у окви­ру ра­зних про­гра­ма

Порцелански медаљон из атељеа Тера Данубијус М. Вукановића Мишела
 
Ака­дем­ско из­у­ча­ва­ње срп­ског је­зи­ка и књи­жев­но­сти на Мо­сков­ском уни­вер­зи­те­ту по­че­ло је 1835. уво­ђе­њем на­став­ног пред­ме­та  Исто­ри­ја и књи­жев­ност сло­вен­ских на­реч­ја. У ње­го­вим окви­ри­ма сту­ден­ти су до­би­ја­ли ин­фор­ма­ци­је и о срп­ском је­зи­ку.  Већ је 1837.  на те­му „О на­род­ном пе­сни­штву сло­вен­ских пле­ме­на” Осип Бо­ђан­ски од­бра­нио ма­ги­стар­ски рад, у ко­јем је два­де­сет стра­на по­све­тио срп­ским пе­сма­ма.
Ка­сни­је је као про­фе­сор Мо­сков­ског уни­вер­зи­те­та упо­зна­вао сво­је сту­де­не са срп­ским је­зи­ком и књи­жев­но­шћу, пре све­га на осно­ву Ву­ко­вих збир­ки на­род­них умо­тво­ри­на. 
Сту­ди­је срп­ског је­зи­ка као је­зи­ка стру­ке по­сто­је на фи­ло­ло­шком фа­кул­те­ту Мо­сков­ског уни­вер­зи­те­та од 1943, од осни­ва­ња са­вре­ме­не ка­те­дре за сло­вен­ску фи­ло­ло­ги­ју, у је­ку Дру­гог свет­ског ра­та, ка­да се по­ка­за­ло по­треб­ним ус­по­ста­вља­ти и раз­ви­ја­ти кон­так­те са за­пад­но­сло­вен­ским и ју­жно­сло­вен­ским на­ро­ди­ма. Као пр­вог пре­да­ва­ча та­да срп­ско­хр­ват­ског је­зи­ка на ка­те­дру су при­ми­ли Срп­ки­њу Рад­ми­лу Ива­нов­ну Гри­гор­је­ву (Ђор­ђе­вић), ко­ја је та­мо ра­ди­ла до 1948, ка­да је у то­ку ан­ти­ју­го­сло­вен­ске кам­па­ње би­ла ухап­ше­на и за­тво­ре­на. Ма­да је по­те­кла из по­ро­ди­це бе­о­град­ских ин­те­лек­ту­а­ла­ца, Рад­ми­ла се ни­је раз­у­ме­ла у лин­гви­сти­ку и на­ста­ву је­зи­ка, а осим то­га има­ла је на рас­по­ла­га­њу са­мо три срп­ске књи­ге. Ме­ђу­тим, уса­ди­ла је сво­јим уче­ни­ци­ма љу­бав пре­ма Ср­би­ји и срп­ском на­ро­ду и раз­у­ме­ва­ње срп­ске кул­ту­ре. Ме­ђу ње­ним сту­ден­ти­ма би­ла је Та­тја­на По­по­ва, ка­сни­је аутор успе­лих пре­во­да на ру­ски је­зик „Про­кле­те авли­је”, „Ко­ре­на”, „Ро­ма­на о Лон­до­ну”. Она се ја­ко ле­по се­ћа Рад­ми­ле у сво­јим „Ме­мо­а­ри­ма сту­дент­ки­ње че­тр­де­се­тих го­ди­на”. 
