петак, 15. јун 2018.

15. X '73.














(...)

 (Поводом посете мом пријатељу Г-у.) - Исувише сам се везао за тога човека који има неколико негативних црта; лицемер је, слагаће из користољубља. Има маску достојанственог уметника, и не би скочио да ме брани од дрзника који би ме напали на улици, него би ме, после, претученог, још убеђивао, како су насилници били у праву и да је било крајње време да ме неко добра излема због мога језика! Заиста, увек је он морао бити у праву, и ја сам му попуштао, на крају крајева, зато што сам ту карактерну црту наследио од мајке. Урођено ми је да се понашам и мислим тако, јер све жустре дискусије не доводе до ничега, осим до јецања и плача оне стране која је дубоко у праву.
    "Атеље" - то што будући уметници зову атеље, то је једна соба у приземљу величине 3х 4 м, чији прозори гледају на столетне храстове у дворишту, чија црнкаста кора свеже сија на сунцу. У формалном смислу, Г. много држи до нашег пријатељства; у суштинском, он ужива да ми се руга, а то је најочитији знак да ме прећутно потцењује...
     Говорили су нешто занимљиво о пријатељсству Неш и Г, настојећи да ми се наругају ( "Ти волиш столетно дрвеће у шуми под утицајем Црњанског. Шуме у тој љубави не учествују. А зар није лепше пријатељство између змије и човека? То је привлачност бића. Ево један обичан пас: неће ти прићи ако осети да си зао. Животиње имају дубљи инстикт за приврженост од човека...")

     Зашто сам одувцек својке другове и пријатеље ценио више од себе, кад знам да нису вреднији од мене? 
    Зашто сам одувек у другарству, пријатељству и љубави био подређен: онај који ћути, који се покорава, који се не супроставља?
    Зашто сам одувек настојао да заборављам увреде, неумесне алузије, и праштао?
    Где је свему томе корен? У детињству?  (....)

     Не верујем у пријатељство између човека и човека, јер не постоји, стварно, већ у пријатељство између човека и змије. Човек се бар чува од змије и мање пати кад га уједе, него кад му зада смртни ударац човек-пријатељ.
    Јер човек није толико глуп да не зна да је кривица његова, у његовој неопрезности...


   _______________

         = извор: из необјављених белешко, 1973.







Објавио у
Ознаке:

Нема коментара:

Постави коментар

Пријавите се на: Објављивање коментара (Atom)

ПОТИСНУТА КРТИТИЧКА РЕЧ

- Свако интелектуално друштво у коме нема расправе, разговора међу људима, у коме нема размене мишљења, у коме је мишљење сведено на притисак миша и које вам онда неко сервира преко интернета, нема доброг закључка - рекла је Вида Огњеновић.

Овим је, по њеним речима, жестоко угрожено и јавно мњење, које је разбуцано и корумпирано тиме што је политика узела све у своје руке, почевши од запошљавања до награђивања.

ичко јавно мњење, јер њему није дозвољено да постоји. У ствари је, на известан начин, ућуткано већ неко време. Мислим да је тренутно у највећој кризи наша друштвена свест. Данас можете свакога напасти - и појединца и групу на друштвеним мрежама, које су апсолутно новине без уредника и без икакве контроле, од њега направити најгору и најнеморалнију особу, а да зато никоме не одговарате и да вас нико не узме у заштиту - оценила је Огњеновићева. - Наше друштво је доживело да је интелектуалац исмејан, потиснут, потлачен. Не да више нема главну реч у јавном мњењу и друштвеној свести, нити је више њен креатор, него је нема ни у својој професији. У таквом друштву, и у таквом друштвеном окружењу "Максимум" нема никакве шансе.

= извор "Вечерње новости" >Потиснута критичка реч

Прочитајте још - Вида Огњеновић: Свет ће постати глобални "Мекдоналдс"

- Немамо више крит