(Милисав
Миленковић: Провала облака или Ујед зверињака, „Верзалпрес“, Београд, 2001.)
Две синтагме из треће песме уводне
поеме „Београдом временом“ – провала облака и ујед звери нашле су се у наслову
тринаесте песничке књиге Милисава Миленковића (1939., Мало Црниће), Провала
облака или Ујед зверињака. Обема метафорама се назначује и садржајни слој, и
атмосфера у којој је настала цела збирка. Највећи број песама је испеван у
времену од јула 1999. до фебруара 2001. године, а највише горчине се слегло у
сонетима написаним од октобра до децембра 2000. године.
Јата гавранова која лете над
Београдом у уводној песми и даље проносе глас београдског муфтије који је
наредио спаљивање моштију Светог Саве и чији пламенови се и октобра 2000. у
надирању зла разгоревају над небом престонице ношени у кљуновима „црних
гавранова кавге“. Песма је написана 5 – 7 октобра 2000., истих оних дана када
се над Београдом надвио дим запаљене зграде Савезне скупштине, а глас
„београдског муфтије“ поново подсетио Србе да су опет постали „робови страха“ и
да их ни њихов светац не може ослободити осећања безнађа. Не знамо како ће
историчари оценити револуцију насилно изведену октобра 2000., али је сигурно да
ће будући читаоци Миленковићеве поеме „Београдом временом“ осетити оно што је
најважније: да је тим силеџијским чином унижена и осрамоћена душа српског
народа. Међутим мудрост живота се, по песнику, и састоји у томе да у времену
које подсећа на провалу облака, човек усклади таласање своје душе „Са
неочекиваним и подмуклим / Уједима звери расутим / По времену међу људима“.
Евоцирајући знане и мање познате
податке из историје Београда, Миленковић, поред осталог, уочава да је овај град
саградио српски деспот Стефан Лазаревић „Речју љубави“ (Слово љубве), а да су
га разни освајачи рушили и поново градили, али га никад нису рушили Срби као
што се то десило на свршетку минулог века.
Марта 1998., инспирисан
неочекиваним снегом и ледом по уцветалом воћу, песник пише песму „Касни снег“ и
као да наслућује неко друго невреме годину дана касније када ће опет, природа
Србије осванути под „мразом беле смрти“ и бити „Рањена нада цвета“ под налетом
отровних бомби светских моћника. Тако је једна стварна природна непогода
постала метафора за страдање Србије у марту 1999.
Господин Миленковић најчешће пише
у слободним стиховима, али када се одлучи да их увеже римама у традиционалне
оквире, онда то чини на најстрожији начин – обликује их у строгу сонетну форму.
И у једном и у другом случају, песник се успешно користи одабраним поступком,
при чему његове песме увек имају и шире, симболично значење. Тако сонет
„Панчићев врх у магли“ у циклусу „Тврд повез“ је снажан симбол не само Србије и
њене судбине, већ и човекове вечне борбе за више идеале, као што је и сонет
„Гете и Срби“ пун горке истине о суровој казни махнитих моћника који нас „опет
сурваше у понор“ (19) иако су многи умни људи, попут Гетеа, знали да цене
духовне вредности српског народа. Слика босоногог Гетеа који за руку води
српско сироче, само је једна од бројних потресних песничких слика ове поезије.
Средином октобра 1999. песник
борави у Берлину и том приликом, поред сонета о Гетеу, записује јошшест краћих
или дужих песама са мотивима из старе немачке престонице. У том циклусу је
једна од бољих Миленковићевих патриотских песама „Нема Срба“ у којој песник
коментарише чињеницу да у краткој историји Немачке и њених ратова нема помена о
Србима јер освајачи „Не дају им да се огласе да мртви проговоре / Боје се леша
више но живог створа“, али наш песник види своје сународнике „Међу свецима и
словенским боговима“ тамо где „куца срце – Митских јунака и раденика“. И остале
берлинске песме имају за предмет историју која се, на жалост, понавља, па се
дешава да „поражени и победници држе се за гркљане“ (30). Са сличним мотивом је
и завичајна песма „Саздан живот“ где уз хук воде Млаве трају и „тихи извори и
нежне заседе“, а „живот је саздан од лепоте и сунчевог зрака“, нема услова да
опстану заговорници мрака и смрти, подивљали и зли људи. Тако и насловна песма
циклуса „Тврд повез“ је опомена „злотворима и творцима пакла“ да се обманама не
може народ завести и њихове душе тврдим повезом опасати и мраком покрити јер
„Отима се сунце испод облака / Србијом свањива време без јаука“.