По­сле Рад­ми­ле до­шао је Или­ја Тол­стој, унук пи­сца Ла­ва Тол­сто­ја, ру­ски мор­на­рич­ки офи­цир ко­ји је од 1921. до 1945. жи­вео у еми­гра­ци­ји  у Вр­шцу и Бе­о­гра­ду, а по за­вр­шет­ку Дру­гог свет­ског ра­та вра­тио се у отаџ­би­ну. Он је пре­да­вао срп­ско­хр­ват­ски је­зик до смр­ти, 1970. Ра­де­ћи на фа­кул­те­ту од­бра­нио је кан­ди­дат­ску те­зу из те­о­ри­је на­ста­ве срп­ског је­зи­ка и са­ста­вио по­зна­ти Срп­ско­хр­ват­ско--ру­ски реч­ник, ко­ји до са­да оста­је је­ди­ни те­ме­љит реч­ник ове вр­сте. Др­жао је са­мо је­зич­ка ве­жба­ња, док је пре­да­ва­ња из исто­ри­је срп­ског је­зи­ка др­жао углед­ни сла­ви­ста проф. С. Б. Берн­штајн, а из гра­ма­ти­ке са­вре­ме­ног је­зи­ка Т. По­по­ва.
По­сле Тол­сто­је­ве смр­ти за­ме­нио га је ње­гов уче­ник Вла­ди­мир Гут­ков, вр­сни по­зна­ва­лац срп­ског и хр­ват­ског је­зи­ка и кул­ту­ре, аутор 150 на­уч­них ра­до­ва, из­ме­ђу оста­лог по­зна­те мо­но­гра­фи­је «Срп­ска лек­си­ко­гра­фи­ја 18. ве­ка», не­у­мор­ни рад­ник, ко­ји је  фор­ми­рао ру­ску ср­би­сти­ку и кро­а­ти­сти­ку и ве­ћи­ну струч­ња­ка у овим обла­сти­ма. В. Гут­ков је за­јед­но са Ле­нин­гра­ђа­ни­ма-Пе­тер­бур­шци­ма Пе­тром Дми­три­је­вом и Гер­ма­ном Са­фро­но­вом по мно­го че­му об­ли­ко­вао са­вре­ме­ну ру­ску уни­вер­зи­тет­ску ср­би­сти­ку.
Са­да­шња ге­не­ра­ци­ја про­фе­со­ра срп­ског је­зи­ка и ср­би­сти­ке на МГУ ве­ћи­ном су уче­ни­ци Вл. Гут­ко­ва и Т. По­по­ве: Га­ли­на Тир­то­ва, Све­тла­на Жук и Је­ка­те­ри­на Jа­ку­шки­на, док је про­фе­сор срп­ске књи­жев­но­сти Сер­геј Ме­шчер­ја­ков  за­вр­шио Фи­ло­ло­шки фа­кул­тет у Бе­о­гра­ду. Осим ру­ских про­фе­со­ра срп­ски је­зик на фи­ло­ло­шком фа­кул­те­ту МГУ пре­да­ва­ли су лек­то­ри из Ср­би­је, ме­ђу ко­ји­ма су би­ли ис­так­ну­ти на­уч­ни­ци Пре­драг Пи­пер, Ми­о­драг Си­би­но­вић, Да­рин­ка Гор­тан-Премк и др. Бив­ши сту­ден­ти фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та ко­ји су за­вр­ши­ли срп­ски (срп­ско­хр­ват­ски) је­зик  на МГУ ра­де ка­ко про­фе­со­ри у дру­гим ви­со­ко­школ­ским уста­но­ва­ма (Ру­ски др­жав­ни ху­ма­ни­тар­ни уни­вер­зи­тет, Ди­пло­мат­ска ака­де­ми­ја, Фа­кул­тет ме­ђу­на­род­них од­но­са МГИ­МО), у шко­ли стра­них је­зи­ка ру­ског ми­ни­стар­ства