Translate

ПРЕТПЛАТА НА ЧЕТИРИ ЕЛЕКТРОНСКА ИЗДАЊА

ПРЕТПЛАТА НА ЧЕТИРИ ЕЛЕКТРОНСКА ИЗДАЊА
СПЕКТАР * ТАЈНОВОДСТВО * УЖАС * ВЕЧИТИ ЧУДЕСНИ КОРЕНОВИ >> на четири године >> веома повољно

понедељак, 19. јануар 2009.

Објашњење / М. Лукић (008)







______


* КОМЕНТАР(И):






Оно чему сам се вратио после много времена: крајем лета 1998. године. - После готово двадесет година, вратио сам се нечему чему је требало да се вратим: белешкама започетим новембра месеца 1979. године. Те белешке заслужују коментар : нерадо га започињем јер он, у суштини, превазилази уобичајени коментар. Многих лица, споменутих у легендама уз фотографије нема, преминули су.
Тако да су сада те легенде и нека врста дословног спомена, споменика.
Елиот у првом од четири квартета вели: Што је могло да буде и што је било / Показује један крај, који је увек присутан. / Кораци одјекују у сећању / Низ ходник који нисмо бирали / Ка вратима које никад не отварасмо / У ружичњак. Моје речи одјекују / Тако, у твојој души. / Али с каквим циљем / Узнемирити прашину у вази са ружиним лишћем / Ја не знам. / Други одјеци / Станују у врту. Хоћемо л’ за њима? / Брзо, рече птица, нађи их, нађи их, / Иза угла. Кроз прву капију, / У наш први свет, хоћемо ли за / Опсеном дрозда? У наш први свет... Александар Лукић (1957), аутор ЕВРОПЕ (Време књиге, Београд, 1995) , отвара своју ванредну књигу парафразом Елиотовог песничког завештања : Време прошло и време будуће / су оба присутна у времену садашњем, / а време садашње окренуто је начелници звезда / што се јавља раније од трећих петлова, претичући, / ум ПРОСВЕТЉАВАЈУЋИ свима који гледају / жељни да угледају сунчеву светлост. // И дијак Јован Малешевац, и раб Божији Јован, / и Т. С. Елиот, и ЧИТАВО ВРЕМЕ
ВЕЧНО ПРИСУТНО, / крик из Берт Нортона, крикови Европе под водом, / крикови из тмине векова и појања, крикови из понора / Балкана, крикови испод јазова, ј а з о в а д у ш е , / не показују ли једно нестајање? // Једно нестајање и једно постајање из нестајања?...
Елиотове речи чини се одјекују у души песника Александра Лукића, који је постао спреман и зрео у једном летњем подневу, спреман и зрео попут облака бременог муњама. Лукић је прошао кроз праву капију, у свој прави свет. Лукића је његова воља поштедела малих победа. Написао је са тридесетак и нешто година такву књигу какву најхваљенији српски песници нису написали пред крај свога живота. Лукић је "Европу" писао у размаку 10. јун 1989. - 27. децембар 1993. године. (...)
Лукићева "Европа" је пошла од метода који је, пре Елиота, и његових књига "Пуста земља" и "Четири квартета", сматран као немогућ, јалов,тврдокоран, непоетски.
Лукић, као и Елиот, сматра да је посао песника да ствара поезију из неистражених залиха непоетског; да је песник обавезан да непоетско претвара у поезију. И Лукић је то чинио, од своје прве књиге, "У вагону Розанова". Лукић није имао "рањив" почетак, као Елиот : зато што је дошао после Елиота, и других обожаваних претходника. Дух песника Лукића био је беспрекорно опремљен за задатак који је постао његова судбина : непрестано стапање диспаратних искустава. И то је нешто толико очигледно од његове прве објављене књиге. Лукића су подржали вршњаци, песници и критичари, не и тзв. срспки елиотовци. Лукић је, попут европских метафизичких песника, поседовао сензибилитет који је био у стању да прогута сваку врсту искуства. У својој песничкој радионици, Лукић је користио разноврсна подручја знања : политику, теологију, металургију, географију, историју, трговину, предање, математику... Лукић је песник изразите и непосредне корелације између апстрактне мисли и конкретних феномена... О "Европи" сам објавио један подужи текст, сачекавши три године, да видим како ће наши вајни критичари оценити књигу. Богдан А. Поповић ју је оценио као најзначајнију књигу поезије објављену на српском језику 1995. године, али то је само пола истине. Та књига је важнија од многих других песничких књига објављених у другој половини ХХ века на српском језику...
Знао сам то, још док је књига била у рукопису... Читао сам је као посебна врста читаоца, "закаснелог писца". Као неко који није наследио традицију, већ ју је, пошто му је била потребна, више од четврт столећа великим трудом стварао...

