Translate

ПРЕТПЛАТА НА ЧЕТИРИ ЕЛЕКТРОНСКА ИЗДАЊА

ПРЕТПЛАТА НА ЧЕТИРИ ЕЛЕКТРОНСКА ИЗДАЊА
СПЕКТАР * ТАЈНОВОДСТВО * УЖАС * ВЕЧИТИ ЧУДЕСНИ КОРЕНОВИ >> на четири године >> веома повољно

четвртак, 08. јануар 2009.

Албум слика, наставак (004)

Језера настала радом багера (Нересница - Кучево, Србија, фото Заветине)


14. Ујкина столарска радионица, насупрот ујкиног дома, у Магази од неомалтерисане цигле. На фотографији се види дрвена тезга, неколико ренда разних величина, дебела четвртаста мастиљава оловка, неке свеске. Ујка је лепо цртао, а писао је и стихове. Од оца је научио калемарски занат. Кад у Мишљеновцу још није било радија, вести је слушао преко детектора које је сам направио. На слици се види и једна фотеља исплетена од прућа. И неколико корпи од прућа. Ујак је правио мале корпе од сијерка. На рафовима су брошуре из популарне пољопривредне библиотеке, неколико укоричених фељтона, српске народне песме, две књиге приповедака И. Андрића. Ту је и фуруна од бронзе, "краљица пећи". Крај прозора је окачен кавез са гугуткама и штиглицима...

15. Прозорчићи штале. Залеђени. Сапи и леђа , прекривене поњавама, гојних крава. На фотографији се не види : топао и ошамућујући воњ стајског ђубрива. Плеварник пун накострешених врабаца, зеба, сеница. Ни вране које ниско прелећу и не могу да слете на кров штале јер је прекривен снегом. Све је завејано : дрвеће, шљиве, дудови, багремље и врбе, плотови и стогови, камаре са сламом налик на леђа планине. Кроз чудесну снежну архитектуру, мој отац је, у свануће, натукавши шубару заушницу на главу, правио лопатом пртину - тунел кроз белину, прво до бунара и дрвљеника, велике магазе, коша са кукурузом, а потом и до Друге авлије, до штале, обора, овчарника и свињаца, плеварника и стогова... На слици се јасно виде, на прозорчићима, као слеђена паучина, пегаве дијамантске гране, шаре...
16. Фрагмент са рабровског вашара (Преображења?) . Леже на трави, крај својих бицикла : Драга "Крца", Милисав Бресничанин и мој отац (има шешир на глави). У дну фотографије : рингишпил, маса народа (снимак
непознатог фотографа, 1958 ?).
17. Полазак у основну школу. Носим у руци великог певца, по неписаном обичају, учитељу М. Милићу "Чваки" на поклон. (Јесен 1958) 18. Учионица првог и другог разреда. Прозори према југу. Врхови шљива. Кровови суседних кућа. На десном зиду зидне слике : Јесен, Зима, Пролеће, Лето...
19. Збијени у три реда, стојимо на степеништу Основне школе. Ја сам онај што држи таблицу на којој је кредом написано крупним словима : "КРАЈЕМ ПРВОГ РАЗРЕДА". Иза нас стоје учитељица Јела Милић, и њен муж управитељ "Чвака". Ту је и бели фокстеријер Лоли, склупчан крај ногу првака. (Снимак кучевског фотографа Цветковића, крајем пролећа 1959, Мишљеновац)
20. Поглед са друма на двориште Основне школе. На средини дворишта је стари орах, окружен клупама на које ђаци остављају клечане торбе пуне књига. Иза ораха је школска зграда, чији су зидови споља обрасли бршљанима. Зграда има облик великог слова Т. Школа има два улаза - главни : за ученике, и споредни, за стан управитеља "Чваке". Испред Школе је дуга бетонска стаза, која води на запад све до школског Купатила и Кухиње, Магазе са наструганим и уредно сложеним дрвима, угљем. Школска радионица. Остава...
21. Школски врт. У облику равностраног троугла, ограђеног зеленом тарабицом, при врху обојеном белом, у коме сваки ученик има своју саксију са цвећем и сваки разред своју леју са цвећем о којој брине. (Снимак непознатог аутора, 1960 ? )
22.Огледно школско добро. Други део школског дворишта. Виноград..Малињак.Трешњар. Кромпириште. Јагодњак. Пчелињак.
Бунар.
Јабланови пуни дрвених птичијих кућица, које смо правили на часовима ручног рада.
Леје лука, леје купуса. Леје паприке.