ино­стра­них по­сло­ва, у са­мом ми­ни­стар­ству, као на­уч­ни са­рад­ни­ци у Ин­сти­ту­ту за сла­ви­сти­ку Ру­ске ака­де­ми­је на­у­ка, као пре­во­ди­о­ци, у би­бли­о­те­ка­ма и из­да­вач­ким ку­ћа­ма, у пред­став­ни­штви­ма срп­ских и цр­но­гор­ских фир­ми у Мо­скви, као при­ват­ни про­фе­со­ри срп­ског је­зи­ка. 
Тре­нут­но на фа­кул­те­ту има три­де­се­так сту­де­на­та ко­ји уче срп­ски у окви­ру ра­зних про­гра­ма. Сва­ке тре­ће го­ди­не се на срп­ски је­зик упи­су­је про­сеч­но пет сту­де­на­та (у ра­ни­ја вре­ме­на би­ло их је ду­пло ви­ше). Они сту­ди­ра­ју срп­ски као глав­ни је­зик то­ком че­ти­ри го­ди­не, а на кра­ју до­би­ју ди­пло­му про­фе­со­ра срп­ског (или ка­ко још увек пи­шу – срп­ско­хр­ват­ског) је­зи­ка и књи­жев­но­сти. По тра­ди­ци­ји мо­сков­ске ср­би­сти­ке срп­ски је­зик се из­у­ча­ва у по­ре­ђе­њу са хр­ват­ским. Је­зич­ких ве­жба­ња као и по­себ­не гру­пе за хр­ват­ски је­зик као глав­ни на фи­ло­ло­шком фа­кул­те­ту не­ма, али по­сто­ји те­о­риј­ски курс о осо­би­на­ма хр­ват­ског је­зи­ка, док се у окви­ру кур­са је­зич­ке исто­ри­је и ди­ја­лек­то­ло­ги­је из­у­ча­ва цео срп­ско­хр­ват­ски про­стор као це­ли­на, као и у кур­су гра­ма­ти­ке.
Срп­ски је­зик уче и сту­ден­ти дру­гих сла­ви­стич­ких гру­па: као дру­ги сло­вен­ски је­зик то­ком две го­ди­не. Сту­ден­ти ру­ске фи­ло­ло­ги­је веома во­ле да уче срп­ски, јер има­ју на про­гра­му срп­ски као из­бо­рни предмет и уче га то­ком јед­не го­ди­не, али по пра­ви­лу на­ста­вља­ју и да­ље. Ин­те­ре­со­ва­ње пре­ма срп­ском је­зи­ку пот­хра­њу­је се ње­го­вом рет­ко­шћу и за­ни­мљи­во­шћу кул­ту­ре. 
Мо­сков­ску ср­би­сти­ку бри­жљи­во по­др­жа­ва­ју ко­ле­ге из Ин­сти­ту­та за срп­ски је­зик, са ди­рек­то­ром про­фе­со­ром С. Та­на­си­ћем на че­лу, и Алек­сан­дра Вра­неш, де­кан Фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та, као и Ме­ђу­на­род­ни сла­ви­стич­ки цен­тар, ко­ји­ма смо за­хвал­ни на из­у­зет­но до­број са­рад­њи. 
*Про­фе­сор Мо­сков­ског др­жав­ног уни­вер­зи­те­та, шеф Ка­те­дре  за срп­ски је­зик
Др Је­ка­те­ри­на Jа­ку­шки­на
објављено: 02.10.2015 у Политици

