Ака­дем­ско из­у­ча­ва­ње срп­ског је­зи­ка и књи­жев­но­сти на Мо­сков­ском уни­вер­зи­те­ту по­че­ло је 1835.

Срп­ски се у Ру­си­ји учи од 1835. го­ди­не

Тре­нут­но на Мо­сков­ском уни­вер­зи­те­ту има три­де­се­так сту­де­на­та ко­ји уче срп­ски у окви­ру ра­зних про­гра­ма

Порцелански медаљон из атељеа Тера Данубијус М. Вукановића Мишела

 

Ака­дем­ско из­у­ча­ва­ње срп­ског је­зи­ка и књи­жев­но­сти на Мо­сков­ском уни­вер­зи­те­ту по­че­ло је 1835. уво­ђе­њем на­став­ног пред­ме­та  Исто­ри­ја и књи­жев­ност сло­вен­ских на­реч­ја. У ње­го­вим окви­ри­ма сту­ден­ти су до­би­ја­ли ин­фор­ма­ци­је и о срп­ском је­зи­ку.  Већ је 1837.  на те­му „О на­род­ном пе­сни­штву сло­вен­ских пле­ме­на” Осип Бо­ђан­ски од­бра­нио ма­ги­стар­ски рад, у ко­јем је два­де­сет стра­на по­све­тио срп­ским пе­сма­ма.

Ка­сни­је је као про­фе­сор Мо­сков­ског уни­вер­зи­те­та упо­зна­вао сво­је сту­де­не са срп­ским је­зи­ком и књи­жев­но­шћу, пре све­га на осно­ву Ву­ко­вих збир­ки на­род­них умо­тво­ри­на. 

Сту­ди­је срп­ског је­зи­ка као је­зи­ка стру­ке по­сто­је на фи­ло­ло­шком фа­кул­те­ту Мо­сков­ског уни­вер­зи­те­та од 1943, од осни­ва­ња са­вре­ме­не ка­те­дре за сло­вен­ску фи­ло­ло­ги­ју, у је­ку Дру­гог свет­ског ра­та, ка­да се по­ка­за­ло по­треб­ним ус­по­ста­вља­ти и раз­ви­ја­ти кон­так­те са за­пад­но­сло­вен­ским и ју­жно­сло­вен­ским на­ро­ди­ма. Као пр­вог пре­да­ва­ча та­да срп­ско­хр­ват­ског је­зи­ка на ка­те­дру су при­ми­ли Срп­ки­њу Рад­ми­лу Ива­нов­ну Гри­гор­је­ву (Ђор­ђе­вић), ко­ја је та­мо ра­ди­ла до 1948, ка­да је у то­ку ан­ти­ју­го­сло­вен­ске кам­па­ње би­ла ухап­ше­на и за­тво­ре­на. Ма­да је по­те­кла из по­ро­ди­це бе­о­град­ских ин­те­лек­ту­а­ла­ца, Рад­ми­ла се ни­је раз­у­ме­ла у лин­гви­сти­ку и на­ста­ву је­зи­ка, а осим то­га има­ла је на рас­по­ла­га­њу са­мо три срп­ске књи­ге. Ме­ђу­тим, уса­ди­ла је сво­јим уче­ни­ци­ма љу­бав пре­ма Ср­би­ји и срп­ском на­ро­ду и раз­у­ме­ва­ње срп­ске кул­ту­ре. Ме­ђу ње­ним сту­ден­ти­ма би­ла је Та­тја­на По­по­ва, ка­сни­је аутор успе­лих пре­во­да на ру­ски је­зик „Про­кле­те авли­је”, „Ко­ре­на”, „Ро­ма­на о Лон­до­ну”. Она се ја­ко ле­по се­ћа Рад­ми­ле у сво­јим „Ме­мо­а­ри­ма сту­дент­ки­ње че­тр­де­се­тих го­ди­на”. 

По­сле Рад­ми­ле до­шао је Или­ја Тол­стој, унук пи­сца Ла­ва Тол­сто­ја, ру­ски мор­на­рич­ки офи­цир ко­ји је од 1921. до 1945. жи­вео у еми­гра­ци­ји  у Вр­шцу и Бе­о­гра­ду, а по за­вр­шет­ку Дру­гог свет­ског ра­та вра­тио се у отаџ­би­ну. Он је пре­да­вао срп­ско­хр­ват­ски је­зик до смр­ти, 1970. Ра­де­ћи на фа­кул­те­ту од­бра­нио је кан­ди­дат­ску те­зу из те­о­ри­је на­ста­ве срп­ског је­зи­ка и са­ста­вио по­зна­ти Срп­ско­хр­ват­ско--ру­ски реч­ник, ко­ји до са­да оста­је је­ди­ни те­ме­љит реч­ник ове вр­сте. Др­жао је са­мо је­зич­ка ве­жба­ња, док је пре­да­ва­ња из исто­ри­је срп­ског је­зи­ка др­жао углед­ни сла­ви­ста проф. С. Б. Берн­штајн, а из гра­ма­ти­ке са­вре­ме­ног је­зи­ка Т. По­по­ва.

