(....)
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Ево, поново неко куца на моја врата. Отац. Већ после првих неколико речи видим да нема ни приближну представу шта ја то пишем?Пишем ли можда Књигу?
Е, ако пишем Књигу, то је озбиљан посао, који мора озбиљно да се схвати. Мора дубоко да се узоре, као за зимско орање.
Неће ме дуго задржавати.
У Благиној кафани је досадно, као уосталом и у среској вароши.
Требало би да продамо окућницу, њиве, забране и салаш и да купимо једну породичну кућу у Београду, или у околини Београда. Да покушамо да купимо у Вишњици, поред Дунава, а?
Слажем ли се?
Наравно да се слажем.
Но, треба наћи купца, оног правог.
Прави купац, чини се, никад се неће појавити.
Отац види да ме је прекинуо и диже се да оде, и тада рече:
- Када бих ја писао Књигу, не би је започињао, пре него што... данима и ноћима не поразмислим о свему, што треба да стане између корица, јер свака књига мора да има почетак, средину и крај. Трудио бих се да не околишим и да говорим што подробније о оном што је задато насловом, вођен истином, искуством, патњом, поносом и надом, подвлачећи епизоде успомена, љубави, растанака, трагедија, смрти, деоба, сеоба, распадања, оловом судбине, врелим оловом судбине, који би целокупни текст Књиге прелила и захватила од почетка као пламен суву цепаницу...
Мора да је отац попио коју чашицу више пред спавање; отишао јхе да прилегне, и ја сад могу да наставим мој мучни и обесхрабрујући посао писања, пустивши да иронија расхлађује мој почетни елан...
Ево мог првог романа. Кратак је, сликовито речено, као врапчији кљун. Овај роман је више збир успомена, него што би ја желео да он буде. Ако баш терба да тражимо длаку у јајету, то и није роман, већ читав низ неповезаних забелешки. Ово су белешке о ситном инвентару. Ја сам закорачио у сећање, као у живо блато. Ево, улазим све дубље, мало пре је водфа била до колена, сада ми влажи прса, грло. Коначно таласи се сударају са мојим трепавицама, жабњак, жабља јаја. Давим се у роману који навире из дубина као мора најнејасниојих снова. Сада сам потонуо у сећање као дављеник испод површине мора, тренутак који сам прдосећао и живот који сам дуго носио у себи као жена плод. И ја могу да почнем, чини ми се да не постоји почетак као некаква полазна станица, могу да уђем у воз било где, посматрајући слику ноћи кроз прозор собе у којој сам се родио пре непуних тридесетак и кусур година , што и чиним....
...
__________
= извор: из мојих необјављених забелешки ( 1983?)
Нема коментара:
Постави коментар