(...)
(Поводом посете мом пријатељу Г-у.) - Исувише сам се везао за тога човека који има неколико негативних црта; лицемер је, слагаће из користољубља. Има маску достојанственог уметника, и не би скочио да ме брани од дрзника који би ме напали на улици, него би ме, после, претученог, још убеђивао, како су насилници били у праву и да је било крајње време да ме неко добра излема због мога језика! Заиста, увек је он морао бити у праву, и ја сам му попуштао, на крају крајева, зато што сам ту карактерну црту наследио од мајке. Урођено ми је да се понашам и мислим тако, јер све жустре дискусије не доводе до ничега, осим до јецања и плача оне стране која је дубоко у праву.
"Атеље" - то што будући уметници зову атеље, то је једна соба у приземљу величине 3х 4 м, чији прозори гледају на столетне храстове у дворишту, чија црнкаста кора свеже сија на сунцу. У формалном смислу, Г. много држи до нашег пријатељства; у суштинском, он ужива да ми се руга, а то је најочитији знак да ме прећутно потцењује...
Говорили су нешто занимљиво о пријатељсству Неш и Г, настојећи да ми се наругају ( "Ти волиш столетно дрвеће у шуми под утицајем Црњанског. Шуме у тој љубави не учествују. А зар није лепше пријатељство између змије и човека? То је привлачност бића. Ево један обичан пас: неће ти прићи ако осети да си зао. Животиње имају дубљи инстикт за приврженост од човека...")
Зашто сам одувцек својке другове и пријатеље ценио више од себе, кад знам да нису вреднији од мене?
Зашто сам одувек у другарству, пријатељству и љубави био подређен: онај који ћути, који се покорава, који се не супроставља?
Зашто сам одувек настојао да заборављам увреде, неумесне алузије, и праштао?
Где је свему томе корен? У детињству? (....)
Не верујем у пријатељство између човека и човека, јер не постоји, стварно, већ у пријатељство између човека и змије. Човек се бар чува од змије и мање пати кад га уједе, него кад му зада смртни ударац човек-пријатељ.
Јер човек није толико глуп да не зна да је кривица његова, у његовој неопрезности...
_______________
= извор: из необјављених белешко, 1973.
Нема коментара:
Постави коментар