 |
| Коњски босиљак |
(...)
У Београду, 12. XI 1973.
Судбина мог првог романа "Судбина раба Мирослава" је извесна*: као пророк узбуркаће публику, југословенску и европску, као законодавац донеће нове погледе: на живот, љубав, смрт, природу, патњу, слободу и историјски детерминизам, уметност, пораз и - преображење....
итд. и томе слично.
 |
| Паљење свећа на гробљу у Мишљеновцу... |
______
* НАПОМЕНА написана 45 година после ових редова. - Од мог првог рукописа споменутог романа, сачуван је само поговор - писан 12. XI 1973. Где главнину чини ауторски осврт на роман "Судбина раба Мирослава", кога су "појели" "бирократски мишеви" југословенског титоизма, или соц. официјализма, и од кога је остала само једна поема (истоимена поема Судбина раба Мирслава, тј. стихови, песме, главног јунака, којим се тај роман завршавао). Понешто сам испричао и о том сачуваном остатку тога рукописа, не вреди на то губити време. Нисам имао среће са тзв. "великим" београдским издавачима последњих деценија 20. века. И тачка. Ту се више не може ништа исправити. Ко је успео да исправи Криву Дрину?
Био сам премлад, преамбициозан, идеалист, наивчина.
Тај несуђени и необјављени поговор споменутог романа коме су главе дошли наведени бирократски уреднички мишеви, писан је у трећем лицу. Прве реченице тога поговора су одвећ патетичне. Претенциозне. Наводно, аутор споменутог романа био је чврсто руковођен следећим исказима и путоказима најтананије стваралачке маште једног енглеског песника, романтичара, који се утопио млад у Италији, 1822. године, и његовом капиталном тексту (наведеном у наслову).
1. Поезија је запис најбољих и најсрећнијих тренутака, најсрећнијих и најбољих умова.
2. Поезија преобраћа све у љупкост (....) Она преображава све оно чега се дотакне, и сваки облик, који се креће у зрачењу њезиног присуства, мења се чудесном сагласношћу у утеловљење духа којим одише; њезина тајна алхемија претвара у питко злато отровне воде које теку из смрти кроз живот; она скида вео обичности са света, и обнажује уснулу лепотицу која је дух поезијиних облика. - Све ствари су онакве како их опажамо, бар у односу према ономе који их опажа...
3. Најпоузданији гласник, друг и пратилац буђења велике нације која ће извршити благотворну промену у мишљењу илио у институцијама, јесте поезија.
4. Сва узвишена поезија је бесконачна; она је као први жир, који потенцијално садржи све храстове.
5. Песма је права слика живота изражена у његовој вечној истини.
6. Поезија није као умовање, моћ која се напреже према одлуци воље. Човек не може да каже:"Хоћу да пишем песме". То не може да каже ни највећи песник, јер дух кад ствара, личи на угљевље које се гаси а које неки невидљиви утицај, као несталан ветар, распирује до пролазног сјаја; та моћ се рађа у нама, као боја цвета који бледи и мења се с развојем његовим, и свесни делови наше природе не могу да предскажу ни њен долазак (подвукао аутор) (....)
Позивам највеће песнике садашњег времена да кажу није ли заблуда тврдити да су најлепша места у поезији створена напорним трудом и ревношћу.
* * *
Чему сви ти осврти, изводи и накнадна дописивања, накнадна памет?
Вреди оставити сведочанства...
Пре неколико дана, у свитање, нашао сам се на нашем имању, после олује и грмљавине које су туда протутњале оставивши много литара воде: трава је била влажна, небо ноћно сиво, са мастиљавим облацима, иза којих се повремено појављивао и опет нестајао Млади месец. Деловао је сабласно и гордо... И пловио је према оближњем гробљу сеоском. Губио се иза мрачних облака.
Био је неописиво леп, и можда то никад не бих записао, описао, да се нешто није догодило баш тих дана. Једног поподнева сам заспао, и можда спавао не више од сат времена, када ме је пробудила нека анђеоска музика, црквена, тиха, неописива. Та музика ме је носила као таласи језера неко време. Био сам у царству мртвих и враћао се из тог тајанственог света из кога се изгледа нико више не враћа. Као што је Месен нестајао иза облака пред свитање иза мрачних облака, тако и лепта, и многе друге ствари, најприсније успомене, и најдража бића улазе у неко неповратно страшно царство заувек.
На рушевинама и на пепелу мојих необјављених рукописа (романа, или збирки песама), ницала су чуда, о којима сам избегавао и да говорим и да пишем, што је било велики грех.
Произвођачи стихије, као и стихоклепци, треба да заврше у паклу по милости Бога и анђела.
Нема коментара:
Постави коментар