Баш је све тако!


БИЛО је то овако - књига мемоара Мирјане Мире Марковић, у издању Компаније "Новости", од 1. октобра је у продаји широм Србије. Судећи према почетном интересовању, реч је о бестселеру у најави. Јер сви који желе да склопе објективну слику о догађајима у Србији и СФРЈ на основу виђења бивше политичарке, али и њени симпатизери, као да су једва дочекали да се докопају свог примерка на киосцима и књижарама. 
Међу Београђанима, жељних да свежим издањем употпуне виђење српске прошлости, у четвртак је био и Мишо Мракић, некадашњи лични кувар породице Милошевић. Он је на посебан начин доживео "исповест" бивше газдарице.
- Очекујем да када људи прочитају књигу спознају каква је Мира - сигуран је Мракић. 
СЛОБИНА ЖЕЉАСВЕДОЧАНСТВА преломних тренутака док јој је супруг био на власти, када је свргнут и оне из затвора, Мира Марковић је изнела у књизи "Било је то овако" испуњавајући последњу жељу мужа Слободана Милошевића. Ово дело објављено је у два тома од хиљаду страна, а кошта 1.400 динара.
- Она је искрена и часна. Била је добар професор својим студентима и зато су је волели. А опозиција ју је мрзела и спустила на најниже гране.
После 15 година ишчекивања, они који су хтели да чују нову верзију догађаја, који су нам кројили живот, у четвртаксу од раног јутра похрлили да пазаре "неиспричану позадину историје".
Несвакидашње гужве биле су и на продајном месту Компаније "Новости" на Тргу Николе Пашића 7.
- Желим да чујем и другу страну приче - каже средовечни купац који је желео да остане анониман. - Свих ових година слушали смо једну страну, мислим да је крајње време да чујемо и Миру Марковић.
Мишо Мракић
И на киосцима у Пожаревцу, родном граду Мирјане Марковић, продаја књига кренула је добро.
- Интересовање за мемоаре је одлично - рекла нам је Милица Чолић, продавачица у "Мом киоску" на Тргу ослобођења.- Одмах смо продали један комплет, а два су резервисана за продају до краја дана. Судећи према распитивању и интересовању суграђана, махом старије генерације, верујем да ће продаја и наредних дана бити успешна. И у осталим киосцима кажу да је прилично интересовање грађана.
Књига "Било је то овако", првог дана продаје заинтригирала је и Новосађане. Међу првима, на киоску ју је потражио Здравко Лалић, инжењер, који објашњава да га је привукла тиме што разјашњава нека до сада отворена питања.
- Наравно да ћу пожурити да је прочитам - каже Лалић. - Очекујем да у њој нађем одговоре на многа питања из наше новије историје.
И на продајним местима у Нишу, за комплет књига ауторке Мире Марковић, према речима продаваца, интересовање је добро. На већини трафика, које је екипа "Новости" обишла, књиге су продаване већ у раним јутарњим часовима, док су грађани пазарили дневну штампу. 

БОЉЕ РАЗУМЕВАЊЕ ПРОШЛОСТИ

НА смедеревским киосцима у четвртак је владало значајно интересовање за књигу Мире Марковић. Купаца је било, али још више знатижељника који су проверавали да ли су мемоари стигли, колико коштају, хоће ли их бити у продаји и наредних дана.
- Није важно шта мислим о брачном пару Милошевић. Очекујем да је ова књига сведочење о времену у коме смо живели. Можда помогне да га боље разумем. Не знам, видећу када прочитам - рекла нам је Смедеревка која је дошла по нови роман у издању "Новости".
ТРЕБА ЧУТИ СВЕ СТРАНЕ
- СТУДИРАО сам на Факултету политичких наука, волим аутобиографије и желим да чујем шта Мира Марковић има да каже после толико година. Иако нисам симпатизер Слободана Милошевића и његове политике, треба чути све стране, јер не смемо да дозволимо да као друштво постанемо догматични - рекао нам је Немања Шукало (27), политиколог из Београда.

Мирина књига већ бестселер! | Култура | Novosti.rs

ПОТИСНУТА КРТИТИЧКА РЕЧ

- Свако интелектуално друштво у коме нема расправе, разговора међу људима, у коме нема размене мишљења, у коме је мишљење сведено на притисак миша и које вам онда неко сервира преко интернета, нема доброг закључка - рекла је Вида Огњеновић.

Овим је, по њеним речима, жестоко угрожено и јавно мњење, које је разбуцано и корумпирано тиме што је политика узела све у своје руке, почевши од запошљавања до награђивања.

ичко јавно мњење, јер њему није дозвољено да постоји. У ствари је, на известан начин, ућуткано већ неко време. Мислим да је тренутно у највећој кризи наша друштвена свест. Данас можете свакога напасти - и појединца и групу на друштвеним мрежама, које су апсолутно новине без уредника и без икакве контроле, од њега направити најгору и најнеморалнију особу, а да зато никоме не одговарате и да вас нико не узме у заштиту - оценила је Огњеновићева. - Наше друштво је доживело да је интелектуалац исмејан, потиснут, потлачен. Не да више нема главну реч у јавном мњењу и друштвеној свести, нити је више њен креатор, него је нема ни у својој професији. У таквом друштву, и у таквом друштвеном окружењу "Максимум" нема никакве шансе.

= извор "Вечерње новости" >Потиснута критичка реч

Прочитајте још - Вида Огњеновић: Свет ће постати глобални "Мекдоналдс"

- Немамо више крит