Translate

ПРЕТПЛАТА НА ЧЕТИРИ ЕЛЕКТРОНСКА ИЗДАЊА

ПРЕТПЛАТА НА ЧЕТИРИ ЕЛЕКТРОНСКА ИЗДАЊА
СПЕКТАР * ТАЈНОВОДСТВО * УЖАС * ВЕЧИТИ ЧУДЕСНИ КОРЕНОВИ >> на четири године >> веома повољно

субота, 17. јануар 2009.

Албум слике (007)

Детаљ Принципове улице у Београду бр. 63


52. Чигота, снежни врх, овце... (Слика са зимовања.)
53. Сунчање на фарми крава. Лежимо на огромној камари сена - Мирослав Рајић "Шића", апсолвент рударства, мој друг из гимназије (кога је ж. Нешић прозвао "Мушка лепотица"), Драгана (бруцош психологије), Снежана (бруцош права) и ја...
54. Повратак са Чигота. Студенте предводи мој колега и цимер Нешић. На слици се виде "Сексуални Манијак" ( тако смо прозвали једног студента пољопривредног факултета, који је свуда вукао са собом један кларинет и фото-апарат), Слоба, Миле "Хајдуквељковић"...
55. Вивалдијева ГОДИШЊА ДОБА. Снежана ми , у својој соби, свира на виолини одломке из Вивалдија. Облаци плове ноћним планинским небом. Облаци налик на шницле у кајмаку. Облаци плове , као низ воду камелије беле. Распрострла се дивна непрегледна таласава пустош : сенке беле ноћи, штурог месеца и борова...Ноћу читам, поново, Рилкеове ДЕВИНСКЕ ЕЛЕГИЈЕ, и , први пут, Бајронове дневнике (на руском)...
56. Јагелонски универзитет ( Краков). Стојим замишљен у рубашки... (Јул, 1974. Снимак Ане Штуке, или Мирјанин и Славков?)
57. Крај Петефијевог споменика (Будимпешта). Буба и ја. Иза нас : Дунав, Будим, Рибарска бастија. (Јесен 1974)
58. Двориште порте српске Патријаршијске цркве ( Сент Андреја). До колена смо у лишћу Буба, Дрина, Даворка жижић, Горјанка Катић и ја. Ја сам у белом xемперу и фармеркама.
59. Порта српске православне цркве у Ђуру у којој је Гаврил Стефановић Венцловић држао своје "Шајкашке беседе". Запуштено, обрасло коровом, чичком. Лула, Благоје Јастребић и ја, у чичку до појас у сумрак. (Снимак Ј. У. , октобар 1974)
60. Беч, Шенбрун. Лула и ја. (Снимак Бубин?)
61. Беч, Кунстхисторисцхес музеум. (Испред музеја, октобар 1974)
62. Гробље на Мирогоју. Диван сунчан дан. Група београдских и загребачких студената, крај гробова романтичара. Девојка у црвеној јакни, рибљих уста, крај мене зове се Јованка Бабић ; Српкиња је родом из Буковице; и пита моје београдске колегинице и професора могу ли да останем у Загребу...
63. Студентски град, Други блок. На степеништу стоје жика Нешић, мој млађи брат, будући студент, ја. Иза наших леђа је "Баћа" Летић са брадицом, са неком колегиницом... ( Јесен, октобар, 1975)
64. "Пенелопа", Нешићева бивша студенстка љубав. (Јесен 1975)
65. "Десперадос", "Дон жуан", онај који је смислио Начела личне легенде. Био је друкчији и луђи од свих нас осталих, неустрашивији и вероватно несрећнији. Презирао је студенте књижевности и све друге који живе на периферији живота. Радије се дружио са опасним људима, шверцерима, суманутима, звездама шоу-бизниса, београдским госпођама, које је одбацивао, као и девојке, као опушке цигарета. Он је стално стремио према центру, пробијајући главом непребојне зидове и друштвене преграде. Одлично се сналазио у хазардним играма и апсурдним ситуацијама, сам их је стварао. Младе надобудне писце је презирао из дна душе зато што , а ) ону најфинију материју - осећања - цепају, и б) зато што пишу књиге о животу, иако је све оно што су доиста доживели нешто што не може стати ни у седам дана. Што је стил неког писца савршенији, говорио је, то је одлична маска да се сакрије недостатак искуства...
66. Рајкова пећина , изнад Мајданпека. Стојим испред улаза. Крајем пролећа 1976.
67. Ферибот (Задар - Дубровник)... (Слика са путовања, јул 1976).
68. Дубровник... (Слика са летовања, јул 1976).
