(...)
Какво је то осећање: лудило?
Зашто се ужасавам да своје стихове и друге ствари шаљем редакцијама часописа, на књижевне конкурсе?
Јесење вече. Киша. Кроз прозор видим уплакано лице улица, обасјано неонским млазевима светлости, које блистају некако сабласно као лице покојника на самртном одру. У парку на кестеновима виси некакво метално зарђало лишће, које, кад падне на блатњаву стазу, произведе краткотрајни метални шум. Шта производи људски живот кад се гаси? Тугу? Не, нешто много неизрецивије. Увод у то неизрециво и огромно је туга, коју понекад осетимо, да је много тога неповратно прохујало са вихором. Осетимо је читајући светске песнике (Рилкеа и Пастернака), читање је боље од писања, драгоценије, јер је као светлост која сија више тамо где је мрачније...
__________
= извор: из необјављених бележница, 1973.
Нема коментара:
Постави коментар