АЛБУМ СЛИКА, формирао сам од слика које сам поседовао новембра месеца 1979. године, када сам имао пуних 29 година: тада сам становао у гарсоњери самачког хотела у Дубровачкој улици , у Београду. Радио сам, као библиотекар ( у близини). Легенде уз слике довршио сам 19. новембра 1979. године. Зашто сам то учинио? Знам да сам све то ставио у један велики коверат и затворио га, и одложио на неодређено време, као што сам имао обичај да одлажем и сваку од бележница, када бих је испунио белешкама.
Тај коверат сам отворио крајем лета, као по обичају, трагајући за нечим другим. Слике су сачувале, заувек, нешто што би иначе припало бездану заборава.
Слике једног периода (1899 - 1977). Легенде уз слике се завршавају констатацијом: "То је све", али ја знам да је то само хиљадити део свега. Рецимо - примера ради: Легенда уз фотографију бр. 4. Живота Лукић, младожења ( мој стриц), погинуо је следеће године, на други дан крсног имена Лукића, светог Аранђела. Његов отац, мој деда Станко Лукић допутовао је у околину Краљева (село Цветка) , где су се водиле борбе са Немцима, да види синове - ратнике, мобилисане, без иједног дана обуке - животу и мог оца Михаила.
Донео је два печена прасета, вино, и радосну вест : првог дана наше Славе, родила се Животи ћерка. Отац ми је причао не једном : Део чете је позван на славу на трави. Деда је питао свога старијег сина Животу какво име да дају новорођеном детету. - Ратиборка, рекао је, јер је био рат. Наједанпут су навалили Немци, слава је прекинута.
Командири су повели чету према неком путу усеченом у брег. Деда Станко се повукао према Краљеву. Мој отац Михајло је прелетео преко пута и утрчао у неки виноград. Упао је у неку рупу пуну воде покривену дрвећем. И ту се притајио, цвокоћући од хладноће. Немачки митраљезац на дну тога кобног пута покосио је скоро читаву чету.
Животу Лукића су погодили у кук и он је зајаукао.
Понео га је један момак, политички комесар чете из Мајданпека, кога су после два-три корака устрелили.
Немачки строј је стреловито надирао уз пут.
Мој отац је чуо како његов старији брат запомаже, као и други рањени, које су Немци убијали из близине. Чуо је запомагање: - Немојте, браћо, немојтее! Пуцањ.
То је потрајало неколико минута, док нису залегли искуснији борци и командири, они са Сутјеске: они су зауставили напад.
Наступио је преокрет.
Мој отац се извукао из студене воде и почео да бежи... Када су Немци били потиснути сасвим, почело је скупљање погинулих.
Нашли су покојног стрица устрељеног на неколико места. На челу му је камом била изрезана петокрака! ...
Деда Станко се вратио из Краљева и пренео свог старијег погинулог сина на железничку станицу Краљево, а одатле, теретним вагоном до Пожаревца и Звижда...
О сахрани Животе Лукића, причала ми је његова тетка - баба Милица Савина, учесница обреда. Причала ми је све то, неколико година пред своју смрт, као младићу. Сачувала је изванредно памћење.
Неколико месеци после сахране, удовица Животина је (следећег пролећа) донела колевку са Ратиборком и оставила је крај нашег бунара, а затим се преудала.
Мој отац је у то време још увек ратовао, по Хрватској... Деверуша са слике - Негосава (баба Миличина унука), данас има своје унуке... Итд.
Или: Легенда уз слику 5. "Луне" , очев побратим из младости, има лице анђела. Није мобилисан у војску, јер је рођен 1926. године. Укључен је у сеоску милицију. Хватао је војне бегунце, Влахе и Цигане из Горњег Звижда, и - стрељао их. То сам сазнао много касније, пре него што ће умрети.Неколико година пред смрт је полудео. Није се женио. Помагао је , кад су кошене наше ливаде Преко Пека, или у време вршаја.
Био је човек ониског раста, напуклог гласа, и погледа којег сам се прибојавао, као дете.
Тад нисам знао да је био ревносни ратни џелат.
Сасвим случајно сазнах, крајем основне школе, у мишљеновачкој кафани. Један од Влаха из Нереснице, кога је промашио, када га је једне ноћи повео на стрељање на нересничко гробље, частио га је...
"Луне" је прихватио пиће : - Да, сећам се, сетио сам се...имао си дана!...
Легенде уз слике, после двадесетак година, постале су - могло би тако да се каже - својеврстан рудник чудесан, пре свега драгоцене руде "породичне митологије", али и других обојених руда, вреднијих од бакра, сребра, злата и волфрама...Прва одлука коју сам донео, кад је реч о Белешкама - Легендама, да ништа не бришем, преправљам. Па и оне појединости, које песници о себи обично прећуткују. Нисам био светац. Нисам имао никада разумевања за проповедање невиности, јер је то јавни начин за подстицање против - природе, порока. Никада нисам презирао полни живот, ни каљао га појмом "нечистог" : верујем да нисам починио истински грех према светом духу живота.
