ГОЛУБАРНИК

.............

(...)
ГОЛУБАРНИК ПОД СТРЕЈОМ И ВИЊАГЕ. -  Осећам морам да бежим од добра у себи далеко, преко Атлантика у Кливленд, на Гренланд, или на Шпицберген. То идиотско осећање бескрајне апостолске доброте понекад је неиздрживо и гони ме у даљину, у Хомоље, у Мачву, на Скадарско језеро, у Букурешт, на Карпате, и даље према Русији, Варикину...
    И побегао сам.
     Стигао до Сибира. Лепоте.
     Будући да Лепота укључује у свој појам само оно по чему лепота јесте лепота, лепота је искључива.
     Лепота свету доноси не катарзу, већ горке часове испита савести. И неиздрживу носталгију за оним од чега је човек побегао.
     И човек се враћа после свих тих путовања у родни дом, и прави као дечак голубарнике и као виноградар вињаге под стрејом.
                                                        (28. X 1973)

       _______

            *  =извор : из необјављених забелешки (1973). - НАПОМЕНА: Фотографија која се публикује на почетку ових белешки снимљена је јуче, 14. јула 2018. Те голубарнике под стрејом наше штале у тзв. Другом дворишту  поставио сам ја, не као ученик основне школе, већ касније, можда 1987. године, после смрти моје прве жене, када сам напустио Београд са децом и дошао у Мишљеновац. Мој брат је набавио Мити и Ивану беле лепезане, и ја сам за те голубове направио голубарнике. Међутим, ни са тим голубовима и голубарницима, као ни са зечевима које сам донео издалека, није било среће. Голубове су потаманиле суседне мачке, а зечеве су напали пацови! Међутим, ти голубарници, гле, и данас трају. Лоза на вињагама, под истим стрејама, не само да тај голи зид облагорођује, она неодољива говори и томе шта је смисао уметности...  Живот иде даље, живот је бесмртан, а то потврђују и сва она сећања, чак и невесела, и трагизам, воће и семенке житарица, ораси у другој авлији, и лоза, и вињаге које надживљују виноградаре, домачина и кућну чељад...