Слике из Звижда, из Колекције Бранке Веддер |
(...)
Помислио сам да би ова реченица могла бити прави почетак "Судбине раба Мирослава":
"Љубав је, дакле - то, труљење, та рујна круна успомена, то враћање бесконачном, завичају, политици, бесмислу, понору..."
Да ли је човек био створен бесмртним (како вели један песник пун еротизма, сексуалности)? Не трагамо ли ми под изговором уметности за једином истинском телесном бесмртношћу, сладострашћем?
Када се у мени први пут појавио осећај за бесконачним, просторима, за далеким крајевима који су у некој необјашњивој вези са нашом душом? У детињству, у дечаштву, у младости, или тек на универзитету, под утицајем суматраизма?
исто |
_________
= извор: из необјављених бележница 17. - 14. XI 73.
Нема коментара:
Постави коментар