среда, 20. јун 2018.

ПОСЛЕ РУЧКА

Снимљено у Мишљеновцу, ових дана. - Б. Веддер













(...)

 Враћајући се из студентске мензе, видеo сам (као и  јуче) једног пацова како трчи испред мене, вртећи репићем. Ти пацови излазе из рупа, из прошлости и празних срца и душа, из мрака, и јуре према кантама за смеће, крај којих леже хрпе бачених букета свелих хризантема, и корице хлеба...
    Учинило ми се да је Црни понос (и пркос)  у мени закржљао, као тринаесто, геџаво прасе.
     Много је оваквих геџа. Геџавих.
      ( 17. XI 1973.)

 * *

    Бити сам је страшно...*

 * * *
    
   БАКРАЧ. Често су ме у дечаштву купали, не у плеханом кориту, већ - по мојој жељи - у великом бакрачу...**

     ______________

           = извор: из необјављених белешки: 1973.
Чуваркућа  


         *  Страшно је јер то значи бити лицем у лице са Богом...

         ** Мајка и баба би загрејале воде у неколико котлића боје одране свињске коже.. Једна од њих би отишла у Велику магазу и донела велики бакрач, којим су зими појили краве. Тај бакрач би унела крај шпорета, у којем је буктала главња. Изручиле би угрејану воду из котлића у вакрач, то је радила баба Љуба. Мајка ме свлачила на кревету, и понела до бакрача. Баба ме полако спуштала у бакрач са претоплом водом. Пре тога су водиле разговор: "Море да не ошуримо дете?" "Топло је, претопло, али он то воли, зар не?" За сваки случај, у топлу воду би доливале мало хладне, и онда мешале воду...Најзад бих седео у бакрачу пуном топле воде, од чега ми се спавало. Сметала ми је светлост лампе, и зато су ме покривале чаршавом преко главе. Осећао сам се као какав ембрио у тим тренуцима. Обузимао ме неки неодољиви велики дремеж, али ме је разуговор мајке и бабе држао будним. "Шта ли је са тим дететом - нешто се ућутао? Погледај да видиш шта се дешава!"  "Ајде, нема више парења! Доста је било. Треба да спаваш..." "Ју, како је црвен, ко шаргарепа!"
         Једном, док сам се парио у великом бакрачу покривен неким вуненим гуњерм, страшно сам се поплашио: учинило мисе да нећу моћи никад више да се ослободим врелине, паре и дима, крикунуо сам: - Бабооо! и заплакао... Питали су ме шта ми је наједанпут и ја нисам умео ништа да им објасним...


Објавио у
Ознаке:

Нема коментара:

Постави коментар

Пријавите се на: Објављивање коментара (Atom)

ПОТИСНУТА КРТИТИЧКА РЕЧ

- Свако интелектуално друштво у коме нема расправе, разговора међу људима, у коме нема размене мишљења, у коме је мишљење сведено на притисак миша и које вам онда неко сервира преко интернета, нема доброг закључка - рекла је Вида Огњеновић.

Овим је, по њеним речима, жестоко угрожено и јавно мњење, које је разбуцано и корумпирано тиме што је политика узела све у своје руке, почевши од запошљавања до награђивања.

ичко јавно мњење, јер њему није дозвољено да постоји. У ствари је, на известан начин, ућуткано већ неко време. Мислим да је тренутно у највећој кризи наша друштвена свест. Данас можете свакога напасти - и појединца и групу на друштвеним мрежама, које су апсолутно новине без уредника и без икакве контроле, од њега направити најгору и најнеморалнију особу, а да зато никоме не одговарате и да вас нико не узме у заштиту - оценила је Огњеновићева. - Наше друштво је доживело да је интелектуалац исмејан, потиснут, потлачен. Не да више нема главну реч у јавном мњењу и друштвеној свести, нити је више њен креатор, него је нема ни у својој професији. У таквом друштву, и у таквом друштвеном окружењу "Максимум" нема никакве шансе.

= извор "Вечерње новости" >Потиснута критичка реч

Прочитајте још - Вида Огњеновић: Свет ће постати глобални "Мекдоналдс"

- Немамо више крит