недеља, 6. август 2017.

Мртви живима очи отварају...Од судбине се не може утећи / Белатукадруз


ЛИТИЈЕ  > Песме Есмера Белатукадруза



Извештај из пепела

Умро сам, ко зна који пут, и - оживео. Јутрос.
Прве мисли : убоди жаока. Одавде до Стамбола,
од моје постеље, радног стола, до краја Истока :
траг копита; дејство Влашке мађије. Видео сам
смрт. Видео сам сенку која је прошла кроз воду не
удавивши се. Женама је дато да рађају, али оне су
повезане са смрћу злом. Видео сам мајку која је
сахранила своју ћерку у најбољој младости, снази.
Видео сам - гробље, непрегледно. Видео сам ватру
која све сагорева. Видео сам како копају - раке.
Што више узимају - више остаје, што мање узимају
- мање остаје. Наслутио сам своју, и многе друге
судбине. Смрти би, ипак, смртни људи требало да
се боје. Сваком зло чини, никог се не боји, сваком
над главом стоји.
Убоди жаока. Куртизана. Приговори. Кучине.
Отац. И син. Резигнација.Рачуница. Зло ништа не
ради у пола. Влашка мађија. Иако си ми сестра,
покри се! Код кума и сир је скуп. Курвар и курва
имали би ћеиф да буду сви људи такви. Мртви
живима очи отварају...Од судбине се не може
утећи.


ЖЕНА ОБУЧЕНА У СУНЦЕ И ЦРВЕНА
АЖДАЈА.РОЂЕЊЕ МУШКОГ ДЈЕТЕТА.
РАТ МИХАИЛА И АНЂЕЛА СА
АЖДАЈОМ.АЖДАЈА БАЧЕНА НА ЗЕМЉУ.
МЕСЕЧИНА

***

Ко све језике на свету зна?
Дудулија, Танкосава.
Дудулија свира, Танкосава игра.
Олуја и прашина.

***

Чам чами на чаминим вратима,
мртве гледа, живе чека.

{Стонога. Младић, загњурен у прошлост; хрид
морски у магли. > Постепено закржљавање,
усамљеност тела и душе, нису учинили да изгубим
разум у толикој мери да бих почео мрзети оне које 
нисам престао да волим : троструки оков који ми је
стезао врат. Успео сам да лукавством поново задобијем
слободу! Згађен на становнике копна који,
иако су се називали мојим ближњима, нису ми ни у
чему никада били налик (ако су они сматрали да
сам сличан њима, зашто су ми нанели толика зла?), 
ја кренух ка белуцима жала, чврсто решен да се
убијем, ако већ и море мора да ми буде сећање на
један несрећно проживљен живот.}

Греје ме и опет ми ладно.


***

Иде поп планином,
огрнуо се сланином.
И сведочи свакоме који упија речи из ове књиге:
ако ко дометне овоме, Бог ће на њега наметнути
муке написане у ОТКРИВЕЊУ ЈОВАНОВОМ.
И ако ко одузме од речи ове књиге, Бог ће
одузети његов део од Дрвета живота, 
и од Града светога...



    = извор: Београд, ЗАВЕТИНЕ, 2008. Едиција ЦАРСКИ РЕЗ .Уредник Димитрије Лукић, стр. 112; 13-14

       НАПОМЕНА: Последњих недеља је невероватна суша пустошила Звижд; пре неколико часова дисали смо на шкрге; а онда је загрмело, погасили смо мобилне уређаје. Док сам  гасио компјутер, одједном је тако треснуло, у нашем дворишту да сам помислио - оде један од наших ораха или шупа за сено. Истрчали смо у исто време, старији син и ја; али није се пушио кров шупе за сено, ни гране дворишних ораха; значи - хвала Богу - ударио је гром негде другде. Кад је престао пљусак, и кокошке почеле да чепркају, видимо - рупа, крај септичке јаме. Кокошка се завукла у њу, чепрка? Црви? није ту пре била рупа у дворишту, не. И онда се сетим: ваљда сам био ученик средње школе, први или други разред. Пошао сам са мајком на планину да сакупимо и дотерамо сено са нашег имања на Паљевинама. Утоварили смо лојтре; ја сам водио краве, ишао напред, а мајка је - Бог да јој душу прости - придржавала кола на некој узбрдици у ливади пок. деда Мине, и викала на мене да журим, да изађемо на врх брда. И баш у тим тренуцима је почело да грми, како само уме на врховима наших планина; и после неколико минута тако је севнуло, заблеснуло ме, скоро тутањ оборио да сам пао на колена: на метар испред мене погодио је гром траву, и направио рупу дубине једног лонца од пар литара!! Бризнуо је пљусак; престрављени, ми смо журили према врху брда... Тада ме је Бог поштедео... Мислим да се још нешто догодило тога лета, заправо крајем пролећа. Наша сусетка и рођака, ћерка пок. Тасе Хармоникаша, Јелица, у оасмом месецу трудноће, донела је у време грмљавине, заједно са мужем, бакрач пун воде у шталу да напоји краве. Ми смо у том тренутку, на тридесетак метара, у једној од соба Велике магазе ручали кад је треснуло, а блесак ватреном језичином облизао нашу кујну. Мајка је рекла: Леле, ово је негде направило штету, кад смо зачули вику и запевку... Гром је погодио нашу рођаку Јелицу. Прескочио сам ограду, и помогао да погођену затрпамо у песак. Док смо је носили као да је била жива, а то се у ствари плод у њој борио. Дошла су кола хитне помоћи, али није било спаса; и запевка се разлегала уместо чика Тасине хармонике. И тада је почело пропадање те фамилије, једног огранка Лукића... 
(06.08.2017. Око 18 ч)
Објавио у
Ознаке:

Нема коментара:

Постави коментар

Пријавите се на: Објављивање коментара (Atom)

ПОТИСНУТА КРТИТИЧКА РЕЧ

- Свако интелектуално друштво у коме нема расправе, разговора међу људима, у коме нема размене мишљења, у коме је мишљење сведено на притисак миша и које вам онда неко сервира преко интернета, нема доброг закључка - рекла је Вида Огњеновић.

Овим је, по њеним речима, жестоко угрожено и јавно мњење, које је разбуцано и корумпирано тиме што је политика узела све у своје руке, почевши од запошљавања до награђивања.

ичко јавно мњење, јер њему није дозвољено да постоји. У ствари је, на известан начин, ућуткано већ неко време. Мислим да је тренутно у највећој кризи наша друштвена свест. Данас можете свакога напасти - и појединца и групу на друштвеним мрежама, које су апсолутно новине без уредника и без икакве контроле, од њега направити најгору и најнеморалнију особу, а да зато никоме не одговарате и да вас нико не узме у заштиту - оценила је Огњеновићева. - Наше друштво је доживело да је интелектуалац исмејан, потиснут, потлачен. Не да више нема главну реч у јавном мњењу и друштвеној свести, нити је више њен креатор, него је нема ни у својој професији. У таквом друштву, и у таквом друштвеном окружењу "Максимум" нема никакве шансе.

= извор "Вечерње новости" >Потиснута критичка реч

Прочитајте још - Вида Огњеновић: Свет ће постати глобални "Мекдоналдс"

- Немамо више крит