69. Регрут, у плавој униформи ЛПА (обала Скадарског језера, околина Тузи, август 1976). Иза мене се распрострло поље Ћемовско, на чијем се крају пресијава лимени кров наше касарне, усред дуванских парцела и стабала смокава. Види се и брежуљак Шипчаник... На том сам брежуљку ноћу стражарио, слушао кричање соколова, и оxину молитву... Стигао сам у Титоград, аутобусом из Дубровника, неколико дана раније, јер сам новац потрошио на релацији Београд - Загреб - Задар - Дубровник. У Задру нисам срео ону коју сам тражио, путовао сам фериботом да расејем тугу. Стојећи ноћу на прамцу брода, пратио сам сатима пенушаву бразду у мору. Видео сам један млади пар из Ирске, туристе. Она је свом човеку тако стрпљиво везла шаре на кошуљи. Долазило ми је да заплачем због призора и лепоте мора, у мени су, као галебови, кричали понори неузвраћене љубави. Заљубљено сам удубљивао свој поглед у Ријеку Црнојевића, у Скадарско језеро, у снежни врх Ловћена, у јата, многобројна јата птица. Ошишали су ме ...Писао сам писма и слао их далеко, али на њих није стигао никада одговор...
70. Топовско одељење крај топова маскираних грањем. На слици је део мог топовског одељења: Стојилков Илчо (аутопревозник из околине Штипа), Стипе Аранза (морепловац из Сплита), Драган Кефало (студент из Панчева), Перо Батинић (аутомеханичар, Босанац). (Снимак Зденка Хола, Сарајлије, јесен 1976, Голубовци)...
71. Вирпазарски мост. Као библиотекар Гарнизонске библиотеке Дома ЈНА Титоград имао сам сталну дозволу за излазак. Када нисам радио у библиотеци, одлазио сам шинобусом у Вирпазар, налик на гнездо на води. Привлачио ме је магнетизмом неизрецивим. Тамо сам лутао обалом Скадарског језера, или седео на каменом мосту. Проводио сам неко време крај Куле Ђуришића, утапајући се у панораму језера и Вирпазара, а онда силазио на мост, не у кафану. Никога у том месту нисам познавао. Једног дана мост је био пуст ; плавели су се јорговани по брдима. Ја сам седео негде на средини дугог моста и пушио...Никога нисам чекао : гледао сам у воду језера и по ко зна који пут ми је долазило да заплачем... Долазила је једна млада, непозната и лепа девојка - црнка - лепа онако каква је морала бити Софија Лорен у осамнаестој... Већ сам чуо њене кораке и окренуо се : погледи су нам се сударили, и она се тргла, као да сам је ошинуо прутом. Мост је био широк и она је могла проћи, наставити даље; али она је стојала у месту и гледала ме . - Ви нисте одавде? упитала је тихо. - Али долазите овде редовно; видела сам вас са брега из нашег дворишта - показала је према југу и железничкој станици Вирпазар...
Ништа нисам одговорио.
- И ми смо се овде доселили, из Приштине, недавно. Тата је саградио кућу...
Пружио сам јој руку, упознали смо се. Она је напустила други разред гимназије у Приштини, почетком другог полугођа... Питала ме је колико ми је остало до краја војног рока. Нисам је слагао, рекао сам : три месеца...
- А кога овде данима чекате?
- Тебе, изгледа да сам чекао тебе све време...
Облило ју је руменило...
Крај војног рока се приближавао, и ја сам, највероватније, био једини војник у ондашњој ЈНА , који је дубоко патио што то ускоро више неће бити .
Скоро сваког дана долазио сам због те лепе девојке, и она ме је чекала на средини дугог вирпазарског моста. А онда смо одлазили кроз варош узбрдо према Кули Ђуришића и крај ње дуго седели и гледали према Језеру, Лесендру и жабљаку. Заволео сам Скадарско језеро заувек; његова лепота и клима су ми пријале више од свега на свету...Она је имала пуних седамнаест година, ја скоро двадесет и седам. Коса јој је била црна, природна и бујна, а очи плаве као језерске дубине...
То је све!


(........................................)*





М. Лукић

Нема коментара:

Постави коментар

Из Бележнице (Бела Тукадруз)

Данас сам обишао један део Пека, који је заборављен; и где годишње не сврати ни десетак лица; можда неки риболова?Или ду...

Posted by ЗАВЕТИНЕPress on петак 28. јун 2013.

Follow by Email