ПАРАЛЕЛЕ, Пољски и Просјански пут Белатукадруз
ПАРАЛЕЛЕ
Здраво, Пољски и Просјански путе!
Од капије врта протеже се он ка мочвари. Старе липе врта замка гледају за њим преко зида, било да, у доба Ускрса, између изниклих усева и пробуђених ливада, јасно светли, или да у доба Божића под снежним наносима ишчезава иза најближег брежуљка. Од пољског крста савија он ка шуми. На њеној ивици поздравља један високи храст, под којим стоји грубо истесана клупа.
На њој је каткад лежало ово или оно дело великих мислилаца, које је млада сметеност покушавала да одгонетне. Када су загонетке притискивале једна другу, а нису нудиле никакав излаз, помагао је пољски пут. Јер он тихо води ногу по завојитој стази кроз ширину оскудне земље….
Мартин Хајдегер (одломак из “Пољског пута”, у издању библиотеке Алеф. “Градац”, 1992, стр.7)
ФРАГМЕНТ 149/ Ниче. (Подсећање)
Спора стрела лепоте. – Најплеменитија врста лепоте је она која не заноси наједном, не започиње бурно и опојно (такав начин лако побуђује гађење), него дуго и полако прокопава, тако да је скоро неприметно носимо са собом и поново је дотичемо некад у сну, али коначно, пошто дуго и смерно лежи на нашим срцима, она потпуно стиче посед над нама и наше очи пуни сузама, а наша срца чежњом. – За чим чезнемо при погледу на лепоту?
За тим да будемо лепи : уображавамо да би са тим морала бити повезана велика срећа. – Али, то је заблуда.
Не тако давно писао сам о појму српске лепоте, и нисам сигуран да сам довољно рекао о томе. Одлажем да напишем текст о духу српске књижевности, чини ми се да сам распет између те две тежње лепоте и духа… Ако то није незграпно речено.
Топим се на овим тропским температурама…
Мишљеновац је село на обали златоносног Пека у Звижду (североисточна Србија). У самом центру села, испред сеоске Општине, уздизао се храст који је наткриљивао својом крошњом добар део општинског дворишта. То дрво је било посвећено, сеоски Запис. Осушило се седамдесетих година 20. века. Нико се није усуђивао да га обори, јер се веровало да је дрво заштитник села од громова, поплава и суша.
Под тим дрветом се славила главна сеоска слава, Заветина, Спасовдан. Или како се говорило: Велика заветина. Што значи да је била и Мала, која се славила само један дан, нешто касније…
Друго посвећено дрво уздизало се на крају Просјанског пута – старог турског пута, који је водио из села Мишљеновца према Пеку, ливадама и Стржевици. И то посвећено дрво беше храст, стар стотинак година, али се и он почео сушити седамдесетих. Када га је гром једном приликом погодио и запалио, није сагорео. Иако дотучен силама неба, храст је пружао изданке још неколико година. А онда се сасвим осушио, али никоме није падало на памет да га обори.
Оба храста, разгранатих крошњи, запамтили су због дуговечности, и с обзиром на месту где су расли, толико тога. Ех, да су умели да причају, да испричају све оно што су запамтили!
Сећајући се тих храстова, заштитника и горостаса, видим тако јасно читаво своје детињство, своју судбину, и поглед на један овоземаљски рајски врт. Та два посвећена дрвета су се подмладила у плодној црници мога сећања и расту даље увис, наткриљујући и зарасли пут и поље и суседна дворишта сеоске општине мишљеновачке…
Из књиге БелаТукадруз: ИЗ
КАРАНТИНА
(“УНУС МУНДУС”, Ниш, 40/2011, стр. 104)
(Накнадно додатоПросјански пут почиње баш тамо где Белилски пут пресеца железничку пругу: Белилски иде право на север, а Просјански на исток пралелно са пружним насипом скоро све до тзв. Обренове стражаре или Рампе, где под тупим углом скреће на север све до бивше Лукићске ваде, ливада, Пека – континенталне прашуме, налик на природу малих притока Амазона. Пут је у своје време водио преко дрвене ћуприје на Пеку на имању покојних Жикића (где су се све до шесдесетих година 20. века, видели у води остаци дрвених стубова у реци); па преко ливада и врбака под Стржевицу, где је излазио на срески пут који је повезивао Горњу Крушевицу (Кучево) и Доњи, Звижд, Браничево и Дунав, Велико Градиште, Голубац… – 9. јула 2012)
Хајдегер је уочио:
Увек изнова иде понекад мишљење у истим делима или у
сопственим покушајима стазом коју пољски пут провлачи кроз поље. Он остаје
кораку оног који мисли тако близак
као кораку сељака који у зору иде на косидбу…
(Из истог
дела, стр. 7)
Тај пут
се за мене завршавао столетним храстом Записом, кога више нема.
Тај пут
је читав један микрокосмос.
Каква је
веза између Просјанског и Пољског пута М. Хајдегера?
Битна.
Темељна. Мистична.Неописива. Немогућа…
(22. мај 2017)
=извор, из необјављених рукописа српских песника
Нема коментара:
Постави коментар