По­сле Тол­сто­је­ве смр­ти за­ме­нио га је ње­гов уче­ник Вла­ди­мир Гут­ков, вр­сни по­зна­ва­лац срп­ског и хр­ват­ског је­зи­ка и кул­ту­ре, аутор 150 на­уч­них ра­до­ва, из­ме­ђу оста­лог по­зна­те мо­но­гра­фи­је «Срп­ска лек­си­ко­гра­фи­ја 18. ве­ка», не­у­мор­ни рад­ник, ко­ји је  фор­ми­рао ру­ску ср­би­сти­ку и кро­а­ти­сти­ку и ве­ћи­ну струч­ња­ка у овим обла­сти­ма. В. Гут­ков је за­јед­но са Ле­нин­гра­ђа­ни­ма-Пе­тер­бур­шци­ма Пе­тром Дми­три­је­вом и Гер­ма­ном Са­фро­но­вом по мно­го че­му об­ли­ко­вао са­вре­ме­ну ру­ску уни­вер­зи­тет­ску ср­би­сти­ку.

Са­да­шња ге­не­ра­ци­ја про­фе­со­ра срп­ског је­зи­ка и ср­би­сти­ке на МГУ ве­ћи­ном су уче­ни­ци Вл. Гут­ко­ва и Т. По­по­ве: Га­ли­на Тир­то­ва, Све­тла­на Жук и Је­ка­те­ри­на Jа­ку­шки­на, док је про­фе­сор срп­ске књи­жев­но­сти Сер­геј Ме­шчер­ја­ков  за­вр­шио Фи­ло­ло­шки фа­кул­тет у Бе­о­гра­ду. Осим ру­ских про­фе­со­ра срп­ски је­зик на фи­ло­ло­шком фа­кул­те­ту МГУ пре­да­ва­ли су лек­то­ри из Ср­би­је, ме­ђу ко­ји­ма су би­ли ис­так­ну­ти на­уч­ни­ци Пре­драг Пи­пер, Ми­о­драг Си­би­но­вић, Да­рин­ка Гор­тан-Премк и др. Бив­ши сту­ден­ти фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та ко­ји су за­вр­ши­ли срп­ски (срп­ско­хр­ват­ски) је­зик  на МГУ ра­де ка­ко про­фе­со­ри у дру­гим ви­со­ко­школ­ским уста­но­ва­ма (Ру­ски др­жав­ни ху­ма­ни­тар­ни уни­вер­зи­тет, Ди­пло­мат­ска ака­де­ми­ја, Фа­кул­тет ме­ђу­на­род­них од­но­са МГИ­МО), у шко­ли стра­них је­зи­ка ру­ског ми­ни­стар­ства ино­стра­них по­сло­ва, у са­мом ми­ни­стар­ству, као на­уч­ни са­рад­ни­ци у Ин­сти­ту­ту за сла­ви­сти­ку Ру­ске ака­де­ми­је на­у­ка, као пре­во­ди­о­ци, у би­бли­о­те­ка­ма и из­да­вач­ким ку­ћа­ма, у пред­став­ни­штви­ма срп­ских и цр­но­гор­ских фир­ми у Мо­скви, као при­ват­ни про­фе­со­ри срп­ског је­зи­ка. 

Тре­нут­но на фа­кул­те­ту има три­де­се­так сту­де­на­та ко­ји уче срп­ски у окви­ру ра­зних про­гра­ма. Сва­ке тре­ће го­ди­не се на срп­ски је­зик упи­су­је про­сеч­но пет сту­де­на­та (у ра­ни­ја вре­ме­на би­ло их је ду­пло ви­ше). Они сту­ди­ра­ју срп­ски као глав­ни је­зик то­ком че­ти­ри го­ди­не, а на кра­ју до­би­ју ди­пло­му про­фе­со­ра срп­ског (или ка­ко још увек пи­шу – срп­ско­хр­ват­ског) је­зи­ка и књи­жев­но­сти. По тра­ди­ци­ји мо­сков­ске ср­би­сти­ке срп­ски је­зик се из­у­ча­ва у по­ре­ђе­њу са хр­ват­ским. Је­зич­ких ве­жба­ња као и по­себ­не гру­пе за хр­ват­ски је­зик као глав­ни на фи­ло­ло­шком фа­кул­те­ту не­ма, али по­сто­ји те­о­риј­ски курс о осо­би­на­ма хр­ват­ског је­зи­ка, док се у окви­ру кур­са је­зич­ке исто­ри­је и ди­ја­лек­то­ло­ги­је из­у­ча­ва цео срп­ско­хр­ват­ски про­стор као це­ли­на, као и у кур­су гра­ма­ти­ке.

Срп­ски је­зик уче и сту­ден­ти дру­гих сла­ви­стич­ких гру­па: као дру­ги сло­вен­ски је­зик то­ком две го­ди­не. Сту­ден­ти ру­ске фи­ло­ло­ги­је веома во­ле да уче срп­ски, јер има­ју на про­гра­му срп­ски као из­бо­рни предмет и уче га то­ком јед­не го­ди­не, али по пра­ви­лу на­ста­вља­ју и да­ље. Ин­те­ре­со­ва­ње пре­ма срп­ском је­зи­ку пот­хра­њу­је се ње­го­вом рет­ко­шћу и за­ни­мљи­во­шћу кул­ту­ре. 

Мо­сков­ску ср­би­сти­ку бри­жљи­во по­др­жа­ва­ју ко­ле­ге из Ин­сти­ту­та за срп­ски је­зик, са ди­рек­то­ром про­фе­со­ром С. Та­на­си­ћем на че­лу, и Алек­сан­дра Вра­неш, де­кан Фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та, као и Ме­ђу­на­род­ни сла­ви­стич­ки цен­тар, ко­ји­ма смо за­хвал­ни на из­у­зет­но до­број са­рад­њи. 

*Про­фе­сор Мо­сков­ског др­жав­ног уни­вер­зи­те­та, шеф Ка­те­дре  за срп­ски је­зик

Др Је­ка­те­ри­на Jа­ку­шки­на

објављено: 02.10.2015 у Политици