Бунар, покривен лимом. Са каменим аловом . Зеленим од маховине.
Школски фамулус, једнооки Стојан Пајкић Пајкадзера, погрбљен, носи на рамену велику брезову метлу. Стазе су оплевљене, као и леје.
23. Пошумљавање Басара. Ископане рупе за саднице борова. Ту су и истурена одељења млађих разреда из суседних села (Мустапић, Љешница, Сена). Вијоре горанске заставе. У дну фотографије, стоје управитељ школе "Чвака" и шумар Слободан из Сене. (Снимак наставника математике Ж. Барнића ?)
24. Јесењи крос покрај Пека. Високе канадске тополе са златним гривама на октобарском сунцу на пространим ливадама надомак Вуковачког јаза, трептави спрудови и дубоке баре оперважене калабуком, дуга поворка свих ученика и наставника централне школе, за заставама на челу. На челу је управитељ "Чвака", дебео као Мусолини, строг и са пљувачком у углу усана, кад загалами због неког пропуста. На слици се не види :гомила наших клечаних торби под тополама, пуних хране за цео дан, обасјаних благим сунцем бабљег лета. Не виде се сва она такмичења и утакмице разреда. Не види се долазак одељења истурених одељења из суседних села. Не виде се ни они широки готово бескрајни трептави спрудови на западу, пуни блескова у подне, и чежње за далеким и непознатим великим рекама, прекрасни пред залазак, по којима смо лутали скупљајући каменчиће што светлуцају, прилазећи бојажљиво води дубоких бара око којих буја рогоз. Посматрајући крупне рибе како пливају по површини и гутају труње или опале латице цветова, мушице...
25. Хватање дивљих зечева по дубоком снегу. Лов без оружја на дивље зечеве био је диван изговор за разбијање оне дуге, тешке, сеоске празничне досаде зимских дана. На слици се виде : наши кумови хармоникаши - Тома и Васа, мој отац и ја. Снег до појаса скоро. Базали смо снежним брдима, кроз багремаре, преко блештавих обронака, кроз шуме које су биле завејане и чаробне, тихе. Лутали смо сатима све док нам се за чизме и панталоне нису ухватили ледени сребрни прапорци, а затим смо силазили кроз неописиви сјај завејаних шумарака Шибова, Брложина, Хајдучког Потока, Чукаре...На слици се не виде завејане ливаде и пропланци, одблесак сунца на далеким и снежним врховима. Не види се на слици и кума Томина соба, у којој, не уловивши ни једног зеца, после, једемо свињско пржено месо и пијемо црно вино, док Тома и Васа свирају на хармоникама да нас разгале. После свира и стари хармоникаш, кума Томин отац - Богдан Тута...
26. Воденица у Шљивици. Десетак запрежних кола натоварених пуним xаковима (кукуруза, пшенице, јечма) између воденице и воденичне штале. Воденичар Будимир "Xелутан", брашљиве косе седи на клупици испред воденице. Испред њега неколико црних свиња крпи зрње кукуруза у прашини боје цемента. Врана стоји на леђима једне крмаче. (На полеђини слике мојом руком написано : " Н.Б. : Мој отац зна поуздано због чега је воденица престала са радом..." Ставили су је под катанац и тако је напуштена таворила годинама, и у њој су се легле сове и врапци. Отац је купио у Нересници, једну велику крмачу, и она је прасила по дванаесторо прасади. Био сам задужен да их чувам на релацији воденица у Шљивици - наш салаш на Пеку, сваког поподнева , после школе, а лети и пре и поподне. Тако су свиње прогутале бисере моје дечачке доколице. То је било већ крајем четврог разреда када сам тешко подносио чудовишно разрастање самоће, и када смо моји другови Воја "Тиње", Славиша Фиљан и ја почели да се увлачимо у воденицу у Шљивици кроз једно прозорче, трагајући за гнездима сова ушара. Ваздух је мирисао на устајало брашно, птичији измет и присуство пацова. Светлост је цурећи између црепова правила дивне шаре на дрвеном поду воденице, као на ћилимовима које је још увек ткала на разбоју зими моја мајка. Кров воденице је био обрастао травом када су саибије одлучиле да је сруше и поделе - нама су припали црепови са крова... - Снимак непознатог фотографа, 1961? )
27. Отказ. Оца су отпустили, и он пркосна израза, излази из управне зграде Зем. задруге "Златан Пек". Више није секретар. Ловио сам лептире гацајући босоног плитким потоком који протиче посред села и први сазнао. Осветили су му се , преко управника задруге, јер је за време општинских избора организовао "опозицију"...
