петак, 10. август 2018.

НЕОБИЧНА МАРШУТА...


(...)
Колико познајете свој завичај? Мислим - онај најужи? Па онда и онај најшири? Колико тога не познајете? Колико тога нисте видели, или можда (страшно је и помислити) нећете стићи, никад, да видите?
   Рођен сам и одрастао на оној обали Пека на којој су - Велико Градиште, Раброво, Мишљеновац и Нересница, али шта знам о Пеку у горњем току ове златне реке, рецимо од Краку Лу Јордана, Бродице, Благојевог Камена, Дебелог Луга и даље?Шта знам о путевима  који су паралелни долинама којима кривуда Пек ка свом ушћу у Дунав?
   Овог лета сам решио да то поправим у свом животу, и данашњи дан сам одабрао, да упознам Пек после Благојевог Камена, а да у повратку, не идемо оним путем којим смо пошли - Мишљеновац (наше имање на Пеку), Благојев Камен, него да покушамо да се вратимо правцем Дубока - Раденка - Кривача - манастир Тумане - Голубац - и да се преко Војилова и Зеленичког Венца, Вуковића и Српца, вратимо опет  на наше имање Преко Пека, тј. у Мишљеновац.
      
* * *
Овако изгледа Пек, после Благојевог Камена, према Мајданпеку, тамо где је  улаз и излаз 
ЛД "Срна" (Мајданпек).









..
Нисам одолео, прегазио сам реку  Пек, тамо где се у њу улива један јак поток, и где има пуно камења које светлуца. У близини има предивних црних јова, и неко је између њих направио висећи мост. Тај мост још нема степениште, и добро би било да човек има реп и крила па да на њега узлети









..

Попео сам се некако и заљуљао... Браво, ловци, ако сте ви то направили. Ако нисте ви, ако је неко други, нека нам се јави! Адреса је знана. Публиковаћемо занимљиве фотографије и приче - из овог наизглед познатог дела непознате Србије!
...
Куће у Бродици, - заборавио сам да напоменем - куће успут, деловале су сабласно, пусто, као да ту нико не живи; вероватно је у центру села много боље?, али није било времена да и тамо стигнемо... Можда неки други пут?
    Благојев Камен је деловао сабласно, напуштено; шума је напросто гутала куће. Нисмо никог живог видели, али сигурно и ту неко живи, у том напуштеном (? бившем руднику волфрама).
    Долазио сам овде пре више од четрдесет година, прво у Босиљковац. Долазио сам шинобусом до Босиљковца, а онда су ме чика Перина поћерка и зет возили даље својим аутом. Долазио сам неколико лета, и упио неизрециву лепоту тих шумских предела, посебно спрудова на Пеку, на којима смо се купали (прве године мојих студија). Тад је ту било много више живих људи... А данас?...
   Али боље погледајте неколико слика моје сапутнице, од многих које сам изабрао; зато што су боље снимљене од оних које сам ја снимио. Боље, јер је бољи искуснији мајстор фотографије...



      
..












*  *

Према Раденки смо кренули, - иако не познајемо пут - према упуству једног љубазног мештанина, који нас је охрабрио да гурамо даље, јер ако је он могао недавно да прође туда својим старим стојадином, можемо и ми фордом. 
   Какав крај! То је планински пут, пречица, коју су користили наши дедови, очеви, али која не прати ток Пека. 
    Пролазили смо кроз засеоке, које никада раније нисам видео, иако то од наше куће у Мишљеновцу није даље од 30-ак километара (ваздушна линија). 
   То је онај крај који ми не можемо видети из нашег места, од велике Ђуле. Иза Раковбарског виса. 
    У једном тренутку, кад више нисмо знали да ли идемо правим путем (према манастиру Тумане), угледали смо камениту литицу, али убрзо и улаз у једну пећину. Дубочку пећину. Некада сам у ту пећину провирио, пре скоро пола века, али долазио сам другим путем из Дубоке, и на то сам сасвим заборавио.
На путу за Раденку. Раденка је за мене била право откровиење! Нисам имао представу колико је то растојање од Дубоке до манастира Тумани - деловало ми је предуго, али ...Можда и није тако предуго. Раније нисам пролазио том тзв- пречицом, само зато, што сам имао стара аута, која можда не би издржала толике успоне, и који би брзо прокували, али можда и зато, што сам увек имао неке друге прече ствари...

..
    Раденка је, за мене - нешто сасвим ново, драгоцено; посебан један свет на висини, посебна једна покрајина; и доказ да је оно драгоцено што имамо, на планинама, на планинама... На врховима... Охрабрујем људе из овог краја да  ми шаљу фотосе начињене у оквирима свога атара, можда и по неки запис, неку причу, како би све то стигло и до других људи широм Србије, Европе и света...
    Људи из Раденке су одабрали добар крај да се населе!

..

,.

..
















..
..













...
























..

..

..













...
Овај пут, зар не, уопште није лош? 

..
    Да ту станем(о). Овом путу треба више посветити времена. Не само једно преподне. Никако не само једно поподне. Овуда треба путовати чешће.
     Можда и пешке? Мада би то потрајало, охо - хо...
     Необично, али у Раденки, једном од села општине Кучево, немам ни једног познаника. Те људе сам у детињству и младости виђао на вашарима (Кучево, Голубац), у манастирима (пре свега у манастиру Тумане), али од тог света ми смо били одвојени, тј. између нас се испречила Ђула... Можда са Паљевина, или из Брезовице, вероватно може да се се види више, али ни то нисам проверио...
     Много смо више фотографија снимили, него што може да стане у овој чланак. Понешто ћемо публиковати у данима што долазе.... 
       У Мишљеновцу, касно поподне... 

Нема коментара:

Постави коментар

ПОТИСНУТА КРТИТИЧКА РЕЧ

- Свако интелектуално друштво у коме нема расправе, разговора међу људима, у коме нема размене мишљења, у коме је мишљење сведено на притисак миша и које вам онда неко сервира преко интернета, нема доброг закључка - рекла је Вида Огњеновић.

Овим је, по њеним речима, жестоко угрожено и јавно мњење, које је разбуцано и корумпирано тиме што је политика узела све у своје руке, почевши од запошљавања до награђивања.

ичко јавно мњење, јер њему није дозвољено да постоји. У ствари је, на известан начин, ућуткано већ неко време. Мислим да је тренутно у највећој кризи наша друштвена свест. Данас можете свакога напасти - и појединца и групу на друштвеним мрежама, које су апсолутно новине без уредника и без икакве контроле, од њега направити најгору и најнеморалнију особу, а да зато никоме не одговарате и да вас нико не узме у заштиту - оценила је Огњеновићева. - Наше друштво је доживело да је интелектуалац исмејан, потиснут, потлачен. Не да више нема главну реч у јавном мњењу и друштвеној свести, нити је више њен креатор, него је нема ни у својој професији. У таквом друштву, и у таквом друштвеном окружењу "Максимум" нема никакве шансе.

= извор "Вечерње новости" >Потиснута критичка реч

Прочитајте још - Вида Огњеновић: Свет ће постати глобални "Мекдоналдс"

- Немамо више крит