 |
| Фотографија Б. Веддер |
(...)
Приметио сам да постоје такви људи који желе пријатељство, и који га тешко стичу, и кад га стекну, нагло постану ћутљиви, чак досадни, наглашавајући често своју оданост. Међутим, пријатељство - право пријатељство је стил, тај стил из дана у дан треба усавршавати новим средствима и понашањем...*
______________
* = извор: из необјављених белешки (октобар 1973). - Горњи редови су записани после једне посете оцу. Живели смо у истом граду, Београду, само на различитим адресама, отац у радбичкој бараци грађевинског предузећа "Рад", ја у једном од студентских домова. Виђали смо се повремено ретко. Чинило ми се да је мој отац, ако смем тако да кажем, због нечега био уцвељен. Он је од мене, можда, очекивао много више, у спољном погледу (чак да ћу окончати студије пре рока!), њега уопште није занимао мој унутрашњи живот, или га је занимао утолико га је нешто непријатно дирало кад у мојим очима распозна страах да нећу савладати баријере и препреке које стоје испред негде. Разговарали смо о мом млађем брату, тј. о могућности да допутује у Београд пред Дан републике, ради куповине гардеробе. Растали смо се брзо, отац је имао на лицу онај болни израз уцвељености, који је у мени стварао неизрециву тугу...
Вратио сам се у своју празну студентску собу и писао, писао о пријатељству... Данас, када више нема Михаила, још увек има енигма везаних за његов живот у Београд, који је био бекство од завичаја и локалних подрепаша власти. Осећао сам да човек не може имати много пријатеља у животу, а данас - постоје они који се на друштвеним мрежама понашају - фејсбук пријатељи - као да је могуће и нормално имати пет хиљада пријатеља!!!
Писао сам видим о минулом лету и јесени - то изостављам због патетичности - о томе како сам непрестано проматрао дрвеће, и лишће, како сам на сунцу осетио да је људска срећа као један прстен од сафира који ћу наћи у некој од шума на Топчидеру деок будем скупљао опало лишће за свој хербаријум; али када бих се уморио од записивања, људска срећа ми се чинила даље него икад пре, недостижна...
У повртатку од оца, пролазећи крај београдске Железничке станице, видео сам једну студенткињу са моје групе (родом из провинције, вероватно је испраћала мајку на станицу?) , јавио сам јој се дискретно, али она није отпоздравила? У чему је ствар?Зашто се она стиди своје мајке сељанке пред другима?...
Нема коментара:
Постави коментар