Већина од 14 сонета централног и
најбољег циклуса песама „Зверињак“ написан је са позиције лирског јунака који за себе каже
„Плен сам само у чељустима звери“ (47). Тако њему није преостало ништа друго,
док га звер дави, комада и мрви да да његов опис, да покуша да објасни његове
мотиве за крвави, злочиначкии чин и да тако идентификује те „премиле звери
људског лика“ (42) које удружене у хајку, а злу склоне, уз непојамну мржњу
„Бесни и балави отимају се о срце и сапи“ (46). У том бесу и омами усред
„Србије тужне и несрећног српског рода (45), уз све баналности набуситог
победника дели се „ратни плен“ до ког се дошло преваром народа и грубом силом
осветника. И што је најтужније није у питању туђин, већ наш човек, Србин, који
у тој „завидној пени“ за трен хоће да се ослободи свих фрустрација и да вођен
гневом и зверским нагоном и свој народ доводи у предворје пакла да би затро
клице живота и поново га створио по свом злом обличју. Ако неком не буде јасно
која су се савремена збивања одразила у овим песмама, требало би да прочита и
дводелну песму „Преостало је ћутање“ (48) која је настала у Пожаревцу, 20.
односно 30. децембра 2000., где се прецизно даје опис стања које је задесило
Србију октобарских збивања исте године. Наслов, па и атмосфера песме преузета
је из Шекспировог „Хамлета“, само што овде отров испијају „неуки Срби“ који
„Сами га себи точе и упорно наливају“ (48). Тај отров је шикнуо из људи који су
слични „бесним зверима“ док уједају „мазно“ (49). Жртви остаје да пружа неми
отпор као у Горановој „Јами“, дакле – трпљење и презир који се у себи ћути.
Идеју истог отпора поменуће песник и у „Балади али не за певање“ (50), која је,
такође, настала у Пожаревцу првог дана 2001. године, а чија два последња
дистиха гласе:
Трпљење
је зора коју слути
Онај који љубећ ћути
Оптужено
срце пева
Ноћ пролази дан изгрева
Оптимистички дистиси, ослоњени о
један Пастернаков катрен сличне поруке, имају свој продужетак у ненасловљеном
сонету Постоји живот изван смрдне раке...(52) као и у последњем сонету овог
циклуса у ком сирски субјект упућује позив свима да „У тамне висине нек нестану
мржње страсти“. Иако се жртва осећа као плен препремоћног вучјег накота, и мада
лежи рањен „сам као црв у хлебу“, иако се налази пред гоничима који га воде ка
вешалима, лирски јунак верује да постоји нада у победу доброте и „азбуке оне
лепоте“, као и да „Постоји пут заметнут иза ума и олуја“ (52). Из ових
трагичних сонета, на крају, избија светлост наде, свежина духовног открића које
указује на излаз из зла и наслућује победу доброте за чим је и Пастернак
чезнуо.
И када путује неким другим послом
по свету, песник реагује лирски на природу и историју посвећених крајева. Тако
је и циклус песама „Мртви морепловци“ резултат једног таквог путовања у земље
Блиског истока. У само четири песме са мотивима из ових крајева, песник је
оживео бурну историју народа који су живели пре неколико миленија на овим
просторима.
Букет песама у петом циклусу „Врт
књиге“ је апотеза уметности књижевне речи, посебно песничког гласа у ком се
евоцирају „лутања и пејзажи стражиловски“ од Његоша, Јесењина, Иве Андрића,
Тодора Манојловића, Душана Матића и Милене Павловић Барили, као и глумца
Миливоја Живановића. Поетским средствима ту је дата синтеза свега „што јесте и
траје духом српског бића! (70).
Закључни циклус „Антеј – љубав“
садржи осам песама са љубавним мотивом. Живот испуњен горким искуствима немилосрдне
стварности, тек у љубави према жени досеже врхунац те сучељености са смрћу, јер
ту је највидљивије да је исто „љубити и умирати“. Љубав испуњена болним и,
лепим осећањима стално је на граници смрти која је, у ствари, само друго лице
човековог прегнућа да превазиђе себе и оствари се у немогућем. Као што и верна
Пенелопа у песми „Пенелопин дар“ за свадбу спрема дарове: „чемер душе, врет
чула и злато бола“ тако и у љубавној поезији Милисава Миленковића ова три
елемента чине основу човековог бића које у љубави трага за чистотом и тајнама
људске душе. За песника, ком је од свег земаљског богатства дато да поседује
„само речи и мисли“ и да њима оствари своје трајање у привременом свету,
највећи је успех када љубавну моћ доведе
у стање да се успешно супротстави злу које доминира на свим меридијанима света.
Тиме се најбоље лече „ране душе и тела“ и долази до правог просветљења ума.
Вешт у слободном као и у везаном
стиху, посебно у форми сонета, Милисав Миленковић је особеност свог поетског
израза постигао и посебно изразио снагом свог песничког језика који, често
спрегнут класичном формом, зрачи снагом модерног сензибилитета и свеже
рефлексије која језичким јединицама даје нова, дубља и симболичка значења. Зато
је поетска књига „Провала облака или Ујед зверињака“, својим тананим везом
горчине, постигла да се она вине на виши ниво песничког умећа у односу на све
досадашње песничке збирке овог песника. Његово певање изникло из драматичних
збивања у нашем друштву с краја минулог века, има и актуелно, а својом симболиком,
и општељудско значење, па тиме даје вредан допринос развоју српске модерне
поезије.
Нема коментара:
Постави коментар