У полету моје воље, постоји језгро промене сваке нужде. Нужност ме може припремити за једну истинску победу. Када је човек спреман и зрео за самог себе и за своју најскровитију вољу, када је као лук који чезне за својом стрелом, и као стрела која чезне за својим циљем, он треба да прихвати Судбину и да одапне лук.
Да ли је био узалуд сав рад античког света и затим православља?Хришћанство је нашло формулу за подизање цене подземних култова свих врста, Озирисов, Мајке, Митрин, и за њихово сабирање - сматра Ниче - у томе је био Павлов геније. "Наука о природи повезана са математиком и механиком била је на најбољем путу - смисао за чињенице, последњи и највреднији од свих смислова, имао је своје школе, своју већ столетно стару традицију! Разуме ли се то ? Све битно било је пронађено да би се могло приступити раду - методи јесу, то треба понављати десетину пута, оно битно , и оно најтеже, и оно што најдуже против себе мора да подноси навике и духовну лењост".
Ниче је пред собом видео МОГУЋНОСТ "једне потпуне натприродне чари и колоритне дражи - чини ми се да она блиста у свим језама једне истанчане лепоте, да је у њој на делу једна божанска, демонска божанска уметност, и да би се узалуд ровило миленијумима за другом таквом могућношћу; видим призор толико богат у смислу и, у исти мах, чудесно парадоксалан да би у њему сва олимписка божанства имала прилику за божански смех..." Је ли то била визија Епохе, која још увек траје у свести - комунизма? Антихриста? Епоха која још увек траје начинила је од многих честитости нитковлук душе. Најстрашнију оптужбу против хришћнаске цркве која може да се подигне, подигао је тужилац који је неславно завршио, Ниче. У тој оптужници су неки песници и писци, и не само они, нашли своја упоришта и аргументе. Законодавац нихилизма, написао је Закон против хришћанства, чији четврти члан гласи :
"Проклето место на којем је хришћанство излегло своја змајска јаја, треба одмах збрисати са лица земље и као срамно место да буде опомена и страх свем потомству. Нека се на њему коте отровне гује". Шести члан гласи : " СВЕТА историја назваће се именом које јој одговара, то јест ПРОКЛЕТОМ ИСТОРИЈОМ ; речи "бог", "спаситељ", "искупитељ", "светац", користиће се да би се осудили, обележили злочинци". Легитимно је да неко покуша и напише историју поезије : поезију историје. Неко кога природа није пренебрегнула, неко кога се она сетила макар у последњем часу и предвидела за њега скроман мираз од часних, примерених, чистих инстиката...
Човек може одступити од Бога, и већ је то учинио, нашао се у природи, Божјој творевини: може ли ту наћи уточиште и спас?
Ниче је трагедију европског атеизма платио својим животом. Ничеов Надчовек није циљ. Надчовек гради своју срећу на несрећи других. ("Надчовек је зидао куле на нереалним темељима спољашње разлике свега. Зато су му се куле сурвале. " Н. Велимировић )Зидари кула новога света, зидаће твоје творевине узимајући у обзир вечну пропорционалност у свету.
И то ће бити нова и истинска историја распетости свега. Европа је покушала да силом наметне неким народима комунизам као облик владавине, и тај покушај је био унапред осуђен на неуспех, јер нема правога комунизма без светости. Без Свечовека.
Тоталитарни режими у Европи и свету у ХХ веку славили су смрт и култ вођа. Успостављени су насиљем (ратом, револуцијом).
Никли су из семена зла над којим је и смрт немоћна. Комунизам има будућности : "најбоља форма комунизма у овоме свету већ је остварена међу светима".
У најбољој форми комунизма, Свечовек је циљ, Онај који "гледа кроз многобројну призму, и не меша брда с долинама".
Свечовек је бољи и од најбољих песника човечанства, јер "штеди језик као струну на харфи. / Велика лепота стиди се сама себе, и тиме повећава себе. / Свечовекова душа тако је лепа, да обара очи пред самим собом.... / Во носи звоно, а луда језик, да се не би изгубили. / Свечовек носи звоно и језик да довиче изгубљене..."Најбољи песници друге половине ХХ века, чак и кад су темељно упознали бес сумње, нису имали дубљу свест о томе да су дужници према живим душама, са којима су живели у свом животу, и од којих су бегали, или су им зачепљивали уста. Свима су се задужили бринући само за себе и своју амбицију; крадући бригу, одређену за друге, за оне који су дошли и који долазе, они су се све више задуживали.
Дуг се мора платити, јер васиона нема архиве за неплаћене дугове. Колико се песника приближило Свечовеку?
Колико су у томе успели хваљени најистакнутији послератни песници? Зар се и један од њих приближио крајњој намени земље и крајње лепоте њене, њене последње тоалете?
