среда, 24. мај 2017.

Дивље трешње...

И одлазак, и берба, и сласт дивљих трешања, ситних црних,сочних, и оних других мало крупнијих, розикастих, имају арому неког ритуала, познатог ми од детињства. Имали смо виноград на Вратима Звижда, оперважен оградом од калемљених трешања, дуња, вишања. Трешања је било неколико калемљених, црних и белих, на које су редовно под окриљем ноћи насртали сеоски лопови... Јер је мало у селу било педесетих, шесдесетих, седам,десетих година минулог века калемљених трешања. Понекад би лопови обрали калемљене трешње још док не сазру, чим зарумене... А данас? Ех, кога данас занимају трешње?


Трешње само ретки саде и калеме. Птице су бољи воћари од људи, оне су толико расејале трешњевих стабала да их нико више не може пребројати. Сад су у моди - печурке, рујњаче и вргањи, и друге, које се скупо продају.

Али, баш нас брига. ми смо пошли, као и пре три године, да беремо трешње.Мој млађи син, пратилац, и духови наших драгих упокојених који нам усадише љубав према трешњама. Крај Пека их има неколико. Најчешће их оберу птице, или кише, као ова што је падале минуле ноћи.
Идемо блатњавим путевима, којима ретко ко пролази; напредујемо полако, јер волимо тај опри незаборавни укус сазрелих дивљих трешања, које саме о себи брину.
















...





































Врт Св. Петке (7)
Белатукадруз, 24. мај 2017. Звижд
...
Штета да нисмо пролазили овуда када је овај багрем цветао!




Траве су већ до појаса, за који дан стиже и јун. Почетак лета. Кише су толико падале да је влага свуда; али земља има бескрајну жеђ, и упија све. 

У повратку, у село, видимо пролећну бујност, свуда; и неописиву моћ обнове природе.
Живнула је и наша крушка испод куће.


Припрема се Спасовдан, свако у свом дворишту припалио ватру и - пече. Као некада давно.
Заправо, не баш сасвим. Место је тада било многољудније, и сталнио је пролазио неко крај наше куће. Сада - деца у групама пролазе око поднева, враћајући се из школе.
У комшилуку цичи прасе, печеница. Затим - чешљугар распали оглашавање своје радости из крошњи наших дворишних ораха. Неће престати до сутона. Село има своју арому, и тугу.

        (24. 05. 2017)
































Нема коментара:

Постави коментар

ПОТИСНУТА КРТИТИЧКА РЕЧ

- Свако интелектуално друштво у коме нема расправе, разговора међу људима, у коме нема размене мишљења, у коме је мишљење сведено на притисак миша и које вам онда неко сервира преко интернета, нема доброг закључка - рекла је Вида Огњеновић.

Овим је, по њеним речима, жестоко угрожено и јавно мњење, које је разбуцано и корумпирано тиме што је политика узела све у своје руке, почевши од запошљавања до награђивања.

ичко јавно мњење, јер њему није дозвољено да постоји. У ствари је, на известан начин, ућуткано већ неко време. Мислим да је тренутно у највећој кризи наша друштвена свест. Данас можете свакога напасти - и појединца и групу на друштвеним мрежама, које су апсолутно новине без уредника и без икакве контроле, од њега направити најгору и најнеморалнију особу, а да зато никоме не одговарате и да вас нико не узме у заштиту - оценила је Огњеновићева. - Наше друштво је доживело да је интелектуалац исмејан, потиснут, потлачен. Не да више нема главну реч у јавном мњењу и друштвеној свести, нити је више њен креатор, него је нема ни у својој професији. У таквом друштву, и у таквом друштвеном окружењу "Максимум" нема никакве шансе.

= извор "Вечерње новости" >Потиснута критичка реч

Прочитајте још - Вида Огњеновић: Свет ће постати глобални "Мекдоналдс"

- Немамо више крит