 |
| Гробље у Поточићу, Мишљеновац |
(....)
Две вечности су дане човеку да искуси: вечност тела и вечност бола; трећу вечност коју обећавају глупацима - попови, књижевници и фарисеји - на небу - не постоји!
Не постоји!
* *
Музика је дубља и од поезије и сликарства, музика је као љубав, непоновљива и раздирућа. Она вибрира између неба и земље, као што подрхтавају сребрне пантљике месечине у једном сну јесенске ноћи.
Музиком се не може на тренутак осветлити најдубља полутмина човековог бића. Аритектуром се може изразити величанствено и монументално, а музика - чини ми се - изражава све степене чежње, наде, боле, ведрине и среће...
* *
(Лара.) Да заспим, не могу. Да ли ме то сан мами и мори, или ми се прикрада сећање на једно чаробно и непоновљиво пролеће у Хомољу?
Видим тај благи брег плав од расцветаних јоргована. И јагоде посуте шећером.
И видим, понекад, одозго, са Јелењске Стене лепоту панораме Кучева, и чини ми се да бих могао да полетим и нестанем у понору Клисуре и магли јоргована.
Шта ме то вуче тим понорима завичаја, једног и јединог, мансардама, и вечерњим маглама?
 |
| У повратку са Салаша Севераца. Крајем јула 2018. Снимак Б. Веддер |
* *
Тапете се одлепљују од зида реско - тако и мој дух раскида веридбу са прошлошћу, завичајем, и трагичним осећањима и сећањима.
..........
Јесте ли видели пепељиве и бакарасте усплахирене голубове једног јутра кад је пао снег? Они су се уплашили од лепоте и белине и од величине божјег благослова и винули су се толико високо у небо да су постали невидљиви.
То нису били само пепељиви и бакарасти голубови једног јутра кад је пао снег, већ моја чиста чежња. Чежња човека који се страховито узвисио и удаљио од љубавног извора... Чежња анђела...
 |
| Тешко је разумети другога, зар не? Језик је шкрт. Други човек је наглув, можда и кратковид? |
* = извор: из необјављених бележака (1973)
Нема коментара:
Постави коментар