Рођена фамилија значајних песника, њихови предак од почетка историје и њихов потомак је Свечовек.
Да би уметник био вредан сећања, треба да постане асексуалан. Треба да иде украј пута, не главним путем, који је утабала навика. Људски срећни и несрећни нису они уметници који су успели и за живота доживели да им објаве изабрана или сабрана дела!
Постоје разне културе, и свака има своју хијерархију.
Међутим, не треба никада заборавити да "култура има своје дивљаке као и примитивност своје. Први су душожеднији а други су крвожеднији. Први убијају душе са истом хладноћом, са којом други убијају тела. / Једини је прогрес у усељавању прогнанога бога. Усељавање Бога у ствари - то је једино достојанство културе..."Рат је у нашој породици, али и у многим другима, у читавом народу, мајка која је породила страхоте, ужасе и грехове.
Рат се зачиње на хоризонту човекових визија о идентичности меса. Идеја туђинства харала је ХХ веком: тим бичем је Луцифер гонио своја безбројна стада! Кад се демократија уведе у царство анимално, свака животиња остаје при своме гласу и апетиту. Хијене су знале боље од човека да је проблем демократије "питање самара": неосамарени, предлажу да се корњаче расамаре, да би могле и оне сироте слободно ходити! Безумље Адамевино одражава се на свој деци њиховој...
Циљ човека је да постане Свечовек : многим уметницима и песницима то није био циљ.Многи су, мислећи да стварају велике ствари, узели учешћа у изградњи Фабрике лутака, и у прављењу прототипа лутака. Што је неко више у хијерархији Фабрике лутака, то је пуњенији од фазана. Све ружне позе показује историја, па и историја поезије. Но права историја поезије се мора завршити не луткама но лепотом! Такозване значајне и велике српске песнике ХХ века треба мерити аршином поезије минулог века, деветанестог, Петра Петровића Његоша и Бодлера. Онај који унапред одбија чак и могућност таквог једног поређења, ако мисли да је песник, нека батали узалудан посао. Међутим, дешава се увек друкчије , пузава подлост претвара се у осветљиву бруталност, бруталну игноранцију. Ако не верујете, погледајте штампу : тамо увек има простора за пуњене лутке . Тамо су они који су ушли кроз слепа, намалана врата, "која стоје ради украса, од правих врата, на која се улази и излази"...
Да би човек разумео историју, не треба да учи само своју историју...
Све се временом мења: "Мирис се прелива у смрад, и смрад у мирис. Нема смрада на земљи, што некада није био мирис женама моћних махараxа, нити има мириса, што није као смрад отуран ногама слушкиња њихових...."
Допуњујући Легенде уз слике, након двадесет година, ја знам да ствари имају срце, и када допуњујем, пазим, као кад вучем ножем. Допуњујем : да бих поделио туђу бол и своју радост, да бих постао пионир нове историје света. Поштујем оловку којом пишем, можда је никла из срца мога прадеде Димитрија или покојног деда Станка; и траву којом газим - можда је никла из косе моје прабабе Грозде. Настанак фотографије и слике одиграва се на светлости. Нешто је изашло на светлост у некој тачци. Али је толико тога остало у тами на том путу према светлости, ако то не додирнем као да сам умро или као да се уопште нисам родио...
Сматрам сваку слику у АЛБУМУ СЛИКА и сваку легенду као један цео, отпочет и завршен живот. Па га зато одживех као целину а не као део. Зато се свака моја накнадна белешка одрања од мене као цео човек, с којим ћу пожелети да се опет састанем као с пријатељем и без стида га покажем васиони...
... Пре него што сам читао Берђајева (објавио сам то у једном од есеја минулих година), захваљујући властитом и специфичном стваралачком развоју, било ми је јасно да ће на путу стваралачке генијалности настати посебно, друго монаштво. Верујем у стваралачку генијалност која се не мири ни са каквим позитивизмом.
Када сам писао своју прву књигу есеја МУЗЕЈ НЕМОГУЋЕГ РАТАРА, ја сам у ствари чезнуо за постојањем манастира - метафорично речено - тог посебног, другог монаштва.
Знао сам, оно што је и Берђајев схватио пре 1914. године да је живот генија - МОНАШКИ ЖИВОТ У СВЕТУ - заснован на стваралачкој врлини генијалности, на врлини одрицања од спокојства приватног породичног живота...
Као што сам знао да судбину треба испунити, упркос томе што је судбина човека и света тегобна, паћеничка, али она није само то, она је и дарована, обдарена судбина. И човек мора да се помири са тиме, песник, стваралац, да у даровитости постоји сопствена жртва, сопствени подвиг...
М. Лукић
Напомена:
Овде прекиддамо објављивање АЛБУМА СЛИКА на неко време.
Пружамо прилику посетиоцима овог блога да пишу своје коментаре.
Дозвољено је 'писање коментара. Уредники моли коментаторе и
посетиоце да се потпишу уз сваки свој коментар.