28. Пецање кленова. Стојим на високој обали Пека са штапом за пецање. Моје лепе и млађе сестре и рођаке Љуба, Лалица и Милица хватају по ливади скакавце и трпају их у шибицу... Па ми доносе. Зову ме не по имену, него "Бача", јер сам најстарији у фамилији...
29. Групна фотографија шестог разреда. На слици нас је четрдесетчетворо! (Крајем јуна 1961. године.) Ту је, осим нас ученика шестог разреда, и наш разредни, наставник математике, родом из Пожаревца, Ревешин. Ту су ученици : Северина "Крца", дебела Влајна Катица Адамовић, Дина "Мрча", Милада Владуљевић, Милада Кузмановић, Зина Пајкић. Вла Вита Туферан, из Љешнице (преко Пека), разрогачено гледа у објектив фотоапарата фотографа Цветковића. Његовог оца, опанчара, Милета званог "Пас", убио је те године један Влах из суседног села Мустапића, полутком цигле - због љубоморе! расредни ревешин стоји, испод школских кајсија усред свог разреда, са оним чудновато хладнокрвним погледом, млад, а проћелав. (Он је једини у читавом крају имао брзи велики мотор , "јаву" на коме је јурио после часова таквом брзином, која ће му убрзо доћи главе.) ( Био је добар пецарош : пецали смо заједно често. Но, био је ћутљив човек. Тек се био оженио младом и лепом учитељицом "Бубом"... Видео сам кад је доживео саобраћајни удес, код Обренове Стражаре, слетео је у великој брзини са пута у јарак и убрзо устао из прашине лица обливеног крвљу... Хитно су га превезли у болницу, у којој је и преминуо после... Да, пецали смо на обалама нашег имања, натицали смо на удице глисте, скакавце, попце, трутове. Трутове сам добијао од мога стрица пчелара Саве Лукића. Или смо пецали црвенперке на муве, које сам ловио на вратовима крава које су пасле по ливади, и трпао их у шибицу ...Црвенперке су пливале површином мутне реке и гутале пену, као латице цветова беле раде... Седим на трави, а између мојих колена седи и мој мали брат Александар : нема ни четири пуне године. То је његова прва слика. Ту је и мали жаца, и живорад Пајкуз, који је позерски истурио лакат десне руке...
30. Брод у Лакомици. Наша имања су од старине била и на северној и на јужној обали Пека. Кад надође река, Преко Пека се ишло "наоколо", тј. преко дрвене ћуприје на реци. Па преко брвна на српачкој вади. Крајем пролећа и лети, кад се смањи водостај, прелазило се преко реке тамо где је била најплића. Било је то на крају наше ливаде, тј. иза нашег салаша на самој обали реке. Краве су преко тога брода прелазиле задигнутих репова.
Ми, као деца, скидали смо се до пола и тако прелазили реку. жене су пак скидале само опанке, патике, чарапе, и ловиле тренутак кад никог нема у близини, и прелазиле на другу обалу , до својих башта. Иза нашег салаша је било стабло лешника обрасло прутовима. Пењао сам се на њега, па онда прелазио
преко грана на кров, да бих се, као какав мачак излежавао, на сунцем огрејаној ћерамиди. Једном сам тако лежао на крову салаша и видео како једна од мојих рођака прелази преко брода задигавши вунену сукњу изнад пупка. Она није ни слутила да је посматрам. Вода јој је прво била до чланака, па до колена, па до кукова... После, било је довољно да склопим очи и да се сетим призора голотиње, па да узбуђење крене... Наш дом је почињао да буде сувише тесан за мене; почео сам да се одвезујем од њега, чвор по чвор. Одрастао сам; а све око мене, продица на првом месту, фамилија, ужа и шира, подизало је зидове између женског света и мене. Тај женски свет се одликовао, наслућивао сам, сасвим осредњом поквареношћу, био је премазан дебелим слојем пудера (моралних предрасуда и баналне осредњости). Мој отац је у мени подстицао предање које је у мени развијало одстојање од тога света јефтиног људског материјала , коме нису недостајали бујни инстикт и мрачне страсти... ( Старији неколико година другови већ су ми у четири ока препричавали своја прва искуства са сеоским снашама, сусеткама и другим женама по салашима...)


М. Лукић

1 коментар:

  1. Velika ideja TALENTOVANOG LUKIĆA. HVALA ZA SVET KOJI OD SADA POSTOJI ZA MNOGE KOJI
    POČINJU DA VERUJU DA ĆE GA LEPOTA SPASITI, KAO I POKLONIKE SLIKE I REČI.

    POZDRAV
    HVALA ZA DAROVE
    Prof. dr Slobodan Branković

    ОдговориИзбриши

Из Бележнице (Бела Тукадруз)

Данас сам обишао један део Пека, који је заборављен; и где годишње не сврати ни десетак лица; можда неки риболова?Или ду...

Posted by ЗАВЕТИНЕPress on петак 28. јун 2013.

Follow by Email