2 коментара:

  1. Poštovani Lukići,

    Čitam s duhovnim zadovoljstvom Homoljske motive. Misao koja se prima kao slika. Ima
    dubinu. Bogatstvo asocijacija. Nevidljivo postaje vidljivo. Svet koji nije
    izgubljen. Trenutak okrzne večnost. Čovek dobije dar vremena.
    Mada znam da je nemoguće, ali zbog neke čudesne bliskosti, možda žilica rasutog
    identiteta, ponese me neka nijansa, pa osetim negde daleko u sebi, kao da sam i ja u
    nekoj pozi, koja je toliko jaka, kao da dolazi iz budućnosti, iako je ne tako davno
    prošla.
    Pomišljam, ponekad i na prstima dok čitam, da imam i nešto svoje u Homoljskim
    motivima, iako sam samo tačka ispred ekrana koja je naizust treperila dok ih je
    čitala.. Dobro je iščitavati ih. U njima ima raskoši mašte i stila, boje za
    stvarnost koja okružuje, pa i steže, kao nekakav dosadan okov.

    Sve najbolje,
    Iskreno vaš
    Slobodan.

    ОдговориИзбриши
  2. Врло поштовани!

    Редовни сам посетилац Блога "Хомољски мотиви". Хвала на поклону, и писцу и уреднику Блога.
    Видим да сте ових дана кориговали "пагинацију" ако смем тако да кажем, тј. редослед саставних делова ДВА ВЕКА. Албума слика... то је сада добро, могу се снаћи и мање упућенији... Хоће ли овај тѕв. "Кош први" бити ускоро одштампан, као књига, и како се до таквог издања може доћи?
    Алис Суз Кузман Белатукадруз, српски Шпанац

    ОдговориИзбриши

Из Бележнице (Бела Тукадруз)

Данас сам обишао један део Пека, који је заборављен; и где годишње не сврати ни десетак лица; можда неки риболова?Или ду...

Posted by ЗАВЕТИНЕPress on петак 28. јун 2013.

Follow by Email